Георгиј Валентинович Плеханов
Прилог питању о развитку монистичког погледа на историју
У последње време у нашој литератури је поново покренуто питање — којим ће путем поћи економски развитак Русије. О том питању говори се много и ватрено, тако ватрено да се људи који су у нашем друштву познати под именом разборити људи осећају чак збуњени због тобоже сувишне ватрености страна које воде полемику: чему узбуђивати се, чему бацати противницима пркосна изазивања и љуте прекоре, чему потсмевати им се, — говоре разборити људи; — није ли боље хладнокрвно претрести питање које стварно има огромну важност за нашу земљу, али које баш услед те своје огромне важности захтева да буде хладнокрвно претресено?
Као што је то увек било и као што бива, разборити људи у исто време и јесу и нису у праву. Зашто се узбуђују и падају у ватру писци који припадају двама таборима, од којих сваки — ма шта тамо говорили његови противници — тежи да одбрани, према своме разумевању, према својој снази и могућности, најважније, насушне интересе народа? Очевидно, довољно је поставити ово питање, па да оно сместа буде једном заувек решено помоћу две три сентенције, подесно за сваку прилику: стрпљење је сјајна ствар; туђа мишљења треба поштовати чак и онда када се она радикално разилазе са нашим итд... Све је то врло тачно, и давно је све то већ „понављано читавом свету“. Али је исто тако тачно и то да је човечанство падало, да пада и да ће падати у ватру сваки пут када је почињало, када почиње или када буде почело разговор о својим насушним интересима. Таква је људска природа, — рекли бисмо кад не бисмо знали колико је често и много злоупотребљаван овај израз. Али то још није све. Главна је ствар у томе да човечанство нема ни разлога да се жали на такву своју „природу“. Ниједан велики корак у историји није био учињен без помоћи страсти која је и сама велика прогресивна снага, јер удесетостручује моралне снаге и изоштрава интелектуалне способности прегалаца. Хладнокрвно се претресају само таква друштвена питања која сама по себи нису нимало важна или која још нису постала актуелна питања дате земље и дате епохе, те зато и интересују само шачицу кабинетских мислилаца. А када је једном ово или оно велико друштвено питање стављено на дневни ред, оно ће неминовно побудити велике страсти, па ма колико присталице умерености викале о хладнокрвности.
Питање о економском развитку наше земље јесте управо оно велико друштвено питање које се сада код нас не може са умереношћу претресати из простог разлога што је оно постало актуелно питање. То, наравно, не значи да је економија тек сад добила одлучујући значај у нашем друштвеном развитку. Тај значај она је увек и свуда имала. Али код нас — као и свуда — људи који су се интересовали за друштвене послове нису увек били свесни тог значаја, и зато су ти људи концентрисали снагу своје страсти на питањима која се економије тичу само сасвим издалека. Сетите се, на пример, наших четрдесетих година. Сада није тако. Сада су код нас чак и они људи који ватрено устају против Марксове “уске“ историске теорије свесни коренитог, великог значаја економије. Сада су сви разумни људи свесни тога да ће се наша будућност формирати према томе како буде решено питање нашег економског развитка. Због тога на томе питању концентришу сву снагу своје страсти чак и они мислиоци који ни издалека нису „уски“. Али ако ми сада не можемо претресати ово питање са умереношћу, ми се и сада можемо и морамо старати да не буде необузданости како у одређивању наших властитих мисли, тако и у нашим начинима полемисања. Против овог захтева не може се апсолутно ништа приговорити. Западњаци врло добро знају да озбиљна страст искључује сваку необузданост. Додуше, код нас још и сад понекад сматрају да су страст и необузданост рођене сестре, али крајње је време да се и ми цивилизујемо.
У погледу литерарних манира ми смо се, очевидно, већ врло много цивилизовали, — тако много, да наш „напредни“ човек, г. Михајловски, чита лекцију Немцима (Марксу, Енгелсу, Дирингу), код којих се у полемици могу тобоже наћи ствари или потпуно јалове или чак такве које изопачују предмете и одбијају човека својом грубошћу. Г. Михајловски се присећа Бернеове примедбе да су Немци одувек били „груби у полемици“! „И, ја се бојим, — додаје он, — да ће нам, заједно са другим немачким утицајима, продрети и ова традиционална немачка грубост, појачана још нашим властитим дивљаштвом, тако да ће се полемика претворити у реплику коју је гроф Толстој ставио у уста царевој кћери која говори Потоку-Јунаку:
Скитнице, тикване, простачино ропска!
Тебе би требало у рог сабити!
Прасе, теле, свињо, Етиопљанине,
Ђавољи сине, неумивена њушко!
Кад ми само не би девојачки стид
Забрањивао да употребим неку другу реч,
Ја бих тебе, пропалицу и безобразника,
Још и те како изгрдила![188]
Г. Михајловски се није први пут овде сетио непристојне Толстојеве цареве кћери. Он је већ више пута саветовао руским писцима да се не угледају на њу у својој полемици. Нема збора, савет је добар. Штета само што га се сам аутор није увек придржавао. Тако је он једног свог противника назвао, као што је познато, стеницом, а другог — литерариим акробатом. Своју полемику са г. де ла Серда он је украсио оваквом примедбом: „Реч ла церда ни у једном европском језику нема никаквог значења сем у шпанском где, преведена на руски, значи: свиња.“ Зашто је ова реч била потребна аутору, прилично је тешко разумети.
„Лепо, зар не?“ — питао је поводом тога г. де ла Серда. Заиста, врло лепо, и потпуно у духу Толстојеве цареве кћери. Само што је царева кћи била отворенија, и кад јој се прохтело да грди, она је и викала: прасе, теле, свињо итд., а није вршила насиље над страним језицима са циљем да противнику рекне грубу реч.
Ако упоредимо г. Михајловског са Толстојевом царевом кћери, видећемо да он не мари за „Етиопљане“, „ђавоље синове“ итд., него да бира, ако се тако може рећи, дебелокожне епитете. Код њега ћете наћи и „свиња“ и „прасади“, и уз то најразличитијих: хамлетизираних, жутокљуних итд. То је мало монотоно, али зато врло снажно. Уопште, ако од речника грдњи Толстојеве цареве кћери пређемо на исти такав речник нашег субјективног социолога, пред нама ће, наравно, процветати живе лепоте друге слике, али те лепоте неће по својој снази и изразитости нимало заостајати за полемичким дивотама енергичне цареве кћери. “Est modus in rebus“ (Постоји мера у стварима. — Прев.), или, руски речено, „треба знати меру“, — каже г. Михајловски. То је тако тачно да не може тачније бити, и ми од срца жалимо што наш уважени социолог често заборавља на то. Он може трагично узвикнути о себи:
... Video meliora proboque,
Deteriora sequor!
(... Видим шта је боље и одобравам,
Али следим горем. — Прев.)
Али треба се надати да ће се временом и г. Михајловски цивилизовати, да ће добре намере код њега најзад однети превагу над „нашим властитим дивљаштвом“ и да ће престати да кидише на своје противнике „свињама“ и „прасадима“. Сам г. Михајловски правилно мисли да ла раисон финит тоујоурс пар авоир раисон. Читалачка публика код нас не одобрава сада оштру полемику. Али она при том неодобравању брка оштрину са грубошћу, док то, међутим, ни издалека није једно те исто. Још Пушкин је показао огромну разлику између оштрине и грубости:
Понекад је грдња, наравно, непристојност.
Не може се писати: тај и тај чича
Прави је јарац у наочарима, одвратан клеветник,
И зао и подао — све ће то бити личност.
Али можете штампати, на пример, да
„Господин парнаски староверац
(У својим чланцима) говори бесмислице,
Да је отмено млитав, отмено досадан,
Непријатан и чак приглуп“.
Ту нема личности, то је просто — литерат.
Ако вам падне на памет да, као Толстојева царева кћи или г. Михајловски, назовете свог противника „свињом“ или „стеницом“, онда ће то “бити личност“; а ако ви станете доказивати да је тај и тај социолошки, или историозофски или економски староверац у својим чланцима, „радовима“ или „огледима“ отмено млитав, отмено досадан и чак... не баш паметан, онда „ту нема личности, то је просто — литерат“; то ће бити оштро, али не и грубо. Ви се, наравно, можете преварити у свом суду и ваши ће противници добро учинити ако открију вашу грешку. Али ови ће имати право да вас окривљују само због грешке, а никако не због оштрине, јер без таквих оштрина не може бити развитка литературе. Кад би литература наумила да прође без њих, она би се, по речима Бјелинског, сместа претворила у улизичко понављање отрцаних места, а то јој могу пожелети само они који јој нису пријатељи. Резоновање г. Михајловског о традиционалној немачкој грубости и о нашем властитом дивљаштву било је изазвано „интересантном књигом“ г. Н. Бељтова: „Прилог питању о развитку монистичког погледа на историју“. Г. Бељтова су многи оптуживали због сувишне оштрине. Тако је, на пример, рецензент „Руске мисли“ поводом његове књиге рекао: „Ма да нисмо присталице једностране, по нашем мишљењу, теорије економског материјализма, ми бисмо ипак били спремни да, у интересу науке и нашег друштвеног живота, поздравимо претставнике ове теорије, када само неки од њих (г.г. Струве и Бељтов) не би у своју полемику уносили сувише велику оштрину, кад не би исмевали писце чија дела заслужују поштовање!“ То је написано у оној истој „Руској мисли“ која је још до недавно називала присталице економског материјализма „фашираним главама“ и која је књигу г. П. Струвеа прогласила производом несварене ерудиције и потпуне неспособности за логичко мишљење. „Руска мисао“ не воли сувише велику оштрину и зато је она, као што читалац види, говорила о присталицама економског материјализма веома благо. Сада је она већ спремна да, у интересу науке и нашег друштвеног живота, поздрави претставнике те теорије. А зашто да их поздрави? Хоће ли много шта за друштвени живот учинити фаширане главе? Хоће ли наука имати много користи од несварене ерудиције и потпуне неспособности за логичко мишљење? Ми мислимо да бојазан од сувише велике оштрине одводи „Руску мисао“ сувише далеко и приморава је да говори ствари услед којих читаоци могу посумњати да она сама много шта не зна да свари и да је донекле неспособна за логичко мишљење.
