Георгиј Валентинович Плеханов
Прилог питању о развитку монистичког погледа на историју

^[1] „Руско богатство“, јануар 1894, одељак II, стр. 98.
^[2] Примедба редакције. Мишљење Плеханова да су „и Кант и француски материјалисти стајали, у ствари, на истом гледишту“ — погрешно је. Насупрот агностицизму — недоследном субјективном идеализму Канта — француски материјалисти XVIII века стајали су на гледишту сазнатљивости спољашњег света.
^[3] „Мишљењем ја називам резултат масе истина и заблуда распрострањених у народу; резултат којим је условљено његово суђење, његово поштовање или презир, његова љубав или мржња, његове склоности и навике, његове мане и врлине, једном речју — његова ћуд. Ово мишљење и управља светом.“ Suard, Melanges de Litterature, Paris, An. XII, v. III, p. 400. (Сиар, Разни књижевни написи, Париз, год. XII, св. III, стр. 400. — Прев.)
^[4] Ibid, p. 401.
^[5] “Essays concerning human understanding", B.I., ch. 3; B. II, ch. 20, 21, 28 („Оглед о људском разуму“. — Прев.).
^[6] Ова теза се често понавља у “Systeme de la Nature“ („Систем природе“. — Прев.) од Холбаха. Исту тезу изражава Хелвеције кад каже: „Претпоставимо да сам ја раширио најбесмисленију мисао, из које проистичу најодвратнији закључци; ако ја ништа нисам изменио у законима, ја ништа нећу измеиити ни у обичајима“ (“De l'Homme", Section III, ch. IV.) („О човеку“, одељ. III, гл. 4. — Прев.), У својој “Correspondance Litteraire“ ту тезу исто тако често истиче и Грим, који је дуго живео међу француским материјалистима, и Волтер, који се борио против материјалиста. У свом “Philosophe ignorant“ („Филозоф-незналица“. — Прев.), као и у многим другим делима, „фернејски патријарх“ је доказивао да још ниједан филозоф никад није утицао на владање својих ближњих, јер се они у својим поступцима руководе обичајима, а не метафизиком.
^[7] Холбах у својој “Politique naturelle“ („Природна политика“. — Прев.) стоји на гледишту узајамног деловања између обичаја и државног уређења. Али како он тамо мора да се бави практичним питањима, то га ово гледиште доводи у зачарани круг: да би се побољшали обичаји, треба усавршити државно уређење, а да би се побољшало државно уређење, треба побољшати обичаје. Из тог круга Холбаха изводи bon prince (добар владар. — Прев.) каквог су замишљали и желели сви просветитељи; појављујући се као deus ex machina (чудотворац — Прев.), он решава противречност побољшавајући и обичаје и државно уређење.
^[8] “Histoire des Republiques italiennes du moyen age“, Nouvelle edition, I, Paris, pp. V—VI („Историја средњовековних италијанских република“, ново издање, св. I, Париз, увод, стр. V—VI. — Прев.).
^[9] Ми преводимо наслов чланка с француског и одмах ћемо приметити да нам је сам чланак познат само по неким француским изводима из њега. Нисмо могли доћи до италијанског оригинала, јер је он, колико нам је познато, објављен само у једном издању Викоових дела (1818); у „миланском издању“ (1835) од шест свезака тог чланка више нема. Уосталом, у овом случају није важно то како је Вико испунио свој задатак, него то какав је управо задатак он сгби поставио.
Да упозоримо на један приговор који ће, вероватно, пожурити.да нам учине довитљиви критичари: „ви употребљавате изразе „просветитељи“„и „материјалисти“ не разликујући их, — рећи ће нам они, — међутим ни издалека сви „просветитељи“ нису били материјалисти; многи од њих, на пример Волтер, ватрено су устајали против материјалиста“. То је тачно, али, с друге стране, још је Хегел показао да су просветитељи, који су устајали против материјализма, и сами били само недоследни материјалисти.
^[10] Он је почео да ради на историји италијанских република још 1796 г.
^[11] Прво њихово издање појавило се 1821 г.
^[12] “Essais“, 10-eme edit., Paris, 1860, pp. 73—74.
^[13] “Essais“, 10-eme edit., Paris, 1860, pp. 75—76.
^[14] Борба верских и политичких партија у Енглеској у XVII веку „прикривала је социјално питање, борбу различитих класа за власт и утицај. Истина, у Енглеској те класе нису биле тако оштро разграничене и тако непријатељске једна према другој као у другим земљама. Народ није заборавио да се моћни барони нису борили само за своју сопствену већ и за народну слободу. Сеоски племићи и градски буржуји читава три века заједно су заседали у енглеском парламенту у име енглеских општина. Али у току последњег века дошло је до великих промена у погледу релативне снаге различитих друштвених класа, до промена које нису биле праћене одговарајућим променама у политичком уређењу... Буржоазија, сеоско племство, фармери и ситни земљопоседници, врло многобројни у тадашњим селима, нису на ток друштвених послова имали оног утицаја који би одговарао важности њихове друштвене улоге. Они су порасли, али се нису уздигли. Отуда се у том слоју, као и у другим слојевима који су лежали ниже од њега, појавио снажан дух самољубља, спреман да искористи први повод на који наиђе да би се бурно манифестовао. “Discours sur l'historie de la revolution d'Angleterre“ („Расправа о иеторији енглеске револуције“. — Прев.), Berlin, 1850, pp. 9—10. Упореди код истог аутора свих шест свезака који се односе на историју прве енглеске револуције и огледе из живота различитих јавних радника онога доба. Гизо тамо ретко напушта гледиште класне борбе.
^[15] “Dix ans d'etudes historiques“ („Десет година историских студија“. — Прев.), шести свезак Целокупних дела Тјериа, изд. 10, стр. 66.
^[16] “De la feodalite des institutions de Saint-Louis et de l'influence de la legislation de ce prince“ („О феудализму установа Луја Светог и о утицају законодавства тога владара“. — Прев.), Paris, 1822, oo. 76—77.
^[17] “Considerations sur l'historie“( „Разматрања о историји“) у IV делу “Le Producteur“ („Произвођач“. — Прев.).
^[18] Дакле, само код новијих народа? Ово ограничење је утолико чудноватије што су већ грчки и римски писци видели тесну везу грађанског и политичког стања својих земаља са земљишним односима. Уосталом, ово чудновато ограничење није сметало Гизоу да пропаст Римског Царства доведе у везу с његовим државним газдинством. Види његов први „Оглед“: “Du regime municipial dans l'empire romain au V-eme siecle de l'ere chretienne“ („О муниципалној, управи у Римској Империји у V веку хришћанске ере“. — Прев.)
^[19] Тј. поседовање земље имало је овај или онај правни карактер; другим речима, поседовање земље било је везано за већи или мањи степен зависности — према снази и слободи земљопоседника. Loc. cit., p. 75.
^[20] “Histoire de la conquete“ итд., Paris, v. I, pp. 295 et 300 („Историја освајања Енглеске од стране Нормана“. — Прев.).
^[21] Занимљиво је да су већ сен-симонисти видели ту слабу страну историских схватања Тјерија. Тако Базар у напред цитираном чланку примећује да је освајање у ствари извршило на европско друштво много мањи утицај него што то мисли Тјери. „Свако ко разуме законе развитка човечанства види да је улога освајања потпуно потчињена.“ Али и у овом случају Тјери је ближи погледима свога бившег учитеља Сен-Симона него Базар. На историју Западне Европе почев од XV века Сен-Симон гледа са становишта развитка економских односа, а средњевековни друштвени поредак објашњава просто као плод освајања.
^[22] Види: “De la feodalite“ („О феудализму“. — Прев.), p. 50.
^[23] Ibid, p. 212
^[24] Додуше, не увек. Понекад су филозофи у име те исте природе саветовали „законодавцу да изглађује имовинске неједнакости“. То је једна од многобројних противречности француских просветитеља. Али нас се то овде не тиче. За нас је важно само то да је апстрактна “људска природа“ у сваком поједином случају била аргуменат у корист потпуно конкретних тежњи ових или оних слојева друштва, а уз то искључиво буржоаског друштва.
^[25] Грим, “Correspondance litteraire“ („Књижевна преписка“. — Прев.) за август 1774. Постављајући ово питање, Грим само понавља мисао опата Арноа коју је овај развио у једном говору одржаном у Француској академији.
^[26] Suard, loc. cit., p. 38.
^[27] Код Хелвеција, у његовој књизи “De l'Homme“ („О човеку“. — Прев.), налази се подробан пројекат таквог „савршеног законодавства“. Било би у највећој мери занимљиво и поучно упоредити ту утопију с утопијама из прве половине XIX века. Али су се, нажалост, како историчари социјализма, тако и историчари филозофије све досад туђили сваке мисли о таквом поређењу. Што се тиче специјално историчара филозофије, они, узгред буди речено, третирају Хелвеција на најнедопустивији начин. Чак мирни и умерени Ланге не налази за њега друге карактеристике до „површни Хелвеције“. Апсолутни идеалист Хегел понео се најправедније према апсолутноме материјалисту Хелвецију.
^[28] „Да, човек је оно што од њега чини свемоћно друштво или свемоћно васпитање, разумевајући ову реч у најширем њеном смислу, тј. разумевајући под њом не само школско или књишко васпитање већ васпитање које нам дају људи и ствари, догађаји и околности — васпитање чији утицај на нас почиње од колевке и ни за тренутак се не прекида“. (Cabet, “Voyage en Icarie“ (Кабе, „Пут у Икарију.“ — Прев.), изд. 1848 г., стр. 402).
^[29] Види “Le Producteur“, v. I, Paris, 1825, Introduction.
