Георгиј Валентинович Плеханов
Прилог питању о развитку монистичког погледа на историју
У октобарској свесци „Руског богатства“, полемишући са г. Струвеом, г. Михајловски је опет изрекао неколико мисли о Хегелевој филозофији и о „економском“ материјализму.
По његовим речима, материјалистичко схватање историје и економски материјализам нису једно исто. Економски материјалисти све изводе из економије. „Али ако ја будем тражио корен или темељ не само правних и политичких установа, филозофских и других схватања друштва, него и њихове економске структуре у расним или племенским особеностима његових чланова: у пропорцијама уздужних и попречних пресека њихових лобања, у карактеру угла њиховог лица, у величини и смеру вилица, у размерама грудног коша, снази мишића итд. или, с друге стране, у чисто географским факторима: у острвском положају Енглеске, у степском карактеру једног дела Азије, у планинској природи Швајцарске, у замржњавању река на северу итд., зар то неће бити материјалистичко схватање историје? Јасно је да је економски материјализам, као историска теорија, само појединачан случај материјалистичког схватања историје...“[184]
Монтескије је био склон да историску судбину народа објашњава „чисто географским факторима“. Уколико се он доследно п.ридржавао тих фактора, он је био, несумњиво, материјалист. Модерни дијалектички материјализам не занемарује, као што смо видели, утицај географске средине на развитак друштва. Он само боље објашњава на који начин географски фактори утичу на „друштвеног човека“. Он показује да географска средина осигурава људима већу или мању могућност развитка њихових производних снага и тиме их, више или мање енергично, креће путем историског развитка. Монтескије је овако расуђивао: извесна географска средина условљава извесна физичка и психичка својства људи, а ова својства повлаче за собом ово или оно друштвено уређење. Дијалектички материјализам показује да је такво расуђивање незадовољавајуће, да се утицај географске средине испољава пре свега и у највећој мери на карактеру друштвених односа, који, са своје стране, далеко јаче утичу на схватање људи, на њихове навике и чак на њихов физички развитак, неголи на пр. клима. Савремена географска наука (споменућемо опет књигу Мечникова и предговор уз њу од Елизе Рекли) потпуно се слаже у том погледу са дијалектичким материјализмом. Тај материјализам јесте, наравно, појединачан случај материјалистичког погледа на историју. Али је он објашњава потпуније, свестраније него што то могу да учине остали „појединачни случајеви“. Дијалектички материјализам је највиши развитак материјалистичког схватања историје.
Холбах је говорио да је историска судбина народа понекад за читаво столеће одређена кретањем атома који је залутао у мозгу друштвеног човека. То је био такође материјалистички поглед на историју. Али он ништа није могао допринети објашњењу историских појава. У том погледу савремени дијалектички материјализам је неупоредиво плоднији. И он је, наравно, појединачан случај материјалистичког погледа на историју, али управо онај појединачан случај који једино и одговара данашњем стању науке. Немоћ Холбаховог материјализма показала се у враћању његових присталица на идеализам: „мишљења владају светом“. Дијалектички материјализам збацује данас идеализам с његових последњих позиција.
Г. Михајловском изгледа да би доследни материјалист био само онај ко би све појаве почео објашњавати помоћу молекуларне механике. Савремени, дијалектички материјализам не може да нађе механичко објашњење историје. У томе се, ако хоћете, састоји његова слабост. Али, уме ли савремена биологија да да механичко објашњење пореклу и развитку врста? — Не уме. То је њена слабост.[185] Геније о коме је маштао Лаплас био би, разуме се, изнад такве слабости. Али ми апсолутно не знамо када ће се јавити тај геније, и задовољавамо се оним објашњењима појава која најбоље одговарају науци нашег времена. Такав је наш „појединачан случај“.
Дијалектички материјализам каже да не одређује свест људи њихово биће, него, напротив, њихово биће одређује њихову свест; да кључ за разумевање датог стања неког друштва не треба тражити у филозофији, него у његовој економији. Г. Михајловски чини поводом тога неколико примедби. Једна од њих гласи овако:
“...У негативним половинама (!) основне формуле социолога-материјалиста не садржи се протест или реакција против филозофије уопште, него, очевидно, против хегелијанске филозофије. Њој управо припада „објашњавање бића из свести“... оснивачи економског материјализма су хегелијанци и, као такви, они зато тако упорно понављају: „не из филозофије“, „не из свести“, пошто не могу, па чак и не покушавају да се пробију из круга хегелијанске мисли.“[186]
Када смо прочитали ове ретке, помислили смо да се овде наш писац, по примеру г. Карејева, прикрада „синтези“. Наравно, рекли смо ми себи, синтеза г. Михајловског биће на нешто вишем нивоу неголи синтеза г. Карејева; г. Михајловски се неће ограничити на понављање мисли ђакона из приповетке Г. И. Успенског „Неизлечиви“ — да је „дух посебна ствар“ и да „исто онако као што материја има себи на корист различите специје, и дух има своје“; па ипак, ни г. Михајловски се неће уздржати од синтезе: Хегел је теза; економски материјализам — антитеза, а еклектизам савремених руских субјективиста — синтеза. Како да човека не саблазни таква „тријада“? И ми смо се почели присећати какав је био стварни однос Марксове историске теорије према Хегеловој филозофији.