Код г. П. Струвеа нема уопште никакве оштрине (а да о сувише великој и не говоримо), а код г. Бељтова, ако и има оштрине, има само такве о којој би Пушкин сигурно рекао да се тиче само литерата и да је зато потпуно дозвољено служити се њом. Рецензент „Руске мисли“ сматра да радови оних писаца којима се г. Бељтов потсмева заслужују поштовање. Кад би г. Бељтов био тога мишљења, онда са његове стране не би, наравно, било лепо да им се потсмева. А шта онда ако је он убеђен у супротно? Шта онда ако „радови“ те господе њему изгледају и досадни, и гломазни, и потпуно бесадржајни и чак врло штетни у данашње време када компликовани друштвени живот захтева нове напоре мисли од свих оних који на свет не гледају, по Гогољевим речима, држећи „прст у носу“. Рецензенту „Руске мисли“ ти писци изгледају, можда, праве звезде, спасоносне куле светиље. А шта онда ако их г. Бељтов сматра помрачитељима и успављивачима?
Рецензент ће рећи да се г. Бељтов вара. То је његово право; али то своје мишљење рецензент треба да докаже, а не да се задовољава једноставним осуђивањем „сувише велике оштрине“. Шта мисли рецензент о Гречу и Булгарину? Ми смо уверени да би известан део наше штампе, кад би рецензент изнео своје мишљење, нашао да је оно сувише оштро. Да ли би то значило да г. рецензент „Руске мисли“ нема права да отворено изнесе своје мишљење о литерарној делатдости Греча и Булгарина? Ми, наравно, са Гречом и Булгарином не стављамо у исти ред људе са којима полемишу г.г. П. Струве и Н. Бељтов. Али ми питамо рецензента „Руске мисли“ — зашто литерарна присгојност дозвољава да се изриче оштро мишљење о Гречу и Булгарину, а забрањује да се исто тако поступи и према г.г. Михајловском и Карејеву? Г. рецензент очевидно мисли да од мачке нема јаче звери и да зато са мачком треба поступати с особитим поштовањем, а не као с другим зверима. Али ми имамо права да у то посумњамо. Ето, ми, на пример, мислимо да субјективна мачка не само да није врло јака звер него да је чак веома јако дегенерисана звер и да зато не заслужује никакво нарочито поштовање. Ми смо спремни да дискутујемо са рецензентом, ако се он са нама не слаже. Али пре него што ступимо са њим у дискусију, ми ћемо га замолити да добро себи разјасни разлику која, несумњиво, постоји између оштрине суђења и грубости изражавања. Г.г. Струве и Бељтов изрекли су судове који су се врло многим могли учинити оштри. Али, да ли је бар један од њих себи дозволио да у одбрану свог мишљења употреби оне грубе грдње које је у својим литерарним зађевицама много пута употребљавао г. Михајловски, тај прави Miles Gloriosus (хвалисави војник — Прев.) наше „напредне“ литературе? Ниједан од њих није то себи дозволио, и рецензент „Руске мисли“ сам ће им то признати ако се удуби у горепоменуту разлику између оштрине суђења и грубости изражавања.
Узгред нешто о рецензенту „Руске мисли“. Он каже: „Г. Бељтов у најмању руку нескрупулозно просипа оптужбе да тај и тај писац говори о Марксу не прочитавши његова дела, да осуђује Хегелову филозофију не упознавши се самостално са њом итд. Њему ништа не смета, наравно, што сам притом чини грешке, особито у врло битним питањима. А г. Бељтов управо о Хегелу говори потпуну глупост: „Ако савремене природне науке, — читамо на стр. 86 поменуте књиге (стр. 92 овог издања), — на сваком кораку потврђују генијалну Хегелову мисао о прелазу квантитета у квалитет, може ли се онда рећи да оне немају ничег заједничког са хегелијанством?“ Али невоља је у томе, г. Бељтове, што то Хегел није тврдио, већ је доказивао супротно: код њега „квалитет прелази у квантитет“. — Када бисмо ми имали да окарактеришемо ову претставу г. рецензента о Хегеловој филозофији, наш би му суд сигурно изгледао „сувише оштар“. Али то не би била наша кривица. Ми можемо уверити г. рецензента да су о његовим филозофским знањима изрекли врло оштре судове сви они који су прочитали његову рецензију и који су бар мало упознати са историјом филозофије.
Не може се, наравно, захтевати од сваког журналиста да има озбиљно филозофско образовање, али се од њега може захтевати да не дозвољава себи да суди о стварима које су му непознате. У противном случају, о њему ће се људи који ствар познају увек изражавати веома „оштро“.
У првом делу Хегелове „Енциклопедије“, у додатку параграфу 108, о мери, речено је: „У мери дата идентичност квалитета и квантитета је само по себи, али још није нешто што је постављено. Отуда и долази то да ове две одредбе, чије је јединство у мери, имају свака за себе своју улогу и важност, тако да се с једне стране квантитативне одредбе постојања могу променити, а да се тиме његов квалитет не промени, али и с друге стране да ово индиферентно повећање и смањивање има своју границу, чијим се прекорачењем квалитет мења. Тако, на пример, степен температуре воде је прво индиферентан у односу на течност воде: али при повећавању и смањивању температуре течне воде наступа моменат кад се ово кохезивно стање квалитативно мења и вода се с једне стране претвара у пару а с друге у лед. Кад се извесно квантитативно мењање јавља, изгледа оно као нешто потпуно наивно, али у њему је сакривено још и нешто друго, и ово привидно наивно мењање квантитета је као какво лукавство, којим ће квалитет бити шчепан.“[189]
„Невоља је у томе, г. Бељтове, што то Хегел није тврдио, већ је доказивао супротно!“ Мислите ли и сада да је невоља баш у томе, г. рецензенте?[190] Или сте сад можда променили своје мишљење о том предмету? А ако сте га променили, у чему је онда невоља сад? Ми бисмо вам рекли у чему, али се бојимо да ћете нас оптужити за превелику оштрину.
Понављамо, не може се од сваког журналиста захтевати да познаје историју филозофије. Зато невоља у коју је запао г. рецензент „Руске мисли“ није баш тако велика како се то може учинити на први поглед. “Невоља је у томе“ што та невоља г. рецензента није последња. Друга његова невоља је гора од прве: он се није потрудио да прочита књигу о којој је написао приказ.
На страни 75—76 своје књиге г. Бељотов даје доста дуг одломак из Велике логике од Хегела (“Wissenschaft der Logik“). Ево почетка тог одломка: „Промене бића не састоје се само у томе што један квантитет прелази у други квантитет, него такође и у томе што квалитет прелази у квантитет и обрнуто, итд.“ (стр. 82 овог издања).
Да је г. рецензент прочитао бар овај одломак, он не би запао у невољу, јер он тада не би „тврдио“ да „Хегел то није тврдио, већ доказивао супротно“.
Ми знамо како се у руској — и, нажалост, не само у руској — литератури пише већина рецензија. Рецензент прелистава књигу, летимице прочитавши у њој, рецимо, сваку десету, двадесету страницу, и бележи места која му се чине најкарактеристичнија. Затим он исписује та места, пропраћајући их изразом свог порицања или одобравања: он је „у недоумици“, он „јако жали“, или „од срца поздравља“ — и ствар је готова, рецензија је завршена. Можемо замислити колико се глупости на тај начин штампа, особито ако (као што се то често догађа) рецензент нема ни појма о предмету о коме се говори у књизи о којој суди!
Нама не пада ни на памет да г.г. рецензентима саветујемо да се сасвим ослободе те рђаве навике: грбавца само гроб може исправити. Па ипак би требало да се бар мало озбиљније односе према свом послу тамо где је — као, на пример, у дискусији о економском развитку Русије — реч о најважнијим интересима наше отаџбине. Зар ће они и овде наставити да лака срца збуњују читалачку публику својим лакомисленим оценама? Треба знати меру, као што правилно закључује г. Михајловски.
Г. Михајловском се такође не свиђају полемички манири г. Бељтова: „Г. Бељтов је човек даровит, — каже он, — и није лишен духовитости; али она код њега, нажалост, често прелази у непријатно терање шеге,“ А зашто у терање шеге? И коме је заправо непријатно ово тобожње терање шеге г. Бељтова?
Када је „Савременик“ шездесетих година исмејавао, рецимо, Погодина, онда се Погодину сигурно чинило да се тај часопис упушта у непријатно терање шеге. То се није чинило само Погодину него и свима који су навикли да поштују московског историчара. Зар се тада код нас мало нападало на „витезове звиждања и буке“? Зар су се мало револтирали „мангупским испадима звиждача“? А ето, по нашем мишљењу, сјајна духовитост „звиждача“ никад није прелазила у непријатно терање шеге; ако су исмејани људи мислили друкчије, онда је то само због оне људске слабости услед које је Амос Фјодоровић Љапкин-Тјапкин налазио да је “сувише дугачко“ оно писмо у коме су га називали „простаком највеће врсте“.
— А, дакле тако! Ви хоћете да кажете да је г. Бељтов духовит као Доброљубов и његови сарадници из „Звиждука“! То је дивно! — узвикују људи којима су полемички методи г. Бељтова „несимпатични“.
Причекајте, господо. Ми не упоређујемо г. Бељтова са „звиждачима“ шездесетих година; ми само кажемо да г. Михајловски није позван да суди о томе прелази ли и где управо прелази духовитост г. Бељтова у непријатно терање шеге. Ко може бити судија у својој властитој ствари?