^[30] “Mon but est de donner une Exposition Elementaire claire et facilement intelligible de l'organisation sociale, deduite par Fourier des lois de la nature humaine“ (V. Considerant, Destinee Sociale, v. I, 3-me edition, Declaration). — “Il serait temps enfin de s'accorder sur ce point: est-il a propos, avant de faire des lois, de s'enquerir de la veritable nature de l'homme, afin d'harmoniser la loi, qui est par elle-meme modifiable, avec la nature, qui est immuable et souveraine?“ “Notions elementaires de la science sociale de Fourier, par l'auteur de la Defense du Fourierisme (Henri Gorsse, Paris, 1844, p. 35). („Мој циљ је да дам јасно и лако схватљиво елементарно излагање друштвене организације коју је Фурје извео из закона људске природе.“ (В. Консидеран, Друштвена судбина, св. И, 3 изд., Декларација.) — „Било, би крајње време да се дође до сагласности по овој тачки: је ли умесно, пре него што се приступи стварању закона, обавестити се о правој људској природи, како би се довео у склад закон, који је сам по себи способан за мењање, са природом, која је непроменљива и суверена?“ „Елементарни појмови о Фурјеовој науци о друштву, написао аутор „Одбране фурјеризма“ (Анри Горс, Париз, 1844, стр. 35.) — Прев.
^[31] “Le Producteur“, v. I, p. 139.
^[32] Ми смо то већ показали у погледу историчара из доба рестаурације. Било би врло лако показати то и у погледу економиста. Бранећи буржоаски друштвени поредак од реакционара и социјалиста, економисти су га бранили управо као такав поредак који најбоље одговара људској природи. Напори да се нађе апстрактни „закон кретања становништва“, — било да долазе из буржоаског или социјалистичког табора — тесно су били повезани са погледом на „људску природу“ као на основни појам науке о друштву. Да бисмо се у то уверили, довољно је упоредити Малтусово учење које говори о томе, с једне стране, са учењем Годвина или писца примедби на учење Џ. С. Мила, с друге стране. И Малтус и његови противници подједнако траже јединствен, такорећи апсолутни закон кретања становништва. Савремена политичка економија гледа друкчије: она зна да свака фаза друштвеног развитка има свој посебни закон кретања становништва. Али о томе доцније.
^[33] У том погледу веома је карактеристичан приговор који Хелвеције чини Монтескијеу: „У својој књизи о узроцима величине и пропасти Рима. Монтескије није у довољној мери оценио значај срећних случајности у историји те државе. Он је пао у грешку исувише својствену мислиоцима који би хтели све да објасне и у грешку кабинетских научника који, заборављајући на људску природу, приписују народним претставницима непроменљиве политичке намере и једнообразне принципе. А међутим, тим важним скуповима који се називају сенати често руководи један човек по својој вољи.“ (“Pensees et refelxions“ („Мисли и размишљања.“ — Прев.) CXL у III свесци “Oeuvres completes de Helvetius“, Paris, MDCCCXVIII.) Не потсећа ли вас ово, читаоче, на теорију „хероја и масе“, која је сада у Русији у моди? Причекајте мало, даље излагање показаће у више махова колико има мало оригиналног у руској „социологији“.
^[34] “Opinions litteraires, philosophiques et industrielles“ („Књижевна, филозофска и индустриска мишљења.“ — Прев.), Paris, 1825, pp. 144—145; упореди такође “Catechisme politique des industriels“ („Политички катехизис индустријалаца“. — Прев.).
^[35] Сен-Симон доводи идеалистички поглед на историју до крајњих граница.— Код њега не само што су идеје („принципи“) крајња основа друштвених односа него се и међу идејама главна улога приписује „научним идејама“ — „научном систему света“ — из којих проистичу вероке идеје, које, са своје стране, условљавају моралне појмове људи. Јо је интелектуализам, који у исто време влада и међу немачким филозофима, али који код њих добија сасвим друкчији облик.
^[36] Литре се страшно бунио против Хибара када је овај указао на ту... позајмицу. Он је Сен-Симону приписивао само „закон двеју фаза“: теолошке и научне. Наводећи ово мишљење Литреа, Флинт примећује: „Он има право кад каже да се закон трију фаза не спомиње ни у једном од Сен-Симонових дела.“ (“Philosophy of History in France and Germany“, Edinburgh and London MDCCCLXXIV, p. 158) („Филозофија историје у Француској и Немачкој“. — Прев.) Ми ћемо овој примедби ставити насупрот следећи цитат из Сен-Симона: „Који астроном, физичар, хемичар или физиолог не зна да се људски ум у свакој грани науке, пре него што пређе од чисто теолошких идеја на позитивне, дуго придржава метафнзике? Зар се код сваког ко се бавио историјом наука не ствара чврсто убеђење да је то привремено стање корисно и апсолутно неизбежно за прелаз?“ (“Du systeme industriel“ („Индустриски систем.“ — Прев.), Paris, MDCCCXXI, preface, pp. VI— VII) Закон трију фаза имао је у очима Син-Симона толику важност да је он био спреман да њиме објашњава и чисто политичке појаве, на пр. владавину „легиста и метафизичара“ у време Француске револуције. Флинту није било тешко да то „открије“ да је пажљиво прочитао Сен-Сцмонова дела. Али, нажалост, много је лакше написати учену историју људске мисли неголи проучити стварни ток њеног развитка.
^[37] Ту мисао узео је касније од њега и изопачио Прудон, који је на њој изградио своју теорију анархије.
^[38] “L'organisateur“, стр. 119, св. IV Сен-Симонових дела, која чини XX св. Сабраних дела Сен-Симона и Анфантена.
^[39] У чланку “Considerations sur la baisse progressive du loyer des objets mobiliers et immobiliers“ („Разматрања о прогресивном снижавању најамнине на покретне и непокретне предмете“ — Прев.), “Le Producteur“, v. I, p. 564.
^[40] Види нарочито чланак “Considerations sur les progres et l'economie politique“ („Разматрања о прогресу и политичкој економији.“ — Прев.), “Le Producteur“, v. IV.
^[41] Дела Н. К. Михајловског, св. II, изд. 2, Петроград, стр. 239—240.
^[42] „Наши правци“, Петроград, 1893, стр. 138.
^[43] Исто, стр. 9, 13, 140 и многе друге.
^[44] „Наши правци“, Петроград, 1893, стр. 143 и даље.
^[45] Просветитељи XVIII века исто су тако противречили себи, иако се њихова противречност откривала с друге стране. Они су били за немешање државе, али су ипак понекад захтевали од законодавца какву ситну реглементацију. Просветитељима је такође била нејасна веза између „политике“ (коју су они сматрали узроком) и привреде (коју су они сматрали последицом).
^[46] “Dans un temps plus ou moins long il faut — disent les sages — que toutes les possibilites se realisent pourquoi desesperer du bonheur futur de l'humanite?“ („У ближем или даљем времену, — кажу мудраци, — мораће се све могућности реализовати; чему онда очајавати у погледу будуће среће човечанства?“ — Прев.).
^[47] Дела Н. Михајловског, св. II, 2 изд., стр. 102—103.
^[48] Николај —он, Преглед наше друштвене привреде после реформе, Петроград, 1893, стр. 322—323.
^[49] Исто, стр. 343.
^[50] У складу са тим, и практични планови г. Н. —она готово дословно понављају оне „захтеве“ које већ одавно и, разуме се, потпуно јалово постављају наши утописти-народњаци, на пр. г. Пругавин. „Коначни циљеви и задаци друштвено-државне делатности (као што видите, ту нису заборављени ни друштво ни држава) на пољу фабричке привреде треба да буду: с једне стране, откуп у корист државе свих оруђа за рад и њихово предавање народу на привремено, закупно коришћење; с друге стране, завођење такве организације услова производње (г. Пругавин хоће просто да каже: производње, али по обичају свих руских писаца, са г. Михајловским на челу, он употребљава израз “услови производње“, не разумевајући шта он значи), чију би основицу сачињавале потребе народа и државе; а не интереси тржишта, продаје и конкуренције, као при робно-капиталистичкој организацији економских снага земље“ (В. С. Пругавин, Занатлија на изложби, Москва, 1882, стр. 15). Нека читалац упореди ово место са горњим цитатом из књиге г. Н. —она.
^[51] “Le Producteur“, v. I, p. 140.
^[52] О тој организацији види у “Globe“ 1831—1832 г., где је она потанко изложена, чак са припремним, прелазним реформама.
^[53]“Unsere Nationalokonomen streben mit allen Kraften Deutschland auf die Stufe der Industrie zu heben, von welcher herab England jetzt die andern Lander noch beherrscht. England ist ihr Ideal. Gewiss: England sieht sich gern schon an; England hat seine Besitzungen in allen Weltteilen, es weiss seinen Einfluss aller Orten geltend zu machen, es hat die reichste Handels- und Kriegsflotte, es weiss bei allen Handelstraktatendie Gegenkontrahenten immer hinters Licht zu fuhren, es hat die spekulativsten Kaufleute, die bedeutendsten Kapitalisten, die erfindungsreichsten Kopfe, die prachtigsten Eisenbahnen, die grossartigsten Maschinenanlagen; gewiss, England ist, von dieser seite betrachtet, ein gluckliches Land, aber — es lasst sich auch ein anderer Gesichtspunkt bei der Schatzung Englands gewinnen und unter diesem mochte doch wohl das Gluck desselben von seinem Ungluck bedeutenduberworgen werden.
England ist auch das Land, in welchem das Elend auf die hochsteSpitze getrieben ist, in welchem jahlich Hunderte notorisch Hungers streben, in welchem die Arbeiter zu Funfzigtausenden zu arbeiten verweigern, da sie trotz all' ihrer Muhe und Leiden nicht so viel verdienen, dass sie Wohltatigkeit durch die Armensteuer zum ausserlichen Gesetz gemacht werden musste. Seht doch ihr, Nationalokonomen, in den Fabriken die wankenden, gebuckten und verwaschenen Gestalten, secht die bleichen, abgeharmten, schwindsuchtigen Gesichter, seht all' das geistige und das leibliche Elend, und ihr wollt Deutschland noch zu einem zweiten England machen? England konnte nur durch Ungluck und Jammer zu den Hohepunkt der Industrie gelangen, auf dem es jetzt steht, und Deutschland konnte nur durch dieselben opfer ahnliche Resultate erreichen, d. h. erriechen dass die Reichen noch reicher und die Armen noch armer werden. — “Trierische Zeitung“, 4. Mai 1846., прештампано у првој свесци ревије која излази под редакцијом М. Хеса, под насловом: “Der Gesellschaftsspiegel. Die gesellschaftlichen Zustande der civilisierten Welt“, Band 1, Iserlohn und Elberfeld, 1846. („Наши национални економисти теже из све снаге да Немачку уздигну на онај ступањ индустрије са којег сада Енглеска још господари другим земљама. Енглеска је њихов идеал. Зацело: Енглеска радо и са уживањем погледа на себе; Енглеска има своје поседе по свим деловима света, она уме свуда да учврсти свој утицај, она има најбогатију трговачку и ратну морнарицу, код сваког трговинског уговора она уме да подвали своме сауговорачу, она има највеће трговце-шпекуланте, најзвачајније капиталисте, најинвентивније главе, најсјајније железнице, највелелепнија машинска постројења; зацело, Енглеска је, посматрана са те стране, срећна земља; али — код оцењиваша Енглеске може се узети и друго гледиште; са тог гледишта могла би несрећа те земље врло лако однети превагу над њеном срећом. Енглеска је и земља у којој је беда дошла до кулминационе тачке, у којој, као што је опште познато, годишње умиру на стотине људи од глади, у којој радници, по 50.000 људи, одбијају да раде, јер и поред, свег свога труда и патњи не зарађују толико да могу макар и оскудно живети. Енглеска је земља у којој је добротворност у облику пореза за сиромашне морала постати формалан закон. Погледајте, национални економисти, клецаве, повијене и наказне прилике по фабрикама, погледајте бледе, утучене, сушичаве ликове, погледајте сву ту духовну и телесну беду; зар ви хоћете да од Немачке начините другу Енглеску? Енглеска је само кроз несрећу и јад могла да доспе до оног врхунца индустрије на којем се сада налази, и Немачка би могла само путем истих жртава постићи сличне резултате, тј. постићи то да богаташи постану још богатији, а сиромаси још сиромашнији.“ — „Трирске новине“... „Огледало друштва. Друштвене прилике у цивилзованом свету“, св. 1, Изерлон и Елберфелд. — Прев.)
^[54]—“Sollte es den Constitutionellen gelingen, — говорио је Бихнер, — die deutschen Regierungen zu sturzen und eine allgemeine Monarchie oder Republik einzufuhren, so bekommen wir hier einen Geldaristokratismus, wie in Frankrich, und lieber soll es bleiben wie es jetzt ist.“ Види Георг Буцхнерс самтлицхе Werke, издање под редакцијом Францоза, стр. 122. („Ако би конституционалисти успели да сруше немачке владе и да заведу општу монархију или републику, онда бисмо ми добили новчану аристократију, онакву каква је у Француској; зато боље нека остане онако како је сада.“ — Прев.)
^[55] “Considerations sur les sciences et les savants“ („Разматрања о наукама и научницима“. — Прев., у првој свесци “Producteur“, pp. 355—356.
^[56] “Le Producteur“, v. I, p. 304.
^[57] „Литература и живот“, „Руска мисао“, 1891, књ. IV, стр. 195.
^[58] Дела Н. К. Михајловског, св. IV, 2 изд., стр. 265—266.
^[59] Дела Н. К. Михајловског, св. IV, 2 изд., стр. 186—187.
^[60] Исто, стр. 185.
^[61] Уосталом, већ сами изрази „објективни метод“, „субјективни метод“ јесу огромна, у најмању руку терминолошка, збрка.
^[62] “Le vrai sens du systeme de la nature“, a Londres, p. 15 („Прави смисао система природе“. — Прев.).
^[63] “De l'homme“, Oeuvres completes de Helvetius, Paris 1818. v II, p. 120 („О човеку“, Целокупна дела Хелвеција. — Прев.).
^[64] На таласима живота, у бури дела
њишем се час горе, час доле,
крећем се сад овде, сад тамо!
Рођење и гроб су
вечито море,
променљиво ткање,
зажарен живот;
тако стварам на бучном разбоју времена
и ткам живо рухо божанства. (Прев.)
^[65] Г. Михајловском изгледа ова вечна и свакидашња владавина дијалектике несхватљива; све се мења осим закона дијалектичког кретања, — каже он са заједљивим скептицизмом. Да, то је управо тако, одговарамо ми, и ако вас то чуди, ако имате намеру да оспоравате тај поглед, имајте на уму да ћете морати оспоравати основно гледиште модерних природних наука. Да бисте се у то уверили, довољно је да се сетите оних речи Плајфајра које је Лајел узео као мото за своје знаменито дело: “Principles of Geology“ („Принципи геологије.“ — Прев.): “Amid the revolutions of the globe, the economy of Nature has been uniform and her laws are the only that have resisted the general movement. The rivers and the rocks, the seas and the continents have been changed in all their parts; but the laws which direct these changes, and the rules to which they are subject, have remained ivariably the same.“ („Сред преокрета у земљиној кугли економија природе била је једнообразна и само су њени закони били ти који су се противили општем кретању. Реке и стене, мора и копна мењали су се у свим својим деловима; али су закони који тим променама управљају и правила којима су оне потчињене — остајали непроменљиви и исти.“ — Прев.)
^[66] “Wissenschaft der Logik“ („Наука о логици“ — Прев.), I изд., део I, књ. I, стр. 313—314.
^[67] „Маштајући о каријери адвоката, — прича г. Михајловски, — ја сам са заносом, премда без икаквог система, читао разна правничка дела. Међу њима био је и уџбеник кривичног права од г. Спасовића. У том делу дат је кратак преглед различитих филозофских система у њиховом односу на криминалистику. Мене је нарочито фрапирала знаменита Хегелова тријада, према којој казна тако грациозно мири супротност између права и преступа. Позната је заводљивост Хегелове трочлане формуле у њеној најразноврснијој примени... није чудо што ме је она занела у уџбенику г. Спасовића. Није чудо што сам после тога осетио силну тежњу и према Хегелу и према многим другим...“ („Руска мисао“, 1891, књ. III, одељак II, стр, 188). Штета, велика штета, што г. Михајловски не каже у коликој је мери задовољио своју тежњу „према Хегелу“. По свему се види да он у том погледу није далеко отишао.
^[68] Г. Михајловски уверава да је покојни Н. Зибер, доказујући у својим дискусијама са њим неизбежност капитализма у Русији, „употребљавао све могуће аргументе, али се при најмањој: опасности скривао у сенку неприкосновеног и неоспоривог трочланог дијалектичког развитка“ („Руска мисао“, 1892, књ. VI, одељак II, стр. 196). Он такоће уверава да се читаво, како се он изражава, Марксово пророчанство у погледу исхода капиталистичког развитка ослања само на „тријаду“. О Марксу ћемо ми говорити доцније, а о Н. Зиберу ћемо приметити да смо имали прилике да често разговарамо с покојником, али нисмо ниједном чули од њега да се позива на „дијалектички развитак“. Он је сам често говорио да му је савршено непознат Хегелов значај за развитак најновије економије. Наравно, на мртве се све може сваљивати, и зато је податак г. Михајловског необорив.
^[69] Види његов “System der erworbenen Rechte“ („Систем стечених права“. — Прев.), 2-te Aufl., Leipzig, 1880, Vorrede, S. XII — XIII.
^[70] Чернишевски, Преглед Гогољевог периода руске књижевности, Петроград, 1892, стр. 258—259. У посебној примедби писац „Прегледа“ лепо објашњава шта заправо значи то разматрање свих околности од којих зависи дата појава. Навешћемо и ту примедбу. „На пример: „Је ли киша добро или зло?“ — То је апстрактно питање; на њега се не може одређено одговорити; киша понекад доноси корист, а понекад, премда ређе, причињава штету; треба питати одређено: „Пошто је завршена сетва жита, пет часова је падала јака киша; је ли она била корисна за жито?“ — Само је овде одговор јасан и има смисла: „Ова киша била је врло корисна.'“ — „Али истога лета, када је дошло време жетве, читаве недеље падала је јака киша, је ли то било добро за жито?“ Одговор је јасан и такође правилан: „Не, ова киша је била штетна.“ Тако се у Хегеловој филозофији решавају сва питања. „Је ли рат убитачан или благотворан?“ На то се уопште не може одговорити одлучно: треба знати о каквом је рату реч; све зависи од околности места и времена. За дивље народе штета од рата је мање осетна, а корист осетнија; образованим народима рат доноси обично мање користи, а више штете. Али, на пример, рат 1812 године био је спасоносан за руски народ; Маратонска битка имала је најбоље последице за историју човечанства. — То је смисао аксиоме: „нема апстрактне истине; истина је конкретна“; конкретан је појам о предмету онда када нам се предмет даје са свим својствима и особеностима и у оној ситуацији у којој он постоји, а не апстрахован од те ситуације и од својих живих особености (као што га претставља апстрактно мишљење, чије суђење стога нема смисла за стварни живот)“.
^[71] „Руско богатство“, 1894, књ. 2, одељак II, стр. 150.
^[72] „Руско богатство“, наведена свеска, одељ. II, стр. 154—157.