Али г. Михајловски не пребацује г. Бељтову само „непријатно терање шеге“. Он подиже против њега веома озбиљну оптужбу. Да би читалац могао лакше видети у чему је ствар, ми ћемо дати реч г. Михајловском, нека сам изнесе ту оптужбу:
„У једном од својих чланака у „Руској мисли“ ја сам се сетио познанства са покојним Н. И. Зибером и саопштио, између осталог, да је овај поштовани научник у разговорима о судбини капитализма у Русији „употребљавао све могуће аргументе, али да се при најмањој опасности скривао у сенку неприкосновеног и неоспоривог трочланог дијалектичког развитка“. Цитирајући ове моје речи, г. Бељтов пише: „Ми смо имали прилике да често разговарамо с покојником, али нисмо ниједном чули од њега да се позива на „дијалектички развитак“; он је сам често говорио да му је савршено непознат Хегелов значај за развитак најновије економије. Наравно, на мртве се све може сваљивати, и зато је податак г. Михајловског необорив“... Ја ћу рећи друкчије: на мртве се не може увек све сваљивати, па је податак г. Бељтова потпуно оборив...
„У часопису „Слово“ објављен је 1879 г. чланак Зибера под насловом: „Дијалектика у примени на науку“. Овај чланак (недовршен) претставља препричавање, чак готово дослован превод Енгелсове књиге “Herrn Duhring's Umwalzung der Wissenschaft“. Превести ову књигу, а изјавити „да му је савршено непознат Хегелов значај за развитак најновије економије“ — прилично је тешко не само Зиберу, него и Потоку-Јунаку у горенаведеној полемичкој карактеристици цареве кћери. То је, мислим, разумљиво и самом г. Бељтову. Али за сваки случај навешћу ипак неколико редака из Зиберовог малог предговора: „Енгелсова књига заслужује нарочиту пажњу, како услед доследности и солидности филозофских и друштвеноекономских схватања која се у њој наводе, тако и стога што она за објашњење практичне примене метода дијалектичких противречности даје низ нових илустрација и чињеничких примера, који доста помажу да се човек поближе упозна са тим толико прослављаним и у исто време толико понижаваним методом истраживања истине. Може се, очевидно, рећи да се ту такозвана дијалектика први пут откако постоји појављује пред очима читаоца тако реално осветљена.“
„Дакле, Зиберу је био познат значај Хегела за развитак најновије економије; Зибер се јако интересовао за „метод дијалектичких противречности“. То је истина која је документовано посведочена и која потпуно решава пикантно питање о томе ко лаже за двојицу.“[191]
Истина, особито истина која је документовано посведочена јесте сјајна ствар!... У интересу те исте истине ми ћемо мало продужити цитат који наводи г. Михајловски из чланка. Н. Зибера „Дијалектика у примени на науку“.
Одмах иза речи којима се код г. Михајловског завршава овај цитат следи код Зибера ова примедба: „Уосталом, ми се, са своје стране, уздржавамо да судимо о тачности овог метода у примени на различите области знања, а такође и о томе да ли је он или није, — уколико му се може приписати стварни значај, — просто варијанта или чак прототип метода теорије еволуције или општег развитка. Аутор на тај метод гледа баш у овом другом смислу, или бар настоји да покаже како тај метод потврђују оне истине које је постигла теорија еволуције; и треба признати да се овде у извесном погледу показује велика сличност.“
Као што видимо, покојном руском економисту, чак и кад је превео Енгелсову књигу “Herrn Duhring's Umwalzung der Wissenschaft“, ипак није био познат значај Хегелов за развитак најновије економије нити уопште подесност дијалектике у примени на различите области знања. У најмању руку, он није хтео да суди о њој. Зато ми и питамо: је ли вероватно да би се тај исти Зибер, који се уопште није одлучивао да суди о подесности дијалектике, у полемици са г. Михајловским „при најмањој опасности скривао у сенку неприкосновеног и неоспоривог дијалектичког развитка“. Зашто је Зибер баш само у овим случајевима мењао свој обично одлучни поглед на дијалекјику? Да није зато што је за њега постојала сувише велика „опасност“ да га страшни противник потуче? Тешко да је због тога! Такав противник можда је коме и био „опасан“, али свакако не Зиберу, човеку чија су знања била веома озбиљна.
Заиста, сјајна је то ствар истина која је документовано посведочена! Г. Михајловски је савршено у праву кад каже да она потпуно решава пикантно питање: ко лаже за двојицу?
Али, ако „руски дух“, који се оваплотио у нечију личност, несумњиво прибегава томе да изврће истину, онда се он не задовбљава тиме да је само једанпут изврне за двојицу; он је само за покојног Зибера изврће два пута: први пут онда кад уверава да се Зибер скривао у сенку тријаде, а други пут кад се са дивном смелошћу позиза на онај исти увод који јасније него ишта друго показује да је г. Бељтов у праву.
Ех, г. Михајловски, г. Михајловски!
„Тешко је да човеку остане непознат Хегелов значај за развитак економије када преведе Енгелсову књигу “Duhring's Umwalzung“, — узвикује г. Михајловски. Је ли баш тако тешко? Ми мислимо да није нимало. Тешко би заиста било да Зиберу после превођења поменуте књиге остане непознато мишљење Енгелса (и, разуме се, Маркса) о Хегеловом значају за развитак поменуте науке. То мишљење је било Зиберу познато као што се то само ио себи разуме и као што то следи из његовог предговора. Али Зибер је могао да се и не задовољи туђим мишљењем. Као озбиљан научник који се не ослања на туђа мишљења и који је навикао да предмет проучава по изворима, он је, знајући за Енгелсово мишљење о Хегелу, сматрао да нема права рећи: „Ја познајем Хегела и његову улогу у историји развитка научних схватања.“ Г. Михајловском је можда непозната таква научничка скромност; он, по својим властитим речима, „нема претензија“ да познаје Хегелову филозофију; а међутим веома смело суди о њој. Али quod лицет бови, нон лицет Јови. Г. Михајловски, који читавог свог живота није био ништа друго до марљиви фељтонист, има смелости која је службено својствена људима тог занимања. Али он је заборавио каква је разлика између њих и људи од науке. Услед те заборавности он се и осмелио да говори ствари из којих јасно следи да неки „дух“ безусловно „лаже за двојицу“. Ех, г. Михајловски, г. Михајловски!
Изврће ли овај поштовани „дух“ истину само за двојицу? Читалац се можда сећа историје „момента цветања“ који је „пропустио“ г. Михајловски. Пропуштање тог „цветања“ има „велики значај“: оно показује да је истина изврнута такође и у погледу Енгелса. Зашто г. Михајловски није рекао ниједне речи о тој поучној историји?
Ех, г. Михајловски, г. Михајловски!
А знате шта? Можда „руски дух“ и не изврће истину; можда он, сиромах, говори најчистију истину. Да би његова истинољубивост остала ван сваке сумње, треба само претпоставити да се Зибер једноставно нашалио са младим писцем поплашивши га “тријадом“. То је и налик на истину: г. Михајловски уверава да је Зиберу био познат дијалектички метод; као човек упознат са тим методом, Зибер је морао добро разумети да фамозна тријада није код Хегела никад играла улогу аргумента. Обратно, г. Михајловски, као човек који не познаје Хегела, могао је у разговору са Зибером изрећи ону мисао коју је доцније много пута изрицао — да се сва аргументација Хегела и хегелијанаца састојала у позивању на тријаду. Зиберу је то морало изгледати шаљиво, и он је почео ватреног, али необавештеног младића дражити тријадом. Разуме се, да је Зибер предвидео у какав ће жалостан положај временом допасти његов партнер због његове шале, он би се свакако уздржао од ње. Али он то није могао предвидети, и зато је себи и дозволио да се нашали са г. Михајловским. Истинољубивост г. Михајловског је ван сваке сумње ако је ова наша претпоставка тачна. Нека г. Михајловски чепрка по памћењу: можда ће се сетити неке околности која показује да наша претпоставка није сасвим неоснована. Са своје стране, ми бисмо од свег срца желели да чујемо о таквој околности која спасава част „руског духа“. Обрадоваће се, наравно, и г. Бељтов.
Г. Михајловски је велика шаљивчина! Он је јако незадовољан г. Бељтовом који је себи дозволио да каже да у „новим речима“ нашег субјективног социолога „руски ум и руски дух понавља оно што је већ речено и лаже за двојицу“. Г. Михајловски сматра да се г. Бељтов ипак може сматрати одговорним, ако не за садржину цитата, а оно за његов избор. Само грубост наших полемичких обичаја приморава нашег поштованог социолога да увиди да би такав прекор за г. Бељтова био исувише фин. Али откуд је г. Бељтов узео тај „цитат“. Он га је узео из Пушкина. Јевгениј Оњегин је био тог мишљења да у читавој нашој журналистици руски ум и руски дух понавља оно што је већ речено и лаже за двојицу. Може ли се Пушкин сматрати одговорним за тако оштро мишљење свог јунака? Досад, као што знамо, нико није мислио да се то може, ма да је веома вероватно да је Оњегин изражавао властито мишљење великог песника. А сада би, ето, г. Михајловски хтео да учини г. Бељтова одговорним за то што он у делима г. Михајловског не налази ничег другог осим понављања оног што је већ речено и „лагања за двојицу“. Зашто је то тако? Зашто се не сме применити овај „цитат“ на радове нашег социолога? Вероватно зато што ти радови заслужују, у очима овог социолога, много више поштовања. Али „о томе би се могло дискутовати“, — рећи ћемо ми речима г. Михајловскога.
„Заправо ме на овом месту г. Бељтов није ухватио ни у каквој лажи, — каже г. Михајловски, — он се једноставно избрбљао, да би испало ватреније, и покрио се цитатом као смоквиним листом“ (стр. 140). А зашто „избрбљао“, а не „изрекао своје тврдо убеђење“? Какав је смисао реченице: г. Михајловски у својим чланцима понавља оно што је већ речено и лаже за двојицу. Она значи да г. Михајловски изриче само стара, на Западу давно оповргнута мишљења и, изрекавши их, додаје грешкама западњака своје властите, домаће. Зар је неизоставно потребно покривати се смоквиним листом кад се износи такав поглед на литерарну делатност г. Михајловског? Г. Михајловски је убеђен да је такво мишљење могуће само „избрбљати“, да оно не може бити плод озбиљног и дубоког процењивања. Али „о томе би се могло дискутовати“, — рећи ћемо ми још једном његовим сопственим речима.
Писац ових редака изјављује потпуно хладнокрвно и промишљбно, немајући потребе ни за каквим смоквиним листом, да је, по његовом убеђењу, врло ниско мишљење о „радовима“ г. Михајловског почетак сваке мудрости.