^[73] Код Енгелса се заправо говори о јечменом, а не о овсеном зрну; али то, наравно, није битно
^[74] “Herrn Eugen Duhring's Umwalzung der Wissenschaft“, 1 изд., део I, стр. 111—112. [Види Енгелс, Анти-Духринг, изд. „Напријед“, Загреб, 1945, стр. 140. — Прев]
^[75] “Traite de Botanique“ („Расправа о ботаници“ — Прев.), par Ph. Van-Tieghem, 2-me edit., partie 1, Paris, 1891. p. 24.
^[76] “Enzyklopadie“, I Teil, § 230, Zusatz. („Енциклопедија...“, И део, § 230, додатак. — Прев.)
^[77] Сви ови цитати узети су из већ наведене свеске „Руског богатства“.
^[78] За оне који у то сумњају ево још једног цитата: “J'ai assigne ce premier degre de la decadencedes moeurs au premier moment de la culturedes lettres dans tous les pays du monde.“ Lettre a M. l'abbe Raynal, Oeuvres de Rousseau, Paris, 1820, v. IV, p. 43. („Тај први ступањ опадања морала ја сам приписао првом моменту развитка књижевности у свим земљама света,.“ Писмо г. опату Рејналу, Русоова дела. — Прев.)
^[79] Види почетак другог дела “Discours sur l'inegalite“.
^[80] “Herrn Eugen Duhring's Umwalzung etc.“, 2. Aufl. S. 134, [Види: Енгелс, Анти-Духринг, изд. „Напријед“, стр. 147. — Прев.]
^[81] “Herrn Eugen Duhring's Umwalzung etc.“, 2. Aufl. S. 4—6. [Види Енгелс, Анти-Духринг, изд. „Напријед“, стр. 18—19.— Прев.]
^[82] Нека нам читалац не замери за цитат из „Лепе Јелене“. Ми смо недавно прочитали чланак г. Михајловског „Дарвинизам и Офенбахове оперете“ и налазимо се под снажним утиском тог чланка.
^[83] “Der Streit der Kritik mit Kirche Staat“ von Edgar Bauer, Bern, 1844, S. 184 („Распра критике са црквом и државом“. — Прев.).
^[84] “Der Streit der Kritik mit Kirche Staat“ von Edgar Bauer, Bern, 1844, S. 185
^[85] Исто што и апсолутна идеја. — Г. П.
^[86] Читалац није заборавио напред наведену Хегелову изрекуг „Минервина сова почиње свој лет тек предвече“. — Г. П.
^[87] Бруно Бауер је старији брат напред споменутог Едгара Бауера, писац у своје време знамените “Kritik der evangelischen Geschichte der Synoptiker“ („Критика јеванђељске историје синоптика“. — Прев.).
^[88] “Die heilige Familie oder Kritik der kritischen Kritik. Gegen Bruno Bauer und Consorten“; von F. Engels und K. Marx, Frankfurt am Main, 1845, S. 126—128. („Света породица или критика критичке критике. Против Бруна Бауера и Комп.“; од Ф. Енгелса и К, Маркса, Франкфурт на Мајни.“ — Прев.) Књига претставља зборник чланака Енгелса и Маркса, уперених против различитих назора „критичке критике“. Цитирано место узето је из Марксовог чланка против чланка Бруна Бауера. Из Маркса је узета и страница наведена у претходној глави.
^[89] “Die heilige Familie etc.“, von F. Engels und K. Marx, Frankfurt am Main, 1845, S. 6.
^[90] “So thoroughly is the use of tools the exclusive attribute of man that the discovery of a single arificially shaped flint in the drift or cave-breccia, is deemed proof enough that man has been there.“ — “Prehistoric Man“, бy Daniel Wilson, v. I, p. 151—152. London, 1876. („Употреба оруђа је до те мере искључив атрибут човека, да се налазак једног јединог уметнички отесаног камена у наносима или бреши какве пећине сматра довољним доказом за то да је ту био човек“. — „Преисториски човек“ од Даниела Вилсона. — Прев.)
^[91] “Lohnarbeit und Kapital“ („Најамни рад и капитал“. — Прев.) од Карла Маркса. [Изд. Културе, Београд, 1947, стр. 29. — Ред. ]
^[92] “Lohnarbeit und Kapital“ („Најамни рад и капитал“ — Прев.) од Карла Маркса. [Изд. Културе, Београд, 1947, стр. 29—30.]
^[93] “La descendance de l'homme etc.“ („Порекло човека итд.“ — Прев), Paris, 1881, p. 51
^[94] У познатој књизи фон Марциуса о првобитним становницима Бразилије може се наћи неколико занимљивих примера, који показују како су за развитак узајамних веза међу становницима важне на први поглед најнезнатније особености тог терена.
^[95] Уосталом, у погледу мора треба приметити да оно не зближава увек људе. Рацел (,,Anthropogeographie“, Stuttgart, 1882, S. 92) правилно примећује да је на извесном, ниском стадију развитка море апсолутна граница, тј. оно онемогућава било какве везе међу народима које раздваја. Са своје стране, везе, чија је могућност првобитно условљена искључиво својствима географске средине, стављају свој печат на физиономију првобитних племена. Становници острва јако се разликују од становника континената. “Die Bevolkerungen der Inseln sind in einigen Fallen vollig andere als die des nachst gelegenen Festlandes oder der nachsten grosseren Insel: aber auch wo sie ursprunglich derselben Rasse oder Volksgruppe angehoren, sind sie immer weit von derselben verschiedenen; und zwar, kann man hinzusetzen in der Regel weiter als die entsperechenden festlandischen Abzweigungen dieser Rasse oder Gruppe untereinanden (Ratzel, loc. cit. S. 96), („Острвски народи су у појединим случајевима потпуно друкчији од народа најближег континента или најближег већег острва; али чак и тамо где првобитно припадају истој раси или групи народа, они се увек веома разликују од те расе или групе; томе се може додати да се, по правилу, међусобно разликују више неголи одговарајуће гране те расе или групе на континенту.“ — Прев.) Ту се понавља онај исти закон који и при формирању животињских врста и подврста.
^[96] Marx, Das Kapital, Bd. I, 3-te Aufl., S. 524—526. [К. Маркс, Капитал, св. I, изд. Културе, Београд, 1947, стр. 420. — Прев.] У примедби (стр. 526) [у изд. Културе стр. 420. — Прев.] Маркс додаје: „Регулисање наводњавања било је у Индији једна од материјалних основица државне власти над невезаним ситним организмима производње. Мухамедански владаоци Индије разумевали су то боље неголи њихови енглески наследници.“ — С Марксавим мишљењем које смо цитирали у тексту упоредићемо мишљење најновњих истраживања: “Unter dem, was die lebende Natur dem Menschen an Gaben bietet, ist nicht der Reichtum an Stoffen, sondern der an Kraften oder, besser gesagt, Krafteanregungen am hochen zu schatzen“ (Ratzel, loc. cit., S 343). („Међу свим даровима које жива природа пружа човеку највишу вредност има не богатство у материјама, већ богатство у снагама или, боље речено, у потстицајима за развитак снага“ — Прев.)
^[97] Примедба редакције. Аргументација Плеханова по питању значаја географске средине за развитак друштва не може се сматрати у потпуности правилном. Познато је да је Плеханов у својим доцнијим радовима директно говорио о одлучујућем утицају географске средине на читав ток друштвеног развитка.
^[98] „Ми се морамо чувати тога, — каже Л. Гајгер, — да размишљању приписујемо сувише велико учешће у изналажењу оруђа. Откриће првих, у највећој мери важних оруђа извршено је, наравно, случајно, као и многа велика открића у новом веку. Она су била, наравно, пре нађена него пронађена. До овог схватања ја сам дошао нарочито услед тога што називи оруђа никад не долазе од њихове обраде, што они (тј. називи) никад немају генетички карактер, него потичу од оне употребе за коју су оруђа намењена. Тако су у немачком језику Scheere (маказе), Sage (тестера), Hacke (пијук) предмети који обрезују (scheeren), тестеришу (sagen), секу (hacken). Овај закон језика мора обраћати пажњу на себе утолико пре што се називи направа које нису оруђа образују генетички, пасивним путем, рд оног материјала или оног посла од којег или услед којег оне настају. На пример, мешина као посуда за вино првобитно у многим језицима означава кожу одрану са животиње: немачком Сцхлауцх одговара енглеско слоугх — змиска кожа Грчко аскос је истовремено мешина у смислу посуде и животињска кожа. Ту, дакле, језик потпуно јасно показује како је и од чега начињена направа која се назива мешина. Није исти случај и са оруђем; ни оно првобитно, судећи по језику, није уопште било начињено; тако је први нож могао постати случајно нађен и, рекао бих, у игри употребљен заоштрен камен.“ (L. Geiger, “Die Urgeschichte der Menschheit im lichte der Sprache, mit besonderer Beziehung auf die Entstehung des Werkzeugs“, S. 36—37, у зборнику “Zur Entwicklungsgeschichte der Menschheit", Stuttgart, 1878). (Л. Гајгер, „Преисторија човечанства у светлости језика, нарочито с обзиром на постанак алата.“ — „Прилог историји развитка човечанства.“ — Прев.)
^[99] „Оснивачи (те механике)... били су Еудокс и Архит, који су геометрији дали шароликију и интересантнију садржину, игноришући, ради непосредно опипљивих и технички важних примена те науке, њене апстрактне и графичком претстављању неприступачне проблеме.., А када им је Платон с негодовањем приговорио да уништавају величину геометрије, јер она у њиховим рукама бежи од бестелесних и апстрактних ствари ка чулно опажљивим телима која захтевају грубу занатску обраду, онда се механика, прогнана, одвојила од математике; и потцењивана дуго времена од филозофије, механика је постала једна од помоћних дисциплина ратне вештине“. (Plutarchi Vita Marcelli, edit. Teubneriana, Lipsiae, 1883, Cap. XIV, pp. 135—136.) (Плутарх, Живот Марцелов.— Прев.).
Као што читалац види, поглед Плутарха није био ни издалека нов за оно време.
^[100] Познато је да су руски сељаци дуго времена сами могли имати, и да су често имали, кметове. Положај кмета није могао бити пријатан сељаку. Али при тадашњем стању производних снага Русије ниједан сељак није могао сматрати тај положај ненормалним. Чим би стекао коју парицу, мужик је исто онако природно помишљао на куповину кметова као што је роб-ослобођеник у Риму настојао да стекне робове. Робови који су се побунили са Спартаком на челу водили су рат против својих господара, али не и против ропства; да је њима пошло за руком да извојују себи слободу, они би, при повољним условима, сами и с најмирнијом савешћу постали робовласници. И нехотице падају при томе на ум Шелингове речи које добијају нов смисао: слобода мора бити нужна. Историја показује да се сваки вид слободе појављује само тамо где он постаје економска нужност.
^[101] Види „Економски материјализам у историји“ — „Весник Европе“, август 1894 г.
^[102] Цитирамо по француском издању из 1874.
^[103] “Studies in ancient history, — primitive marriage“, by John Ferg. Mac-Lennan, p. 75. („Студије из старе историје, — првобитни брак“, од Џона Ферг. Мак-Ленана. — Прев.)
^[104] „Весник Европе“, јули 1894, стр. 12.
^[105] “Vom Beruf unsere Zeit fur Gesetzgebung und Rechtswissenschaft“ von D. Friedrich Karl von Savigny, 3-te Aufl., Heidelberg, 1840 („О позиву нашег времена за Законодавство и правну науку“ од Д. Фридриха Карла фон Савињија, треће издање. — Прев.) (прво издање 1814, стр. 14).
^[106] Erster Band, S. 14—15. (Берлинско издање из 1840)
^[107] Ibid, S. 22.
^[108] “Vom Beruf etc...“, S. 16.
^[109] “Cursus der institutionen“, erster Band, Leipzig, 1841, S. 31. — У примедби Пухта енергично устаје против еклектичара који настоје да ускладе супротне погледе на порекло права, и то у таквим изразима да се и нехотице поставља питање: да није он већ предвидео појаву г. Карејева? Али, с друге стране, треба рећи и то да је у време Пухте Немачка имала доста и својих еклектичара: ако ничег другог, а оно умова такве врсте има увек и свагде колико хоћеш.
^[110] “Cursus der Institutionen“, erster Band, Leipzig, 1841, S. 28.
^[111] “Tales and Traditions of the Eskimo“, by Dr. Henry Rink, pp. 9 and 30. („Приповести и предања Ескима“. — Прев.)
^[112]M. Kovalevsky, Tableaus des origines et de l'evolution de la familie et de la propriete („Слика порекла и еволуције породице и својине“. — Прев.), Stockholm 1890, pp. 52—53. У књизи покојног Н. Зибера „Преглед првобитне економске културе“ читалац ће наћи масу чињеница које сасвим јасно показују да су начини присвајања одређени начинима производње.
^[113]M. Kovalevsky, Tableau des origines et de l'evolution de la familie et de la propriete, Stockholm, 1890, p. 95.
^[114]Ibid p. 57.
^[115]Ibid, p. 93.
^[116]Познато је да код свих примитивних племена постоји тесна веза између ловца и његовог оружја. “Der Jager darf sich keiner fremden Waffen bedienen“ („Ловац се не сме служити никаквим туђим оружјем.“ — Прев.), каже Марциус о примитивним становницима Бразилије, и одмах објашњава откуда се код тих дивљака јавило такво „убеђење“: “Besonders behaupten die jenige Wilden die mit dem Blasrohr schiessen, das dieses Geschoss durch den Gebrauch eines fremden verdorben werde, und geben es nichtaus ihren Handen.“ (“Von dem Rechtszustande unter den Ureinwohnern Brasiliens", Munchen, 1832, S. 50) („Нарочито они дивљаци који гађају из дуваљке тврде да се то оружје квари ако га употребљава странац, и не пуштају га из својих руку“ („О правним приликама међу староседеоцима Бразилије“). — Прев.)
“Die Fuhrung dieser Waffen erfordert eine grosse Geschicklichkeit und bestandige Ubung. Wo sie bei wilden Volkern im Gebrauche sind, berichten uns die Reisenden, dass schon die Knaben sich mit Kindergeraten im Schiessen uben“ (Oskar Peschel, Volkerkunde, Leipzig, 1875, S. 190) („Руковање тим оружјем (лук и стреле) захтева велику умешност и сталну вежбу. Путници нам саопштавају да се тамо где је то оружје код дивљих племена у употреби већ дечаци вежбају у гађању из дечјег оружја“ (Оскар Пешел, Етнологија). — Прев.)
^[117]Loc. cit, p. 56.
^[118]“Der Ursprung des Rechts. Prolegomena yu einer allegemeinen vergleichenden Rechtswissenschaft“, von Dr. Alb Herm. Post, Oldenburg 1876. („Порекло права. Пролегомена једној општој компаративној правној науци“ од Ог. Алб. Херм. Поста, Олденбург, 1876. — Прев.)
^[119]Пост спада управо међу оне људе који још ни издалека нису раскинули с идеализмом. Тако, на пример, код њега родовски савез одговара ловачком и номадском животу, а са појавом земљорадње и за њу везане сталне настањености родовски савез уступа место “Gaugenossenschaft“ (ми бисмо рекли „суседској општини“). Изгледало би да је јасно да он кључ за објашњење историје друштвених односа тражи не у нечем другом, него у развитку производних снага. У појединим случајевима Пост је готово увек веран том правцу. Али то му не смета да на “im Menschen schaffend ewigen Geist“ („творачки вечити дух у човеку“. — Прев.) гледа као на основни узрок историје права. Овај човек као да је намерно створен за то да весели г. Карејева.
^[120]loc. cit., p. 139. — Када смо исписивали овај цитат, нама се учинило да г. Михајловски брзо устаје са свог места и узвикује: „Ја могу дискутовати поводом тога: Кинези могу бити наоружани енглеским пушкама. Је ли дозвољено на основу тих пушака судити о степену њихове цивилизације?“ — Врло добро, г. Михајловски, — на основу енглеских пушака не би било логично закључивати о кинеској цивилизацији; на основу њих треба закључивати баш о енглеској цивилизацији.
^[121]Loc. cit., p. 252—253.
^[122]У писму вереници, писаном 1833. Примедба за г. Михајловског: То није онај Бихнер који је проповедао материјализам у „општефилозофском смислу“; то је његов рано преминули брат писац знамените трагедије „Дантонова смрт“.
^[123]„Весник Европе“, јули, 1894, стр. 6.
^[124]„Весник Европе“, јули 1894, стр. 7.
^[125]Види књигу покојног Л. Мечникова о „великим историским рекама“. У тој књизи писац је у ствари резимирао оне закључке до којих су дошли најауторитативнији историчари—специјалисти, на пр., Ленорман. Елизе Рекли у предговору поменутој књизи каже да ће схватање Мечникова значити епоху у историји науке. То је нетачно у том смислу што то схватање није ново: још Хегел га је изрицао на најодређенији начин. Али је несумњиво да ће наука врло много добити ако га се буде доследно придржавала.
^[126]Види књигу Моргана, Ancient Society („Првобитно друштво“. — Прев) и књигу Енгелса, Порекло породице, приватне својине и државе.
^[127]“Deutsche Wirtschaftsgeschichte bis zum Schluss der Karolingenperiode“ („Историја немачке привреде до краја периода Каролинга“ — Прев.), Leipzig, 1889, Band I, S.223 — 224.
^[128]Маркс каже “Свака класна борба јесте политичка борба.“ Дакле, — закључује Барт, — политика, по вама, уопште не утиче на економију, а ви сами, међутим, наводите чињенице које показују... итд. — Браво! — узвикује г. Карејев, — ето шта ја називам примером како треба полемисати с Марксом. „Пример“ г. Карејева уопште показује задивљујућу снагу мисли. „Русо је, — каже тај пример, — живео у друштву у којем су сталешке разлике и привилегије биле доведене до крајности, у којем су сви били потчињени свемоћном деспотизму; па ипак је метод рационалне изградње државе, узет из античког света — метод којим су се такође служили Хобс и Лок — довео Русоа до стварања идеала друштва заснованог на општој једнакости и аутократији народа. Овај идеал потпуно је противречио поретку који је тада постојао у Француској. Русоову теорију остварио је у пракси Конвент; према томе, филозофија је утицала на политику, а преко ње и на економику.“ (лоц. цит., п. 58.)
Како вам се свиђа ова сјајна аргументација, ради које Русо, син сиромашног женевског републиканца, испада производ аристократског друштва? Побијати мишљење г. Барта значило би упуштати се у понављања. Али шта да се каже о г. Карејеву који аплаудира Барту? Ах, г. В. В., рђав је, добога вам је рђав „професор историје“! Саветујемо вам потпуно несебично: тражите себи новог „професора“.
^[129]Немојте помислити да ми клевећемо уваженог професора. Он је пун похвала наводећи мишљење Барта, по коме „право води самосталан, премда не и независан живот“. Ето, управо та „самосталност, премда не и независност“ и смета г. Карејеву да схвати „суштину историског процеса“. А како управо смета, то ће одмах, у тексту, бити по тачкама показано.
^[130]У ствари, то је исти онај психолошки процес који сада проживљује европски пролетаријат: његова психологија већ се прилагођава новим, будућим продукционим односима.