Али ако г. Бељтов, говорећи о „руском духу“, није ухватио г. Михајловскога ни у каквој лажи, зашто се онда наш „социолог“ оборио управо на „цитат“ када је започео несрећни инцидент са Зибером? Вероватно зато да би „испало ватреније“. У ствари, такви манири не садрже у себи ничег ватреног; али има људи којима они изгледају врло ватрени. У једној цртици Г. И. Успенског чиновница се свађа са настојником. Настојник изговара реч подле (поред). „Како! Ја подла? — узвикује чиновница. — Ја ћу теби показати, мој син служи у Пољској“ итд. Слично овој чиновници, ухвативши се за једну реч, г. Михајловски диже страшну вику: „Ја лажем за двојицу, ви сте се усудили да посумњате у моју истинољубивост, ја ћу вас одмах ухватити у лажи у погледу многих људи! Погледајте шта сте ви све говорили о Зиберу!“ Ми гледамо шта је г. Бељтов рекао о Зиберу, и видимо да је он рекао чисту истину. Die Moral von der Geschichte (поука из приче. — Прев.) је то да претерана ватреност ни чиновнице ни г. Михајловскога не може довести ни до чега доброг.
„Г. Бељтов се латио да покаже да је коначну победу материјалистичког монизма утврдила такозвана теорија економског материјализма у историји, која се, тобоже, налази у најтешњој вези са „општефилозофским материјализмом“. У ту сврху г. Бељтов чини екскурзију у историју филозофије. О томе колико он то несређено и непотпуно чини може се судити већ по насловима глава које су дате у његовој књизи: „Француски материјализам XVIII века“, „Француски историчари из доба рестаурације“, „Утописти“, „Идеалистичка немачка филозофија“, „Савремени материјализам“ (стр. 146). Г. Михајловски опет пада у ватру без икакве потребе, и опет његова ватреност не доводи ни до чега доброг. Да је г. Бељтов писао макар кратак преглед историје филозофије, онда би заиста била несређена и несхватљива таква екскурзија у којој он од француског материјализма XVIII века прелази на француске историчаре из доба рестаурације, од тих историчара на утописте, од утописта на немачке идеалисте итд. Али у томе и јесте ствар што г. Бељтов није писао никакву историју филозофије. Он је већ на првој страници своје књиге изјавио да има намеру да да кратку скицу оног учења које се неправилно назива економским материјализмом. Он је нашао неке слабе клице тога учења код француских материјалиста и показао да су се те клице у знатној мери развиле код француских историчара-специјалиста из доба рестаурације; затим се он обратио на људе који су, ма да по струци нису били историчари, ипак морали много мислити о најважнијим питањима историског развитка човечанства, тј. на утописте и на немачке филозофе. Он ни издалека није набројао све материјалисте XVIII века, све историчаре из доба рестаурације, све утописте и све идеалисте-дијалектичаре тога доба. Али је он указао на најглавније од њих, на оне који су више него други учинили за ствар која га интересује. Он је показао да су се сви ти људи, и поред тога што су били толико даровити и толико учени, заплитали у противречности из којих је једини логички закључак била Марксова историска теорија. Једном речју, il prenait son bien ou il le trouvait (он је црпао оно што му треба тамо где га је налазио. — Прев.). Шта се може рећи против таквог метода? И зашто се он не свиђа г. Михајловском?
Ако је г. Михајловски не само прочитао Енгелсова дела “Ludwig Feuerbach“ и “Duhring's Umwalzung“, него ако их је и, — што је најглавније, — разумео, онда он и сам зна какав су значај за развитак идеја Маркса и Енгелса имала схватања француских материјалиста прошлог столећа, француских историчара из доба рестаурације, утописта и идеалиста-дијалектичара. Г. Бељтов је тај значај истакао тиме што је дао кратку карактеристику најбитнијих схватања једних и других, трећих и четвртих. Г. Михајловски презриво слеже раменима поводом те карактеристике; њему се план г. Бељтова не свиђа. Ми ћемо на то приметити да је сваки план добар ако писац помоћу њега постиже свој циљ. А да је г. Бељтов свој циљ постигао, то не поричу, колико нам је познато, чак ни његови противници.
Г. Михајловски наставља:
„Г. Бељтов говори и о француским историчарима и о француским „утопистима“, оцењујући једне и друге према томе колико схватају или не схватају економику као темељ друштвене зграде. Али чудновата ствар да он притом никако не спомиње Луј Блана, иако је и сам предговор уз “Histoire de dix ans“ („Историја десет година“ — Прев.) довољан да му се да почасно место у низу првих учитеља такозваног економског материјализма. Наравно, ту има много чега са чиме се г. Бељтов не може сложити, али ту је и борба класа, и њихова карактеристика према економским обележјима, и економика као скривена опруга политике, и уопште много штошта што је доцније ушло у састав доктрине коју г. Бељтов тако ватрено брани. Ја ту празнину истичем стога што је она, прво, сама по себи чудновата и што претставља алузију на неке задње намере које немају ничег заједничког са непристрасношћу“ (стр. 150).
Г. Бељтов је говорио о претходницима Маркса, а Луј Блан је пре био његов савременик. Додуше, “Histoire de dix ans“ изишла је у време када Марксово историско схватање још није било коначно формирано. Али та књига није могла имати колико толико одлучујућег утицаја на судбину тог схватања већ и из тог разлога што гледиште Луј Блана на унутрашње опруге друштвеног развитка није у себи садржавало апсолутно ничег новог у поређењу са схватањима, на пример, Огистена Тјериа или Гизоа. Сасвим је тачно да је „ту и борба класа, и њихова карактеристика према економским обележјима, и економика“ итд. Али све је то било већ и код Тјериа, и код Гизоа и код Мињеа, како је то необориво показао г. Бељтов. Гизо, који је стајао на гледишту класне борбе, симпатисао је борби буржоазије против аристократије, али се држао врло непријатељски према борби радничке класе против буржоазије која је у његово време тек почињала. Луј Блан је симпатисао тој борби.[192] [У том се и разилазио са Гизоом. Али то разилажење није било нимало битно. Оно није уносило ничег новог у погледе Луј Блана на „економику као на скривену опругу политике“.][193]
Луј Блан би, као и Гизо, рекао да корен политичких установа лежи у социјалном животу народа, а да је социјални живот одређен, у крајњој линији, односима својине; али откуда долазе односи својине — то је Луј Блану било исто .тако мало познато као и Гизоу. Зато је Луј Блан, као и Гизо, био принуђен да се, упркос својој „економици“, врати идеализму. А да је он у својим историскофилозофским схватањима био идеалист, то је познато сваком, па чак и оном ко није учио семинарију.[194]
У време када се појавила “Hisotire de dix ans“ актуелно питање друштвене науке било је питгње — откуда долазе односи својине, које је “доцније“ решио Маркс. Луј Блан није рекао ништа ново у том погледу. Природно је претпоставити да баш због тога г. Бељтов није ништа рекао о Луј Блану. Али г. Михајловски више воли да чини инсинуације о некаквим задњим иамерама. Chacun a son gout! (Свако према свом укусу. — Прев.)
По мишљењу г. Михајловског екскурзија г. Бељтова у област историје филозофије „још је слабија него што се могло мислити, судећи по овим (горе набројаним) насловима“. А зашто то? Ево зашто. Г. Бељтов пише да је „Хегел називао метафизичким гледиште оних мислилаца — свеједно да ли идеалиста или материјалиста — који, не умејући да схвате процее развитка појава, хтели не хтели, претстављају те појаве себи и другима као окамењене, неповезане, неспособне да пређу једна у другу. Овоме гледишту он је супротставио дијалектику, која појаве проучава управо у њиховом развитку и, према томе, у њиховој узајамној повезаности“, Поводом тога г. Михајловски пакосно примећује: „Г. Бељтов сматра себе познаваоцем Хегелове филозофије. Ја сам вољан да се поучим код њега, као и код сваког обавештеног човека, и за први пут замолио бих г. Бељтова да покаже оно место у Хегеловим делима откуда је он узео ту тобоже Хегелову дефиницију „метафизичког гледишта“. Усуђујем се да тврдим да ми га он не може показати. За Хегела је метафизика била учење о апсолутној суштини ствари која лежи ван граница искуства и посматрања, о сакривеном супстрату појава... Своју тобоже Хегелову дефиницију г. Бељтов није узео из Хегела, него из Енгелса (све из исте оне полемичке књиге против Диринга), који је потпуно произвољно одвојио метафизику од дијалектнке према обележју непокретности или променљивости“ (стр. 147).
Не знамо шта ће на то одговорити г. Бељтов. Али „за први пут“ ми ћемо бити слободни да, не чекајући његова објашњења, одговоримо поштованом субјективисту.
Отварамо први део Хегелове „Енциклопедије“, и тамо, у додатку параграфу 31, читамо: „Мишљење те метафизике није било слободно ни истинито у објективном смислу зато што оно није препуштало предмету да се слободно развија сам из себе и да сам налази своје одредбе, него га је узимало као готов... .
„Ова метафизика је догматизам, јер је она морала према природи ограничених одредаба претпоставити да од два супротна тврђења... једно мора бити истина, а друго заблуда“. [Види српски превод Д-р Душана Недељковића изд. Космос, 1939, стр. 85. — Прев.]