^[131]“Quand'essa cominciava appena a nascere nel diciasettesimo secolo, alcune nazioni avevano gia da piu secoli fiorito colla loro sola esperienza, da cui poscia la scienza ricavo i soui dettami“. (“Storia della Economia publica in Italia etc., Lugano, 1829, p. 11) („Када је она (политичка економија) почела тек да се рађа у седамнаестом веку, неке нације су већ више векова цветале, ослањајући се само на своје искуство, које је доцније користило науци.“ — „Историја политичке економије у Италији итд.“ — Прев.).
Џ. С. Мил понавља: “In every department of human affairs practice long precedes Science... The conception, accordingly, of political Economy as a branch of Science, is extremely modern; but the subject with which its enquiries are conversant has in all ages necessarily constitued one of the chief practical interests of mankind.“ („У свакој области људске делатности пракса далеко претходи науци... Тако је политичка економија као грана науке сасвим модеран појам; али је предмет њеног испитивања у свим временима претстављао један од главних практичких интереса човечанства“. „Принципи политичке економије“. — Прев.)
^[132]„Рецхтсстаат унд Созиалисмус“ („Правна држава и социјализам“. — Прев.), Иннсбруцк, 1881, С. 124—125.
^[133]То им није сметало да се понекад побоје силника. Тако је, на пример, Кант говорио о себи: „Нико ме не може приморати да речем супротно ономе што мислим, али се ја нећу одлучити да кажем све што мислим.“
^[134]Доказујући да услови живота (les circonstances) утичу на организацију животиња, Ламарк чини примедбу коју је добро овде споменути да би се избегао неспоразум. „Онај ко не буде отишао даље од дословног смисла мојих речи, — каже он, — приписаће ми погрешно схватање. Јер, ма какви били услови живота, они не изазивају у облику и организацији животиња никакве непосредне промене.“ Захваљујући знатним променама у условима живота код животиња се појављују нове потребе, различите од пређашњих. Ако те нове потребе трају врло дуго, оне доводе до појаве нових навика. „А чим су нови услови живота... довели једном до појаве нових навика код животиња, тј. чим су их побудили на нова дејства која су за њих постала навика, — резултат ће бити тај да ће се више употребљавати једни органи и да се понекад уопште неће употребљавати други делови тела који су постали бескорисни.“ Појачана употреба или отсуство употребе неће остати без утицаја на структуру органа, па дакле и читавог организма. (Lamarque, Philosophie zoologique etc. (Филозофија зоологије итд. — Прев.), nouvelle edition par Charles Martin, 1873, v. I, pp. 223—224). — Ето како треба схватити утицај и економских и других потреба које из њих проистичу на психологију народа. Ту се врши лагани процес прилагођавања услед употребе или неупотребе; а наши противници „економског“ материјализма уображавају да људи, по мишљењу Маркса, одмах, чим се код њих појаве нове потребе, намерно прерађују своје погледе. Разумљиво је да им то изгледа бесмислено. Али они су сами и измислили ту бесмислицу: код Маркса нема ни трага од тога. Уопште, приговори ових мислилаца потсећају нас на следећу победоносну аргументацију једног свештеника против Дарвина: „Дарвин каже: „баците кокошку у воду, и њој ће израсти опне за пливање.“ А ја тврдим да ће се кокошка просто удавити.“
^[135]“Deutsch-Franzosische Jahrbucher“, Paris, 1841, чланак: “Zur Kritik der Hegelschen Rechtsphilosophie, Einleitung", S. 82. („Немачко-француски годишњаци“. — „Прилог критици Хегелове филозофије права, Увод.“ — Прев.)
<^[136]“Philosophie de l'art“ („Филозофија уметности“. — Прев.), 12-me edition, Paris, 1872, pp. 13—17.
^[137]“Philosophie de l'art dans les Pays-Bas“ („Филозофија холандске уметности“. — Прев.), Paris, 1869, p. 96.
^[138]“Nous subissons l'influence du milieu politique ou historique, nouns subissions l'influence du milieu social, nous subissions aussil'influence du milieu physique. Mais il ne faut pas oublier que si nous la subissions, nous pouvons pourtant aussi lui resister et vous savez sans doute qu'il y en a de memorables exemples... Si noussubissions l'influence de milieu, un pouvoir que nous avons aussi, c'est de ne pas nous laisser faire, ou pour dire encore quelque chose de plus, c'est de confirmer, c'est d'adapter le milieu lui-meme a nos propres convenances.“ — (F. Brunteiere, L'evolution de la critique depuis la renaissance juqu'a nos jours, Paris, 1890, pp. 260—261) („Ми смо подвргнути утицају политичке или историске средине, ми смо подвргнути утицају социјалне средине, ми смо подвргнути утицају физичке средине. Али не треба заборављати такође да ми, иако смо подвргнути том утицају, ипак можемо и да му се супротстављамо, и ви, без сумње, знате да у том погледу има чувених примера... Ако смо подвргнути утицају средине, ми имамо такође могућност да му се не подајемо или, шта више, да саму средину усклађујемо, прилагођавамо својим сопственим потребама.“ Ф. Бринетијер, Еволуција критике од Ренесансе до наших дана. — Прев.).
^[139]“Zur Kritik der politischen Oekonomie“, Anmerkung, S. 10. („Прилог критици политичке економије“, примедба, стр. 10. — Прев.).
^[140]Loc. cit., pp.. 262—263.
^[141]У Немачкој је борба књижевних схватања, као што је познато, вођена с далеко већом енергијом, али ту политичка борба није скретала на себе пажњу новатора.
^[142]Рекло би се да историја такве уметности као што је, на пример, архитектура не може имати никакве везе са борбом класа; међутим, и она је тесно повезана са том борбом. Види Ед. Коруаје, L'architecture gothique, особито у четвртом делу: “L'architecture civile“.
^[143]“Il introduit dans le monde des idees et des sentiments, des types nouveaux.„— (“L'art au point de vue sociologique“, Paris, 1889, p. 31.) („Он у свет идеја и осећања уводи нове типове.“ — „Уметност са социолошке тачке гледишта.“ — Прев.)
^[144] Уосталом, двојаки карактер утицаја постоји овде само формално. Свака дата залиха знања прикупљена је баш зато што су друштвене потребе побуђивале људе да је прикупљају, што су њихову пажњу усмеравале у одговарајућем правцу.
^[145] А до које мере естетске склоности и судови сваке дате класе зависе од њеног економског положаја, знао је још писац „Естетских односа уметности према стварности“ [Чернишевски. — Ред.]. Лепота, то је живот, — говорио је он, — и ближе објашњавао своју мисао овим речима:
„Добар живот, живот какав треба да буде“ састоји се код простог народа у томе да се једе до ситости, да се живи у доброј кући и довољно спава; али, у исто време, код сељака је у појму „живот“ увек садржан и појам о раду: не може се живети без рада, било би чак и досадно. Последица живота у обиљу, уз велики рад, али који ипак не доводи до исцрпљивања снага, биће код младог сељака или сељанке ванредно свежа, боја лица и румени образи — први услов лепоте по схватању простог народа. Радећи много и будући зато чврстог телесног састава, млада сељанка биће прилично једра; то је такође нужан услов за сеоску лепотицу: светска „полуваздушаста“ лепотица изгледа сељаку безусловно „ненаочита“, чак ће учинити на њега непријатан утисак, јер он је навикао да мршавост сматра последицом болешљивости или „злог удеса“. Али рад не даје ни да се човек угоји; ако је млада сељанка дебела, то је нека врста болести, знак да је „трошног“ састава, и народ сматра велику дебљину као недостатак; сеоска лепотица не може бити малих руку и ногу, јер много ради — ти се услови лепоте у нашим народним песмама и не помињу. Једном речју, ми у описима лепотице у народним песмама нећемо наћи ниједног обележја лепоте које не би било израз цватућег здравља и равнотеже снага у организму, сталне последице живота у изобиљу, уз сталан и озбиљан, али не и прекомеран рад. Сасвим је друга ствар лепотица из великог света; већ неколико поколења њених предака живело је не радећи рукама; услед нерадног начина живота крв долази у удове у малој количини и са сваким новим поколењем мишићи руку и ногу слабе, а кости постају тање; нужна последица свега тог морају бити мале руке и ноге — оне су обележје живота који се једино и чини животом вишим класама, — живота без физичког рада; ако жена из великог света има велике руке и ноге, онда је то знак да је рђаво грађена или да није из старинске добре породице... Додуше, здравље никад не може да изгуби вредност у људским очима, јер је живот чак и у обиљу и у раскоши, без здравља, рђав живот; руменило на образима и цватућа здрава свежина остају привлачни и за светске људе. Али болешљивост, слабост, млитавост и замореност такође имају у њиховим очима вредност лепоте, само ако су последица раскошног и нерадног начина живота. Бледило, замореност, болешљивост имају још и други значај за светске људе: док сељак тражи одмор и мир, дотле људи из образованог друштва, код којих нема материјалне невоље и физичке заморености, али којима је често досадно због нерада и отсуства материјалних брига, траже „снажна осећања, узбуђења и страсти“ које светском животу дају боју, разноликост и привлачност, јер је он без тога монотон и безбојан. А од снажних осећања и пламених страсти човек се брзо троши; како да се не заноси замореношћу и бледилом лепотице, кад је њено бледило и замореност знак да је она много живела?“ (Види зборник „Естетика и поезија“, стр. 6—8.)
^[146]Die organisation der Arbeit der Menschheit und die Kunst der Geschichetsschreibung Scholsser's, Gervinus's, Dahlmann's und Bruno Bauer's von Szeliga, Charlottenburg, 1846, S. 6. (Шелига, Организација рада човечансгва и историографска вештина Шлосера, Гервинуса, Далмана и Бруна Бауера. — Прев.)
^[147]“Die Helden der Masse. Charakteristiken.“ Herausgegeben von Theodor Opitz („Хероји масе. Карактеристике.“ Издао Т. Опиц — Прев.), Grunberg, 1848, S. 6—7. Топло препоручујемо г. Михајловском да прочита ово дело. Он ће у њему наићи на мноштво својих оригиналних мисли.
^[148]Уосталом, не, не сви: никоме још није пало на памет да побија Маркса указивањем на то да се „човек састоји од душе и тела“. Г. Карејев је двоструко оригиналан: 1) нико пре њега није тако полемисао са Марксом, 2) нико после њега, јамачно, неће тако полемисати са њим. Из ове примедбе г. В. В. ће увидети да и ми умемо да његовом „професору“ дамо по заслузи.
^[149]“Alle diese verschiedenen Zweige der Entwickelungsgeschichte, die jetzt noch teilweise weit auseinanderliegen und die von den verschiedensten empirischen Erkenntnisquellen ausgegangen sind, werden von jetzt an mit dem steigenden Bewusstsein ihres einheitlichen Zusammenhanges sich hoher entwickeln. Auf den verschiedensten empirischen Wegen wandeln und mit den mannigfaltigsten Methoden arbeitend werden sie doch alle auf ein und dasselbe Ziel hinstreben auf das grosse Endziel einer universalen monistischen Entwickelungsgeschichte“ (E. Hackel, Ziele und Wege der heutigen Entwickelungsgeschichte, Jena, 1875, S. 96). („Све те различите гране историје развитка, које су још и сад делом далеко разбацане једна од друге и које су потекле из најразличитијих емпириских извора сазнања, отсад се јаче развијају у вези са све већом свешћу о њиховој јединственој повезаности. Идући најразличитијим емпириским путевима и радећи помоћу најразноврснијих метода, оне ће све ипак тежити једном истом циљу, великоме крајњем циљу универзалне монистичке историје развитка“ (Е. Хекел, Циљеви и путеви данашње историје развитка). — Прев.).
^[150]„Руско богатство“, јануар 1894, одељ. II, стр. 105—106
^[151]Интересантно је да су Дарвинови противници дуго времена тврдили, па још и сад тврде, да његовој теорији недостаје управо „Монблан“ чињеничких доказа. У том смислу говорио је, као што је познато, Вирхов на конгресу немачких природњака и лекара у Минхену, у септембру 1877. Одговарајући му, Хекел је тачно приметио: ако Дарвинова теорија није доказана оним чињеницама које су нам већ сада познате, онда никакве нове чињенице ништа неће рећи у њену корист.
^[152]„Руско богагство“, јануар 1894, одељ. II, стр. 115—116.
^[153]Види његову књигу: “Du droit de propriete a Sparte“ („О праву својине у Спарти“. — Прев.). — Нас се овде нимало не тиче поглед на историју првобитне својине, који се, поред осталог, садржи у тој књизи.
^[154]“Il est assez visible pour quiconque a observe le detail (upravo le detail, g. Mihajlovski) et le texte, que ce sont les interets materiels du plus grand nombre qui en ont ete le vrai mobile“ и даље. (“Histoire des institutions politiques de l'ancienne France. Les origines du systeme feodal.“, Paris, 1890, p. 94) („Довољно је очигледно за сваког ко је пазио на подробност (управо на подробност, г. Михајловски) и на текст, да су управо материјални интереси већине људи били прави покретач“ и даље. („Историја политичких установа старе Француске. Порекло феудалног система“.) — Прев.)
^[155]„Руско богатство“, јануар 1894, одељ. II, стр. 117.
^[156]Што се пак тиче примене биологије на решавање друштвених питања, „нове речи“ г. Михајловског, као што смо видели, спадају по свом „типу“ у двадесете године садашњег века. „Нове речи“ г. Михајловског су врло уважени старци! У њима “руски ум и руски дух“ заиста “понавља оно што је већ речено и лаже за двојицу“.
^[157]„Руско богатство“, јануар 1894, одељ. II, стр. 108.
^[158]„Руско богатство“, јануар 1894, одељ. II, стр. 113—114.
^[159]Види примедбу редакције на стр. 135.
^[160]Монтескије је говорио: кад је дата географска средина, дата су и својства друштвеног савеза: у једној географској средини може постојати само деспотизам, у другој — само мала независна републиканска друштва итд. Не, одговарао је на то Волтер: у једној те истој географскбј средини појављују се током времена различити друштвени односи, па географска средина, према томе, не врши утицај на историску судбину човечанства: читава је ствар у мишљењнма људи. — Монтескије је видео једну страну антиномије; Волтер и његови једномишљеници — другу. Ова антиномија решавана је обично само помоћу узајамног деловања. Дијалектички материјализам признаје, како видимо, постојање узајамног деловања, али га он објашшава указујући на развитак производних снага. Антиномија, коју су просветитељи могли, у најбољем случају, само сакрити у џеп, решава се врло просто: дијалектички ум и овде се показује бескрајно јачи од здравог смисла („разума“) просветитеља.
^[161] После свега што је речено јасан је, надамо се, и однос Марксовог учења према Дарвиновом учењу. Дарвин је успео да реши питање како настају биљне и животињске врсте у борби за опстанак. Маркс је успео да реши питање како настају различите врсте друштвене организације у борби људи за њихов опстанак. Марксово истраживање почиње логички управо тамо где се завршава Дарвиново истраживање. Животиње и биљке налазе се под утицајем физичке средине. На друштвеног човека физичка средина делује преко оних друштвених односа који настају на бази производних снага, које се првобитно развијају брже или спорије у зависности од својстава физичке средине. Дарвин не објашњава постанак врсте тобоже урођеном тенденцијом животињског организма ка развитку, како је то чинио Ламарк, већ прилагођавањем организма условима који се налазе ван њега: не природом организма, већ утицајем спољашње природе. Маркс историски развитак човечанства не објашњава човековом природом, већ својствима оних друштвених односа међу људима који настају при деловању друштвеног човека на спољашњу природу. Код оба ова мислиоца дух истраживања је потпуно једнак. Зато се може рећи да је марксизам дарвинизам примењен на науку о друштву (ми знамо да хронолошки то није тако, али то није важно). И то је његова једина научна примена, јер они закључци које су из дарвинизма изводили неки буржоаски писци нису били његова научна примена на проучавање развитка друштвеног човека, већ просто буржоаска утопија, морална проповед са нимало лепом садржином, слично ономе како се господа субјективисти баве проповедима лепе садржине. Буржоаски писци, позивајући се на Дарвина, нису у ствари препоручивали својим читаоцима научне методе Дарвинове, већ само зверске инстинкте оних животиња о којима се говори код Дарвина. Маркс се зближава с Дарвином, а буржоаски писци зближавају се за зверима и стоком које је Дарвин проучавао.
^[162] Ми употребљавамо термин „дијалектички материјализам“, који једино може правилно да окарактерише Марксову филозофију. Холбах и Хелвеције били су материјалисти-метафизичари. Они су водили борбу против метафизичког идеализма. Њихов материјализам уступио је место дијалектичком идеализму, а овај је, опет, био побеђен од дијалектичког материјализма. Израз „економски материјализам“ крајње је несрећан. Маркс себе никад није називао економским материјалистом.
^[163] „Друштвени живот је у суштини практичан. Све мистерије које теорију наводе на мистицизам налазе своје рационално решење у људској пракси и у разумевању те праксе“ (Маркс).
^[164] “Mit der Grundlichkeit der geschichtlichen Action wird der Umfang der Masse zunehmen, deren Action sie ist.“ Marx, Die heilige Familie, S. 120. („Заједно са темељитошћу историске акције рашће и обим масе чија је та акција.“ Маркс, Света породица. — Прев.)
^[165] Н. Зибер, „Неколико примедби поводом чланка г. Ј. Жуковског „Карл Маркс и његова књига о капиталу“. („Отечествени записи“, новембар 1877, стр. 6.)
^[166] Дела Н. К. Михајловског, св. II. стр. 356.
^[167]На томе месту Маркс излаже своје материјалистичко схватање историје.
^[168]„Руско богатство“. стр. 353—354.
^[169]„Руско богатство“, стр. 357,
^[170]Исто, стр. 357—358.
^[171]„Руско богатство“, фебруар 1894, одељ. II, стр. 150—151. 238
^[172]„Руско богатство“, фебруар 1894, стр. 166.
^[173]„Преглед Гогољевог периода руске књижевности“, стр. 24—25.
^[174]“Die Helden des deutschen Kommunismus“ („Хероји немачког комунизма“. — Прев.), Bern, 1848, S. 21.
^[175]Ibid., S. 22.
^[176]“Die Helden des deutschen Kommunismus“, Bern, 1848, S. 22.
^[177]„Руско богатство“, децембар 1893, одељак II, стр. 189.
^[178] У том концепту писма, који није добио коначну форму, Маркс се не обраћа г. Михајловском, већ уреднику „Отечествених записа“. О г. Михајловском Маркс говори у трећем лицу.
^[179]Види чланак: „Карл Маркс пред судом г. Ј. Жуковског“ — „Отечествени записи“, октобар 1877. „У шестој глави „Капитала“ постоји параграф под насловом: „Такозвана првобитна акумулација“. Ту је Маркс хтео да да историску скицу првих корака капиталистичког процеса производње, али је дао нешто много више — читаву филозофскоисториску теорију“. То је, понављамо, баш којешта: Марксова филозофија историје изложена је у предговору уз “Zur Kritik der politischen Okonomie“ (који г. Михајловски није разумео) у облику „неколико уопштавајућих, међу собом најтешње повезаних идеја“. Али ово узгред. Г. Михајловски је успео да не схвати Маркса чак ни тамо где се говори о „обавезности“ капиталистичког процеса на Западу. Он је у фабричком законодавству сагледао „коректив“ фаталне неминовности историског процеса. Уображавајући да, по Марксу, “економско“ делује само по себи, без икаквог учешћа људи, он је био доследан кад је видео „коректив“ у сваком мешању људи у ток њиховог процеса производње. Он само није знао да је, по Марксу, само то мешање, у сваком свом датом облику, неизбежан резултат датих економских односа. Па сад изволите дискутовати о Марксу са људима који га са тако задивљујућом постојаношћу не разумеју!