Хегел ту говори о старој, прекантовској метафизици, која је, по његовом мишљењу, „ишчупана из корена, ишчезла из реда наука“ (ist so zu sagen, mit Stumpf und Stiel ausgerottet worden, aus der Reihe der Wissenschaften verschwunden).[195] Хегел је овој метафизици супротстављао своју дијалектичку филозофију, која је на све појаве гледала у њиховом развитку и у њиховој узајамној повезаности, а не као на готове појаве које су међусобно одвојене читавом провалијом. „Истинита је само целина, — каже он, — а целина се испољава у свој својој потпуности само преко свог развитка“ (Das Wahre ist das Ganze. Das Ganze aber ist nur das durch seine Entwickelung sich vollendende Wesen).[196] Г. Михајловски тврди да је Хегел спојио са дијалектиком такође и метафизику, али му онај од кога је он то чуо није добро објаснио у чему је ствар. Код Хегела се дијалектичком моменту додаје такође и спекулативни, услед чега његова филозофија и постаје идеалистичка филозофија. Као идеалист Хегел је чинио исто што и сви други идеалисти: он је придавао особито велики филозофски значај таквим „резултатима“ (таквим појмовима) које је врло високо ценила и стара „метафизика“. Али сами ти појмови (апсолут у разним формама свог развитка) били су код њега, захваљујући „дијалектичком моменту“, управо резултати, а не првобитни подаци. Метафизика се код Хегела растворила у логици, и зато би се он јако зачудио кад би чуо да њега, спекулативног мислиоца, називају метафизичарем ohne Weiteres (без даљег. — Прев.). Он би рекао да људи који га тако називају “lassen sich mit Thieren vergleichen, welche alle Tone einer Musik mit durchgehort haben, an deren Sinn aber das Eine, die Harmonie dieser Tone, nicht gekommen ist“ („могу бити упоређени са животињама које су до краја чуле све тонове какве музике, али до чијег чула није дошло једно — хармонија тих тонова“. — Прев.) (његов властити израз којим је жигосао учене педанте). Понављамо, овај спекулативни мислилац, који је презирао метафизику разума (опет његов властити израз), био је идеалист, и у том смиелу имао је своју метафизику ума. Али зар је г. Бељтов заборавио на ту околност и зар је није споменуо у својој књизи? Није заборавио, споменуо ју је. Он је из књиге Маркса и Енгелса “Die heilige Familie“ навео дуге одломке који врло оштро критикују спекулативне резултате Хегелове. Сматрамо да је у тим одломцима у довољној мери показана законитост стапања дијалектике са оним што г. Михајловски назива Хегеловом метафизиком. Према томе, ако је г. Бељтов што и заборавио, онда је то само једно: баш то да је због чудне „небрижљивости“ наших „напредних“ људи у погледу историје филозофије требало објаснити тим људима колико се у Хегелово доба оштро чинила разлика између метафизике и спекулативне филозофије.[197] А из свега тога следи да се г. Михајловски узалуд „усуђује да тврди“ оно што није могуће тврдити.
По речима г. Бељтова Хегел је називао метафизичким чак и гледиште материјалиста који нису умели да гледају на појаве у њиховој узајамној повезаности. Је ли то тако или није? Потрудите се да прочитате страницу из 27—ог параграфа првог дела „Енциклопедије“ од тог истог Хегела: „Најпотпунију и недавну примену овог гледишта у филозофији ми налазимо у старој метафизици, како је она била излагана пре Канта. Уосталом, време ове метафизике прошло је само у погледу историје филозофије; сама по себи, она и даље постоји, јер претставља рационално гледање на предмете.“ Шта је то рационално гледање на предмете? То је управо старо метафизичко гледање на предмете, које је супротно дијалектичком. Читава материјалистичка филозофија XVIII века била је у суштини “рационална“: она на појаве није умела гледати друкчије него са гледишта коначних одредби. Да је Хегел врло добро видео ту слабу страну француског материјализма, као и уопште читаве француске филозофије XVIII века, у то се може уверити свако ко се потруди да прочита одговарајућа места из другог дела његових “Vorlesungen uber die Geschichte der Philosophie“ („Предавања о историји филозофије.“ — Прев.), Зато је он и гледиште француских материјалиста морао сматрати старим метафизичким гледиштем.[198] Према томе, је ли у праву г. Бељтов или није? Изгледа да је јасно да је потпуно у праву? А ето, г. Михајловски се „усуђује да тврди“... Против тога ништа не може учинити ни г. Бељтов ни писац ових редака. Невоља г. Михајловског управо се у томе и састоји што се он, ступивши у дискусију с Марксовим „руским ученицима“, „усудио“ да суди о стварима које су му потпуно непознате.
Искусни човече, тебе упропашћује твоја смелост!
Свако ко познаје филозофију лако може приметити да, када излаже филозофске погледе Хегела и Шелинга, г. Бељтов говари готово свуда властитим речима тих мислилаца; тако, на пример, његова карактеристика дијалектичког мишљења претставља готово од речи до речи превод примедбе и првог додатка § 81 првог дела „Енциклопедије“; затим, он готово од речи до речи наводи нека места из предговора уз “Philosophie des Rechts“ и из “Philosophie der Geschichte“. („Филозофија права“ и „Филозофија историје“ — Прев.). Али овај човек, који врло акуратно цитира свакојаке Хелвеције, Анфантене, Оскаре Пешеле и друге, готово ни једном не казује која заправо дела Шелинга и Хегела и која места из њих он има у виду при свом излагању. Зашто он у овом случају отступа од свог општег правила? Нама се чини да је ту г. Бељтов употребио ратно лукавство. Ми мислимо да је он овако резоновао: наши субјективисти су прогласили немачку идеалистичку филозофију метафизиком и тиме се задовољили; они је нису проучили као што је то учинио, на пример, још писац примедби на учење Мила. Када ја укажем на неке сјајне мисли немачких идеалиста, онда ће г.г. субјективисти, не видећи никакве цитате из дела ових мислилаца, помислити да сам ја сам саставио те мисли или их узео од Енгелса, и повикаће: ,,О томе се може дискутовати!“ итд. Онда ћу ја лепо показати њихово незнање у пуној светлости, што ће бити веома забавно! Ако је г. Бељтов у својој полемици заиста употребио ово мало ратно лукавство, треба признати да му је оно одлично пошло за руком: заиста је ствар испала веома забавна!
Али пођимо даље. „Сваки филозофски систем који тврди, заједно са г. Бељтовом, да су „права ума необухватна и неограничена као и његове снаге“, да је тај систем стога открио апсолутну суштину ствари — па била то материја или дух, — јесте метафизички систем... Је ли он притом дошао до идеје развитка суштине ствари коју предлаже или није, и, ако је дошао, усваја ли за тај развитак дијалектички пут или неки други, — то је, наравно, веома важно за одређивање његовог геста у историји филозофије, али то не мења његов метафизички карактер“ („Руско богатство“, јануар 1896, стр. 148). Колико се може судити по овим речима г. Михајловског, он, будући туђ метафизичком мишљењу, не налази да су права ума неограничена. Можемо се надати да ће га кнез Мешчерски за то похвалити. Г. Михајловски очевидно не мисли да су снаге ума неограничене и необухватне. То се може учинити чудновато када долази од стране човека који је много пута уверавао своје читаоце да la raison finit toujours par avoir raison: ова увереност тешко да је умесна код ограничених снага (и чак права!) ума... Али г. Михајловски ће рећи да је он уверен у коначан тријумф ума само у ономе што се тиче практичног живота, а да сумња у његове снаге тамо где се ради о сазнању апсолутне суштине ствари („па била то материја или дух“). Врло добро! А шта је то апсолутна суштина ствари?
Зар није то оно што је Кант називао ствар по себи (Ding an sich)? Ако јесте, онда, ми категорички изјављујемо да нам је „ствар по себи“ позната и да ми за њено познавање дугујемо Хегелу. (У помоћ! — вичу наши „трезвени филозофи“; али ми их молимо да се не нервирају.)
“Ствар по себи... изражава предмет апстрахован од свега што он може бити за свест, од свих осећајних одредаба као и од свих одређених мисли. Лако је увидети шта од овог предмета остаје — потпуни апстрактум, чиста празнина, одређена још само као трансцендентност; негација претставе, осећања, одређеног мишљења, итд. Исто тако је просто увидети да и овај цапут мортуум, јесте само производ мишљења, али баш оног мишљења које се утапа у чисту апстракцију, производ празног ја, које ту празну идентичност себе сама узима за свој предмет. Негативна, одредба, коју добија ова апстрактна идентичност као предмет, приказује се на исти начин међу Кантовим категоријама и исто тако је позната као и она празна идентичност. — Према томе је само за чуђење, што се толико понавља, да се не зна, шта је ствар -по- себи, а ништа није лакше него то знати.“[199]
Дакле, понављамо, врло добро знамо шта је то апсолутна суштина ствари или ствар сама по себи. То је празна апстракција. И овом празном апстракцијом г. Михајловски мисли да заплаши људе који поносно понављају, заједно са Хегелом: “von der Grosse und Macht seines Geistes kann der Mensch nicht gross genug denken!“[200] („О величини и моћи свога духа човек никад не може довољно високо мислити“. — Прев.). Стара је то песма, г. Михајловски! Sie sind zu spat gekommen (Исувише сте доцкан дошли. — Прев.).
Ми смо уверени да ће се редови које смо сад написали учинити г. Михајловском празна софистика. Дозволите, — рећи ће он, — шта ви у том случају разумете под материјалистичким објашњењем природе и историје? — Ево шта.
Када је Шелинг говорио да је магнетизам продирање субјективног у објективно — то је било идеалистичко објашњење природе; а када се магнетизам објашњава са гледишта модерне физике, онда се његовим појавама даје материјалистичко објашњење. Када су Хегел или, рецимо, наши словенофили објашњавали извесне историске појаве својствима народног духа, онда су они на те појаве гледали са идеалистичког становишта, а када је Маркс објашњавао, рецимо, француске догађаје 1848—50 г. борбом класа у француском друштву, онда је он тим догађајима давао материјалистичко објашњење. Је ли јасно? Како да не! Тако јасно да је за неразумевање овога што смо рекли потребна велика доза тврдоглавости.
„Ту нешто није у реду, — присећа се г. Михајловски копајући по мислима (c'est bien le moment!). — Ланге каже...“ Ми се усуђујемо да прекинемо г. Михајловског: ми врло добро знамо шта каже Ланге, али ми уверавамо г. Михајловског да се његов ауторитет јако вара. Ланге је у својој „Историји материјализма“ заборавио да наведе, на пример, тако карактеристичну изјаву једног од најугледнијих француских материјалиста: Nouns ne connaisons que l'ecorce des phenomenes (нама је позната само кора појава). Други, исто тако угледни француски материјалисти много пута су давали изјаве у том истом смислу. Као што видите, г. Михајловски, француски материјалисти још нису знали да је ствар по себи само цапут мортуум апстракције и стајали су управо на оном гледишту које сада многи називају гледиштем критичке филозофије.
Све ће се то, разуме се, учинити г. Михајловском веома ново и чак потпуно невероватно. Али ми засада нећемо да му кажемо које управо француске материјалисте и која управо њихова дела ми имамо у виду. Нека се он најпре “усуди да тврди“, а затим ћемо ми већ са њим поразговарати.
Ако г. Михајловски жели да зна како ми гледамо на однос наших осећаја према спољашњим предметима, ми ћемо га упутити на чланак г. Сеченова: „Објективна мисао и стварност“ у зборнику „Помоћ гладнима“. Сматрамо да ће се с нашим знаменитим физиологом потпуно сложити и г. Бељтов, и сваки други Марксов ученик, па био он Рус или не. А ево шта је говорио г. Сеченов: „Ма какви били спољашњи предмети сами по себи, независно од наше свести, — нека су наши утисци од њих само условни знаци, — у сваком случају сродности и различности знакова које осећамо одговара стварна сродност и различност. Другим речима: сродности и различности које човек налази међу предметима које осећа јесу стварне сродности и различности.“[201]
Када г. Михајловски оповргне г. Сеченова, тада ћемо ми пристати да признамо ограниченост не само снага него чак и права људског ума.[202]
Г. Бељтов је казао да је у другој половини нашег столећа у науци, са којом се у то време филозофија потпуно стопила, тријумфовао материјалистички монизам. Г. Михајловски примећује: „Бојим се да се он вара“. Да би оправдао своју бојазан, он се позива на Лангеа, по чијем мишљењу “die grundliche Naturforschung durch ihre eigenen Consequenzen uber den Materialismus hinausfuhrt“ („темељито испитивање природе, својим властитим закључцима води ван граница материјализма“. — Прев.). Ако се г. Бељтов вара, онда значи да материјалистички монизам није тријумфовао у науци. Онда значи да научници досад објашњавају природу помоћу продирања субјективног у објективно и помоћу других финеса идеалистичке филозофије природе? „Бојимо се да би се преварио“ онај ко би то претпоставио, бојимо се утолико пре, јер ево како, на пример, расуђује енглески природњак Хаксли, који ужива врло велико име у науци.
„У наше време свако ко стоји на висини савремене науке и ко познаје чињенице неће посумњати у то да основе психологије треба тражити у физиологији нервног система. Оно што се назива делатношћу духа јесте укупност можданих функција и материјал наше свести јесте производ делатности мозга.“[203] Обратите пажњу на то да то говори човек који у Енглеској припада такозваним агностицима. Он сматра да је поглед на делатност духа који је он изнео потпуно спојив са најчистијим идеализмом. Али ми којима су позната објашњења природних појава која може дати доследни идеализам, који разумемо откуда потиче стидљивост поштованог Енглеза, понављамо заједно са г. Бељтовом: у другој половини XIX века у науци је тријумфовао материјалистички монизам.
Г. Михајловском су, вероватно, познате психолошке студије Сеченова. Гледиште овог научника је некада ватрено оспоравао Кавелин. Бојимо се да се покојни либерал јако варао. Али, можда се г. Михајловски слаже са Кавелином? Или су му можда уопште потребна нека друга објашњења по том питању? Ми их одлажемо за случај да он почне „тврдити“.
Г. Бељтов каже да је гледиште „људске природе“ које је пре Маркса владало у науци о друштву давало повода за злоупотребљавање биолошких аналогија, што се још и сад јако осећа у западној социолошкој и особито у руској quasi-социолошкој литератури. То даје повода г. Михајловском да писца књиге о историском монизму оптужи за вапијућу неправедност и да још једном посумња у савесност његових полемичких метода.
„Апелујем на читаоца, чак и на оког ко ми уопште није благонаклон, али коме су колико толико позната моја дела, — ако не сва, а оно, на пример, само чланак: „Аналогни метод у науци о друштву“ или „Шта је прогрес?“. Није истина да руска литература нарочито злоупотребљава биолошке аналогије: у Европи, захваљујући Спенсеру, овога блага има неупоредиво више, а да о временима комичних аналогаја Блинчлија и братије и не говоримо. И ако код нас ствар није отишла даље од аналогних настојања покојног Строњина („Историја и метод“, „Политика као наука“), г. Лилиенфелда („Социјална наука будућности“) и још неколицине новинских чланака, онда ту сигурно има и „кап мога меда“. Јер нико није уложио толико напора у борби против биолошких аналогија колико ја. И у своје време ја сам због тога доста претрпео од „Спенсерове деце“. Надам се да ће ме и садашња бура у своје време минути...“ (стр. 145—146). Ова тирада изгледа тако искрена да заиста и читалац који није благонаклон према г. Михајловском може себи рећи: „Овде је изгледа, г. Бељтов у свом полемичком заносу исувише далеко отишао.“ Али је то нетачно, и сам г. Михајловски зна да је то нетачно; а ако он жалостиво апелује на читаоца, онда он то чини једино из оног разлога из којег је Плаутов Транион говорио себи: „пергам турбаре порро: ита хаец рес постулат“ („Наставићу да и даље правим збрку: тако та ствар захтева“. — Прев.).
Шта је заправо рекао г. Бељтов? Он је рекао: „Ако одгонетку читавог историског друштвеног кретања треба тражити у људској природи и ако се, како је правилно приметио још Сен-Симон, друштво састоји од индивидуума, онда природа индивидуума и мора дати кључ за објашњење историје. Природу индивидуума проучава физиологија у широком смислу те речи, тј. наука која обухвата и психичке појаве. Зато је физиологија већ у очима Сен-Симона и његових ученика била основа социологије, коју су они називали социјалном физиком. У “Opinions philosophiques, litteraires et industrielles“, изданим још за живота Сен-Симона и уз његово активно учешће, објављен је ванредно интересантан, нажалост недовршен чланак анонимног доктора медицине, под насловом: “De la physiologie appliquee a l'amelioration des institutions sociales“ („О физиологији примењеној на побољшање друштвених установа“). Писац гледа на науку о друштву као на саставни део “опште физиологије“, која, обогаћена посматрањима и експериментима “специјалне физиологије“ на индивидуумима, „прелази на разматрања вишег реда“. Индивидууми су за њу само „органи друштвеног тела“, чије функције она проучава исто онако “као што специјална физиологија проучава функције индивидуума“. Општа физиологија проучава (писац каже — изражава) законе друштвеног живота, са којима управо треба довести у склад писане законе. Касније су буржоаски социолози, на пример Спенсер, искоришћавали учење о друштвеном организму за најконзервативније закључке. Али доктор медицине којег ми цитирамо јесте на првом месту реформатор. Он проучава „друштвено тело“ у циљу друштвеног преуређења, јер само “социјална физиологија“, и са њом тесно повезана “хигијена“, даје „позитивне основе на којима се може изградити систем друштвене организације какав захтева савремено стање цивилизованог света“.
Већ се из ових речи види да се, по мишљењу г. Бељтова, биолошке аналогије могу злоупотребљавати не само у смислу буржоаског конзерватизма Спенсеровог, него и у смислу утописких планова социјалне реформе. Упоређивање друштва са организмом игра при томе потпуно другостепену, ако не и десетостепену улогу: ствар није у томе што се друштво упоређује са организмом, већ у тежњи да се “социологија“ заснује на овим или оним закључцима биологије. Г. Михајловски је ватрено устајао против поређења друштва са организмом; у борби против тог поређења има, несумњиво, „кап његовог меда“. Али то није нимало битно. Битну важност има питање о томе да ли је г. Михајловски сматрао или није сматрао могућим да се социологија заснује на овим или оним закључцима биологије! А у том погледу не може бити никакве сумње, у шта ће се уверити свако ко прочита на пример чланак „Дарвинова теорија и наука о друштву“. У том чланку г. Михајловски, поред осталог, каже следеће: „Под општим насловом „Дарвинова теорија и наука о друштву“ ми ћемо говорити о различитим питањима која додирује, решава и наново решава Дарвинова теорија и овај или онај њен присталица, којих је из дана у дан све више. Главни наш задатак састоји се ипак у томе да одредимо, са гледишта Дарвинове теорије, узајамни однос између физиолошке поделе рада, тј. поделе рада између органа у оквиру једног индивидуума, и економске поделе рада, тј. поделе рада између читавих индивидуума у оквиру врсте, расе, народа, друштва. Са нашег гледишта, овај задатак се своди на изналажење основних закона кооперације, тј. темеља науке о друштву.“ — Тражити основне законе кооперације, тј. темељ науке о друштву, у биологији — значи стајати на гледишту француских сен-симониста двадесетих година; другим речима, „понављати оно што је већ речено и лагати за двојицу“.
Овде г. Михајловски може да ускликне: али двадесетих година Дарвинове теорије још није ни било! Али читалац разуме да ту ствар уопште није у Дарвиновој теорији, већ у утопиској тежњи — заједничкој г. Михајловском и сен-симонистима — да се физиологија применм на побољшање друштвених установа. У наведеном чланку г. Михајловски се потпуно слаже са Хекелом („Хекел је потпуно у праву“), који је говорио да ће будући државници, економисти и историчари морати углавном да обрате пажњу на компаративну зоологију, тј. на компаративну морфологију и физиологију животиња!, ако хоће да стекну правилно схватање о свом специјалном предмету. А ако је Хекел „потпуно у праву“, тј. ако ће социолози (и чак историчари) морати “углавном“ да обрате пажњу на морфологију и физиологију животиња, онда без злоупотребе — у корист ове или оне стране — биолошких аналогија ствар засигурно неће проћи! И зар није јасно да је поглед г. Михајловског на социологију стари поглед сен-симониста?
Г. Бељтов је само то и рекао, а г. Михајловски узалуд сада скида са себе одговарност за социолошке идеје Бухарцева-Ножина. У својим властитим студијама он није отишао баш тако далеко од схватања свог покојног пријатеља и учитеља. Г. Михајловски није схватио у чему се састоји Марксово откриће, и зато је остао непоправљиви утопист. То је врло жалостан положај, али из њега би нашег аутора могао извући само нов напор мисли; а плачљиво обраћање читаоцу, чак и потпуно неблагонаклоном, нимало неће помоћи јадном „социологу“.