^[180]“Der Gesellschaftsspiegel“, Band I, („Огледало друштва“, св. И. — Прев.), S. 78. Допис из Вестфалије.
^[181]“Der Geselschaftsspiegel“, Band I, S. 36. Notizen und Nachrichten. („Огледало друштва“, св. И. Белешке и вести. — Прев.)
^[182] Види чланак Хеса у том истом броју тог истог дебелог часописа, стр. 1 и сл. Упореди такође “Neue Anekdoten“, herausgegeben von Karl Grun, Darmstadt, 1845, S. 220. У Немачкој, насупрот Француској, борбу против капитализма води и “осигурава победу над њим“ образована мањина.
^[183]У тадашњој Немачкој било је много Н. —она; и то најразличнијих праваца. Најинтересантнији су можда конзервативни Н. —они. Тако је, на пример, Д-р Карл Фолграф, ordentlicher Professor der Rechte (редовни професор права. — Прев.), у брошури која носи врло дуг наслов (“Von der uber und unter ihrnaturnotwendiges Mass erweiterten und herabgedruckten Concurrenz in allen Nahrungs- und Erwerbszweigen des burgerlichen Lebens, als der nachsten Uhrsache des allgemeinen, alle Klassen mehr oder weniger druckendenNothstandes in Deutschland, insonderheit des Getreidewuchers, sowie von den Mitteln zu ihrer Abstellung“, Darmstadt, 1848) („О конкуренцији у свим исхранбеним и привредним гранама грађанског живота, конкуренцији изнад или испод своје природно потребне мере, као најближем узроку опште невоље у Немачкој која мање више притискује све класе, а нарочито као о узроку зеленаштва, а исто тако и о средствима за њено уклањање“. — Прев.), приказивао економски положај „немачке отаџбине“ ванредно слично ономе како је руски економски положај приказан у књизи „Преглед наше друштвене привреде после реформе“. И Фолграф је приказивао ствар тако као да је развитак производних снага већ довео, „под утицајем слободне конкуренције“, до релативног смањивања броја радника запослених у индустрији. Код њега је подробније него код Була приказан утицај незапослености на стање унутрашњег тржишта. Произвођачи једне гране индустрије у исто време су и потрошачи за производе других грана; али, пошто незапосленост лишава произвођаче платежне моћи, то тражња пада, услед чега незапосленост постаје свеопшта, тако да настаје потпуни пауперизам (volliger Pauperismus)... “А пошто сељаштво пропада услед претеране конкуренције, то долази до потпуног застоја у пословима.. Друштвени организам се распада, његови физиолошки процеси доводе до појаве дивљг масе, а глад изазива у тој маси врење против кога су државне казне па чак и оружје немоћни.“ Слободна конкуренција доводи у селима до смањивања сељачких парцела. Ни на једном сељачком имању радна снзга не налази себи довољно посла у току читаве године. „На тај начин, у хиљадама села, особито у пасивнијим крајевима, сиромашни сељаци стоје, као у Ирској, пред вратима својих кућа готово сасвим без рада и без запослења. Нико од њих није у стању да помогне другом, јер сви они имају сувише мало, свима је потребна зарада, сви траже и не налазе посла.“ Фолграф је са своје стране измислио низ „мера“ за борбу против разорног дејства „слободне конкуренције“, премда не у духу социјалистичког часописа „дер Геселлсцхафтсспиегел“
^[184]„Руско богатство“, октобар 1894, одељ. II, стр. 50.
^[185]„Руско богатство“, октобар 1894, стр. 51—52.
^[186]Примедба редакције. Ове Плехановљеве речи принципијелно се разилазе с основним поставкама марксистичко-лењинистичке дијалектике. Дијалектички материјализам није себи никад постављао задатак свођења свих појава у природи и друштву на механику и механичко објашњење порекла и развитка врста и историског процеса. Механичко кретање није уопште једини облик кретања. “...Кретање материје, — каже Енгелс, — не своди се само на грубо механичко кретање, на просто премештање; кретање материје је и топлота и светлост, електрични и магнетни напон, хемиско спајање и разлагање, живот и, најзад, свест.“ (Енгелс, Дијалектика природе.)
^[187] Примедба редакције. Биди о том питању В. И. Лењин, Економска садржина народњаштва, св. I, стр. 357—358 (на руском).
^[188]„Руско богатство“, књ, I, 1895, чланак „Књижевност и живот“.
^[189]Цитирано по српском преводу Хегелове Логичке науке, прев. Др Душан Недељковић. — Београд, 1939, „Космос“, стр. 403—4. — Прев.
^[190]У трећој свесци „Руске мисли“ г. рецензент наставља да брани своје мишљење и саветује онима који тако те мисле да погледају „барем“ у руски превод „Историје нове филозофије“ од Ибервега-Хајнцеа. Зашто не би г. рецензент погледао „барем“ у самог Хегела?
^[191]„Руско богатство“, јануар 1895, одељ. II, стр. 140—141.
^[192]Па и то на свој посебан начин, услед чега је Луј Блан и играо тако жалосну улогу 1848 године. Између класне борбе како ју је “доцније“ схватао Маркс и класне борбе по Луј Блану — лежи читава провалија. Човек који не би приметио ту провалију био би потпуно сличан ономе мудрацу који није приметио слона у зверињаку.
^[193][Примедба уз издање из 1905 г. — Ред.]
^[194]Као идеалист нижег квалитета (тј. као недијалектичар) Луј Блан је имао, разуме се, своју “формулу лрогреса“, која, и поред све своје “теоретске ништавности“, није барем гора од „формуле прогреса“ г. Михајловског.
^[195]“Wissenschaft der Logik“, Vorrede, S. 1. („Наука о логици“, Предговор, стр. 1. — Прев.)
^[196]“Die Phanomenologie des Geistes“, Vorrede, S. XXIII („Феноменологија духа“, Предговор, стр. XXIII. — Прев.)
^[197]Узгред буди речено, ако г. Михајловски хоће бар делимично да сазна, најзад, какав је био историски значај Хегелове „метафизике“, ми ћемо му препоручити веома популарну и у своје време врло познату књижицу: “Die Posaune des jungsten Gerichts uber Hegel, den Atheisten und Antichristen“ („Глас трубе страшнога суда над Хегелом, атеистом и антихристом“. — Прев.). Лепа књижица!
^[198]Уосталом, о материјализму он је примећивао: “Dennoch muss man in dem Materialismus das begeisterungsvolle Streben anerkennen annehmenden Dualismus hinauszugehen, diese Zerreissung des ursprunglich Einen aufzuheben“ (“Enzyklopadie“, Theil III, S. 54). („Ипак се материјализму мора признати тежња пуна надахнућа да изађе ван дуализма, који признаје подједнаку супстанцијалност и истинитост двама световима, и да укине ту разбијеност првобитног јединства.“ — „Енциклопедија“, део III, стр. 54. — Прев.)
^[199] Хегел, „Енциклопедија“, део I, § 44. (Види српски превод, примедба уз § 44, стр. 92—93. — Прев.)
^[200]“Geschichte der Philosophie“ („Историја филозофије“. — Прев.), I, 6.
^[201]Зборник, стр. 207.
^[202]Нашим противницима се пружа врло лепа прилика да нас ухвате у овој противречности: с једне стране, ми проглашавамо Кантову „ствар по себи“ празном апстракцијом, а с друге — ми са похвалом цитирамо г. Сеченова који о предметима каже да постоје сами по себи, независио од наше свести. Људи који разумеју неће, наравно, видети никакве противречности, али има ли међу нашим противницима много таквих који разумеју?
^[203]Th. Huxley, Hume. Sa vie, sa philosophie, p. 108 (Т. Хаксли, „Хјум; његов живот, његова филозофија“. — Прев.).
^[204]„Између неколико стотина статистичких и других испитивања која су вршена за последњих двадесет година или отприлике за то време, — каже г. Н. —он, — ми нисмо имали прилике да нађемо дела чији би закључци били ма у чему сагласни са економским закључцима господе Бељтова, Струвеа и Скворцова.“ Аутори студија које ви, г. Н. —оне, имате у виду чине код нас обично двојаки закључак: један који је сагласан са објективном истином и који гласи да се капитализам развија, а старозаветни „темељи“ руше; други који је “субјективан“ и који се своди на то да би се развитак капитализма могао зауставити када би итд. Међутим, у потврду овог последњег закључка никад се не наводе баш никакви подаци, тако да он остаје буквално празнословље, упркос већем или мањем обиљу статистичког материјала у тим студијама ко.је тај закључак краси. „Преглед“ г. Н. —она болује од исте слабости, такорећи од анемцје „субјективног“ закључка. Заиста, каква „анализа“ потврђује мисао г. Н. —она да ће наше друштво већ сад моћи да организује производњу? Такве анализе нема.
^[205]Ми не говоримо о књизи г. П. Струвеа зато што је она г. Н. —ону непријатна. Али узалуд г. Н. —он тако одлучно тврди да та књига није ни за шта. У дискусији са г. Н. —оном г. П. Струве ће знати и те како да себе одбрани. А што се тиче сопствене „анализе“ г. Н. —она, од ње ће, осим општих места, нешто врло мало остати када је почну “анализирати“ са Марксовог гледишта. Надамо се да нећемо дуго чекати на ту анализу.
^[206]Примедба уз издање из 7905 г. — Потсећам на горенаведене Фојербахове речи да управо гледиште разликује човека од мајмуна.
^[207]Господ с вама! — Прев.

Георгиј Валентинович Плеханов интернет архива