Г. Бељтов је рекао реч-две у одбрану г. П. Струвеа. То је дало г.г. Михајловском и Н. —ону повода да „тврде“ да је Бељтов узео г. Струвеа под своје “покровитељство“. Ми смо врло много говорили у одбрану г. Бељтова. Шта ће о нама рећи г. Михајловски и г. Н. —он? Они ће сигурно сматрати г. Бељтова нашим вазалом. Унапред се извињавајући г. Бељтову што смо антиципирали његове одговоре г.г. субјективистима, ми ћемо упитати ове последње: зар сложити се са овим или оним писцем значи узети га под своје покровитељство? Г. Михајловски се слаже са г. Н. —оном у неким актуелним питањима руског живота. Треба ли да ми њихово слагање схватимо у том смислу да је г. Михајловски узео г. Н. —она под своје покровитељство? Или, можда, да г. Н. —он узима под покровитељство г. Михајловског? Шта би рекао покојни Доброљубов кад би чуо овај необични језик наше савремене „напредне“ литературе?
Г. Михајловском се чини да је г. Бељтов изопачио његово учење о херојима и гомили. Ми опет мислимо да је г. Бељтов потпуно у праву и да г. Михајловски, приговарајући му, игра улогу Траниона. Али пре него што ово наше мишљење потврдимо, ми сматрамо за потребно да кажемо коју реч о белешци г. Н. —она „Шта значи економска нужност?“, која се појавила у мартовској свесци „Руског богатства“.
У овој белешци г. Н. —он изводи против г. Бељтова две батерије. Ми ћемо их заузети једну за другом.
Снага прве батерије састоји се у овом. Г. Бељтов је рекао да се „за решење питања, хоће ли Русија или неће поћи путем капиталистичког развитка, треба обратити проучавању фактичког положаја те земље, анализи њеног савременог унутрашњег жквота. На основу такве анализе Марксови руски ученици тврде: нема података који би давали наде да ће Русија ускоро напустити пут капиталистичког развитка“. Г. Н. —он пакосно понавља: „такве анализе нема“. Заиста нема, г. Н. —оне? Пре свега, да се договоримо о терминологији. Шта ви називате анализом? Даје ли анализа нове податке за суђење о предмету или она оперише подацима који већ постоје и који су добијени другим путем? Ризикујући да навучемо на себе оптужбу због „метафизичности“, ми се држимо старе дефиниције, по којој анализа не даје нове податке за суђење о предмету, већ оперише готовим подацима. Из ове дефиниције проистиче да су Марксови руски ученици могли да у својој анализи руског унутрашњег живота и не даду неке самосталне резултате посматрања тог живота, већ да се задовоље материјалом који је сакупила, на пример, народњачка литература. Ако су они из тог материјала извели нов закључак, онда то већ значи да су они те податке подвргавали новој анализи. Сада се, дакле, пита: какви подаци у погледу развитка капитализма постоје у народњачкој литератури и јесу ли Марксови руски ученици заиста извели из тих података нов закључак? Да бисмо одговорили на ово питање, узећемо књигу, рецимо, г. Дементјева „Шта фабрика даје становништву, а шта од њега узима“. У овој књизи (стр. 241 и даље) читамо: „Пре него што је добила онај облик фабричке, капиталистичке производње у којој је ми сада налазимо, наша индустрија прошла је кроз исте стадије развитка кроз које и на Западу... Један од најјачих узрока због којег ми заостајемо иза Запада било је кметство. Услед њега је наша индустрија прошла кроз далеко дужи период ситнозанатлиске и кућне производње. Тек од 1861 капитал је добио могућност да оствари онај облик производње који је производња на Западу прешла готово читав век и по раније, и тек од те године почиње брже пропадање ситнозанатлиске и кућне производње и њихово претварање у фабричку... Али за тридесет година (које су протекле од укидања кметства) све се изменило. Ступивши на пут економског развитка који јој је заједнички са Западном Европом, наша индустрија је неизбежно, вољом судбине, морала добити — и она је и добила — исти онај облик који је добила и на Западу. Снабдевеност народних маса земљом, на коју се људи тако радо позивају да би доказали немогућност постојања посебне класе радника лишених свега, — класе која претставља неизбежног сапутника савременог облика индустрије, — без сумње је била и остаје и даље моменат који силно кочи; али тај моменат нипошто није тако јак као што се обично мисли. Врло честа појава да је земљишна парцела недовољна и потпуно опадање пољопривреде, с једне стране; све јаче старање владе за развитак обрађивачке индустрије као нужног елемента за уравнотежење економског биланса државе, с друге стране — то су услови који су изнад свега чинили и чине да значај те снабдевености земљом све више слаби. Видели смо резултат таквог стања ствари: формирање специјалне класе фабричких радника, класе која као и пре носи назив „сељака“, али која са сељацима-земљорадницима нема готово никакве везе, која је задржала везу са земљом само у ништавној мери и од које половина већ у трећем поколењу никад не напушта фабрику, која нема на селу никакве својине, осим правног, практично готово неостваривог права на земљу.“
Објективни подаци које наводи г. Дементјев говоре врло изразито: капитализам се, са свим својим последицама, брзо развија у Русији. Г. Дементјев допуњује ове податке резоновањем по коме излази да се даљи развитак капиталистичке производње може зауставити и да се ради тога треба само сетити тезе: gouverner — c'est prevoir (управљати — значи предвидети. — Прев.) (стр. 246). Овај закључак г. Дементјева Марксови руски ученици подвргавају својој анализи и налазе да се у овом случају ништа не може зауставити; да се г. Дементјев вара, као и читава гомила народњака који у својим студијама дају масу објективних података, потпуно истоветних са оним које је дао он, г. Дементјев.[204] Г. Н. —он пита где је та анализа. Он, очевидно, хоће да каже: када се и где се појавила та анализа у руској штампи? На ово питање ми ћемо му дати читава два одговора.
Прво, у књизи г. Струвеа, која је њему непријатна, има једно ваљано разматрање о границама данас могуће државне интервенције у економски живот Русије. То разматрање је већ делимично она анализа коју тражи г. Н. —он, и против те анализе г. Н. —он не износи ништа што би било од вредности.
Друго, да ли се г. Н. —он сећа дискусије која је четрдесетих година вођена између словенофила и западњака? У тој дискусији „анализа унутрашњег руског живота“ такође је играла врло важну улогу, али се у штампи та анализа убрајала готово искључиво у чисто литерарна питања. То је имало своје историске узроке, које г. Н. —он неминовно мора узети у обзир ако не жели да се прочује као смешан педант. Хоће ли г. Њ —он казати да ти узроци немају сада никакве везе са анализом „руских ученика“?
„Ученици“ досад нису штампали самосталне студије о руском економском животу. То се објашњава тиме што је правац коме они припадају у Русији потпуно нов. Досад је у руској литератури владао народњачки правац, услед којег су истраживачи, дајући објективне податке који су говорили о пропадању старинских „темеља“, утапали те податке у мору “субјективних“ нада. Али је управо обиље података које су дали народњаци и послужило као повод да се појави нов поглед на руски живот. Овај нови поглед несумњиво ће постати основа нових, самосталних посматрања. Већ сада можемо г. Н. —ону указати на радове, на пример, г. Харизоменова, који силно противрече народњачком катехизису, што је добро осетио г. В. В., који је често и узалудно покушавао да оповргне уваженог истраживача. Писац књиге „Јужноруско сељачко газдинство“ није уопште марксист, али тешко да ће г. Н. —он моћи рећи да се поглед г . Постњикова на .савремено стање „обшчине“ и уопште сељачког искоришћавања земље у Новорусији слаже са народњачким погледом који је код нас уобичајен.
А ево и г. Бородин, писац одличне студије о уралским козацима, стоји већ обема ногама на гледишту које ми бранимо и које нема ту срећу да се свиди г. Н. —ону. На ову студију наша народњачка публицистика није обратила пажњу, али не зато што она нема унутрашње вредности, већ једино стога што поменута публицистика има посебан „субјективни“ дух. — А доцније ће их бити још више, г. Н. —оне: ера марксистичких студија у Русији тек почиње.[205]
Г. Н. —он сматра себе такође марксистом. Он се вара.. Он је само ванбрачни потомак великог мислиоца. Његов поглед на свет јесте плод незаконитог конкубината Марксове теорије са г. В. В. Од “Muterchen“ (мамице — Прев.) г. Н. —он је узео терминологију и неке економеке теореме које је он, уосталом, схватио крајње апстрактно и зато неправилно. Од “Vaterchen“ (татице — Прев.) он је наследио утописки однос према социјалној реформи, помоћу којег је он и извео своју другу батерију против г. Бељтова.
Г. Бељтов каже да друштвени односи, услед властите логике свог развитка, доводе човека до свести о узроцима његовог поробљавања од стране економске нужности. „Поставши свестан тога да узрок његовог поробљавања лежи у анархији производње, произвођач, „друштвени човек“ организује ту производњу и самим тим је потчињава својој вољи. Тада се завршава царство нужности и на престо ступа слобода, која се сама показује нужношћу.“ По мишљењу г. Н. —она све је то потпуно тачно. Али тачним речима г. Бељтова г. Н. —он додаје следеће: „Задатак се, дакле, састоји у томе да друштво као пасивни посматрач испољавања тог закона који кочи развитак његових производних снага нађе, помоћу постојећих материјалнопривредних услова, средство да потчини тај закон својој власти, поставивши његово испољавање у такве услове који не само што неће кочити него ће и помагати развитак производних снага рада (снага рада!) читавог друштва узетог у целини.“
Г. Н, —он је „потпуно тачне“ речи г. Бељтова претворио у крајње конфузан закључак, а да то ни сам није приметио.
Код г. Бељтова се говори о друштвеном човеку, о укупности произвођача којима, заиста, претстоји да победе економску нужност. Г. Н. —он уместо произвођача ставља друштво, које се „као производна целина не може равнодушно, „објективно“ односити према развитку таквих друштвенопривредних односа при којима је већина његових чланова осуђена на прогресивно осиромашивање“.
„Друштво као производна целина“... Марксова анализа, које се тобоже придржава г. Н. —он, није се заустављала пред друштвом као пред производном целином. Она је савремено друштво, у сагласности са његовом правом природом, рашчлањавала на поједине класе, од којих свака има свој посебан економски интерес и свој посебан задатак. Зашто „анализа“ г. Н. —она не поступа исто тако? Зашто г. Н. —он, уместо да говори о задацима руских произвођача, почиње да говори о задатку друштва као целине? То друштво, узето као целина, обично се, и не без разлога, ставља насупрот народу и на тај начин оно се, без обзира на своју „целину“, показује само као мали део, само као незнатна мањина становништва Русије. Када вас г. Н. —он уверава да ова ништавна мањина организује производњу, онда ми можемо само да слегнемо раменима и да себи кажемо: ово г. Н. —он није узео од Маркса; ово је он наследио од свога „Ватерцхен“, од г. В. В.
По Марксу, организација производње претставља свестан однос произвођача према производњи; њихово економско ослобођење мора стога бити њихова властита ствар. Код г. Н. —она организација производње претпоставља да се према њој свесно односи друштво. Ако је то марксизам, онда, заиста, Маркс никад није био марксист.
Али узмимо да друштво заиста иступа као организатор производње. У какав однос ступа оно према произвођачима? Оно их организује. Друштво је херој, произвођачи — гомила.
Ми питамо г. Михајловског, који „тврди“ да је г. Бељтов изопачио његово учење о херојима и гомили, да ли он мисли као г. Н. —он да друштво може организовати производњу? Ако мисли, онда он управо стоји на оном гледишту према коме је друштво, “интелигенција“ — херој, демиург нашег будућег историског развитка, а милиони произвођача — гомила из које ће херој вајати оно што буде хтео, у складу са својим идеалима. Ето, нека сада непристрасни читалац каже: да ли је г. Бељтов био у праву са својом карактеристиком „субјективног“ погледа на народ као на гомилу?
Г. Михајловски изјављује да он и његови једномишљеници такође немају ништа против развитка самосвести произвођача. „Само, ја мислим, — каже он, — да се за тако прост и јасан програм није требало дизати за облаке Хегелове филозофије и спуштати на дно чорбе начињене од субјективног и објективног“. Али у томе и јесте ствар, г. Михајловски, што у очима људи који мисле као и ви самосвест произвођача не може имати онај значај који она има у очима ваших противника. Са вашег становишта, производњу може организовати „друштво“, а са становишта ваших противника — једино сами произвођачи. Са вашег гледишта, „друштво“ делује, а произвођач суделује. А са гледишта ваших противника, произвођачи не суделују, него делују. Само се по себи разуме да је за оне који суделују потребан мањи степен свести него за оне који делују, зато што је давно и врло правилно било речено: „Једна је слава месецу, друга слава сунцу, а трећа звездама, јер и звезда се од звезде разликује у слави“. Ви се према произвођачима односите онако како су се према њима односили француски и немачки утописти тридесетих и четрдесетих година. Ваши противници осуђују сваки утописки однос према произвођачима. Када бисте ви, г. Михајловски, боље познавали историју економске литературе, ви бисте знали да је за уклањање утописког односа према произвођачу било потребно дићи се управо за облаке Хегелове филозофије и спустити се потом на дно политичко-економске прозе.
Г. Михајловском се не свиђа реч „произвођач“: то му, видите ли, мирише на коњушницу. Ми ћемо рећи: дајемо оно што имамо. Реч “произвођач“ први су почели упопребљавати, колико нам је познато, Сен-Симон и сен-симонисти. Од доба када је излазио часопис “le Producteur“ (Произвођач), тј. од 1825 године, она је употребљавана у Западној Европи безброј пута и никог није потсећала на коњушницу. Али ето, о призвођачима је почео говорити руски племић-покајник, и одмах се сетио коњушнице. Чиме да се објасни тако чудна појава? Вероватно успоменама и традицијама племића-покајника.
Г, Н. —он врло пакосно наводи следеће речи г. Бељтова: „Иако један од њих (Марксових руских ученика) може имати шира, други мање широка економска знања, ствар овде није у размерама знања појединих лица, већ у самом гледишту“. Г. Н.—он пита: „А шта: је са захтевима да се придржава тла стварности, потребе за детаљним проучавањем тока економског развитка (то је мало нејасно, г. Н. —оне: „захтеви потребе за детаљним проучавањем“). Сада испада да је све то другостепена ствар, да ствар није у размерама знања, него у гледишту.“
Г. Н. —он, као што видимо, воли понекад да каже нешто смешно. Али ми ћемо му посаветовати да не заборавља на здрав разум онда када хоће да изазове смех код људи. Иначе, они који.се буду смејали неће бити на његовој страни.
Г. Н. —он није схватио г. Бељтова. Да га извучемо из невоље. У тој истој свесци „Руског богатства“ у којој је штампана белешка г. Н. —она ми смо у чланку г. П. Мокијевског „Шта је то образован човек?“ (стр. 33, примедба) нашли следеће, за г. Н. —она врло поучне ретке: „Један арапски научник говорио је својим ученицима: ако вам неко каже да су закони математике погрешни и за доказ тога претвори штап у змију, не сматрајте да је тај доказ убедљив. То је типичан пример. Образован човек одбациће такав доказ, па макар он (за разлику од научника) и не познавао законе математике. Он ће рећи: претвараше штапа у змију је необично чудно, али из тога не следи да су закони математике погрешни. С друге стране, нема сумње да ће сви необразовани људи сместа положити пред ноге таквог чудотворца сва своја убеђења и веровања.“
Неки од ученика мудрог Арапина могли су имати шира, други мање широка математичка знања, али ни један од њих, вероватно, не би пао пред ноге чудотворцу. Зашто? Зато што је свако од њих прошао кроз добру школу; зато што ту није ствар у опширности знања, него у оном гледишту по коме претварање штапа у змију не може да служи као оповргавање математичких истина. Разумете ли то, г. Н. —оне? Надамо се да разумете; то је већ врло проста, чак сасвим елементарна ствар. А ако је разумљиво, онда ви и сами сада видите да речи г. Бељтова о гледишту итд. ни на који начин не уклањају захтев који он поставља — да се треба придржавати тла стварности.
Али ми се бојимо да ви ипак слабо схватате у чему је ствар. Даћемо вам други пример. Ви немате бог зна колико економских знања, али их ипак имате више него г. В. В. То вам, међутим, не смета да стојите на истом гледишту на којем и он. Ви сте обојица утописти. И када неко почне да карактерише схватања која су заједничка вама обојици, он ће оставити по страни квантитативне разлике ваших знања и рећи: ствар је у гледишту ових људи, које су они преузели од утописта из доба цара-Грашка.
Сада вам већ мора бити сасвим јасно, г. Н. —оне, да сте у зао час почели говорити о обраћању г. Бељтова субјективном методу, да сте грдно промашили.
За сваки случај рећи ћемо то исто другим речима. Ма како се Марксови руски следбеници међу собом разликовали по размерама својих знања, ниједан од њих, остајући веран себи, неће поверовати ни вама ни г-ну В. В. када почнете тврдити да ће некакво „друштво“ организовати код нас производњу. Њихово гледиште неће им дозволити да положе своја убеђења пред ноге социјалних чудотвораца.[206]
Доста о томе; али кад смо додирнули субјективни метод, истаћи ћемо како га презриво третира г. Н. —он. Из његових речи излази да поменути метод није имао у себи ни капи научности, већ да је био само заодевен у нешто што му је давало сасвим малу „научну“ спољашност. Врло добро, г. Н. —оне! Али шта ће рећи о вама ваш „покровитељ“, г. Михајловски?
Г. Н. —он уопште нема много обзира према својим субјективним „покровитељима“. Његов чланак „Апологија власти новца као фантом времена“ има епиграф: “L'ignorance est moins eloignee de la verite que la prejuge. (Незнање је ближе истини неголи предрасуда. — Прев.) La verite (истина — Прев.) — то је, без сумње, сам г. Н. —он. Он тако и каже: „Ако ко буде непоколебљиво следио стварно субјективном начину истраживања, он ће, у то човек може бити потпуно уверен, доћи до закључака који, ако нису истоветни са онима до којих смо дошли ми, оно су им блиски“ („Руско богатство“, март, стр. 54). Prejuge (предрасуда — Прев.) — то је, наравно, г. Струве, против кога верите управља жаоку своје „анализе“. А ко је она ignorance (незнање — Прев.), која је ближа истини (тј. г. Н. —ону) неголи prejuge, тј. г. Струве? Очевидно је да су игноранце — данашњи субјективни савезници г. Н. —она. Врло добро, г. Н. —оне! Ви сте погодили баш у слабо место својих савезника. Али још једном, шта ће о вама рећи г. Михајловски? Та он ће се сетити поуке из познате басне:
Ма да нам је услуга у нужди драга,
Али ње се не уме свако прихватити...
Али, чини нам се, доста је полемике! Чини нам се да приговоре наших противника нисмо оставили без одговора. А ако нам се и догодило да смо по који од њих изгубили из вида, имаћемо још који пут прилике да се вратимо на наш спор. Дакле, можемо одложити перо. Али пре нег што се од њега раставимо, рећи ћемо нашим противницима још реч-две.
Ето, господо, ви се сви „старате“ да уклоните капитализам; али погледајте шта испада: капитализам мирно напредује и нимало не примећује ваша „старања“, а ви, са вашим „идеалима“ и вашим лепим намерама, тапкате на једном месту. Чега ту има доброг? Користи нема ни за вас, ни за другога! Зашто је то тако? Зато што сте ви утописти, што се заносите утописким плановима социјалних реформи, а не видите оне директне и насушне задатке који вам, извините за израз, стоје пред носом. Размислите добро. Можда ћете и сами рећи да смо у праву. Уосталом, о томе ћемо с вама још поразговарати. А сада — Dominus vobiscum.[207]