Пре свега, ми смо „приметили“ да Хегел историско кретање не објашњава ни схватањима људи ни њиховом филозофијом. Француски материјалисти XVIII века били су ти који су историју објашњавали схватањима, „мишљењима“ људи. Хегел се потсмевао таквом објашњењу; наравно, говорио је он, разум влада.у историји, али он влада и кретањем небеских тела; па зар су небеска тела свесна свог кретања? Историски развитак човечанства је разуман у том смислу што је законит, али законитост историског кретања никако још не доказује да његов крајњи узрок треба тражити у схватањима људи, у њиховим мишљењима; сасвим обрнуто: та законитост показује да људи граде своју историју несвесно.
Ми се не сећамо, — наставили смо ми, — какви су Хегелови историски погледи по „Луису“; али да ми не изопачавамо те погледе, у томе ће се са нама сложити свако ко је прочитао знамениту “Philosophie der Geschichte“ (Филозофију историје. — Прев.). Према томе, кад кажу да филозофија људи не условљава њихово друштвено биће, присталице „економског“ материјализма никако не оповргавају Хегела; према томе, у том погледу они не претстављају никакву антитезу Хегелу. А то значи да ће синтеза г. Михајловског бити неуспешна, и поред тога што се наш писац није ограничио на то да понови ђаконове мисли.
По мишљењу г. Михајловског, само у Немачкој четрдесетих година, док још није било устанка против Хегеловог система, могло се тврдити да филозофија, тј. схватања људи не објашњавају њихову историју. Сада видимо да је такво мишљење засновано у најбољем случају само на „Луису“.
Али до које мере Луис рђаво упознаје г. Михајловског са током развитка филозофске мисли у Немачкој показује, осим горе поменутог, и следећа околност. Наш писац одушевљено цитира познато писмо Бјелинског, у коме се он опрашта са Хегеловом „филозофском капом“. У томе писму Бјелински између осталог каже: „Судбина субјекта, индивидуума, личности важнија је него судбина читавог света и здравље кинеског цара, тј. Хегелова Allgemeinheit“ (свеопштост — Прев.). Поводом тог писма г. Михајловски чини многе примедбе, али не „примећује“ да је Бјелински ту Хегелову Allgemeinheit; уплео сасвим неумесно. Г. Михајловски, очевидно, мисли да је Хегелова Allgemeinheit исто што и дух или апсолутна идеја; али Allgemeinheit не чини код Хегела чак ни главну специфичност апсолутне идеје. Allgemeinheit не заузима код њега ни мало почасније место неголи, на пр., Besonderheit или Einzelheit (посебност и појединачност — Прев.). Због тога и јесте несхватљиво зашто се управо Allgemeinheit назива кинеским царем и заслужује, за разлику од осталих својих сестара, предусретљиво-ироничан поклон. То може изгледати ситница која данас није вредна пажње, али то није тако: рђаво схваћена Хегелова Allgemeinheit још и сад смета, на пр., г. Михајловском да схвати историју немачке филозофије — толико смета да чак ни „Луис“ не може да га извуче из невоље.
По мишљењу г. Михајловског, приклањање пред Allgemeinheit доводило је Хегела до потпуног порицања права личности. „Нема тог филозофског система, — каже он, — који би се према личности односио са тако дубоким презрењем и (таквом?) хладном окрутношћу као Хегелов систем“ (стр. 55). То је тачно, али само по „Луису“. Зашто је Хегел сматрао историју Истока првим, најнижим ступњем у развитку човечанства? Зато што на Истоку није била и још ни сад није развијена личност. Зашто је Хегел одушевљено говорио о античкој Грчкој, у чијој се историји савремени човек најзад осећа „код куће“? Зато што је у Грчкој била развијена личност („лепа личност“, “schone Individualitat“). Зашто је Хегел са таквим одушевљењем говорио о Сократу? Зашто је он, мал'те не први међу историчарима филозофије, одао признање чак софистима? Зар зато што је занемаривао личност?
Г. Михајловски је чуо да нешто звони, али не зна где.
Хегел не само да није занемаривао личност него је створио читав култ хероја, који је касније у целости наследио Бруно Бауер. Код Хегела хероји су били оруђе светског духа, и у том смислу они су сами били неслободни. Бруио Бауер је устао против “духа“ и тиме ослободио „хероје“. Код њега су хероји „критичке мисли“ прави творци историје, насупрот „маси“ која, иако због своје неокретности и неспособности схватања раздражује хероје готово до суза, ипак свршава тиме што иде путем који је утрла херојска самосвест. Супротстављање хероја маси („гомили“) прешло је од Бруна Бауера на његову руску незакониту децу, и ми сада имамо задовољство да то супротстављање гледамо у чланцима г. Михајловског. Г. Михајловски се не сећа своје филозофске родбине. То није за похвалу.
Тако су се дакле код нас неочекивано појавили елементи за нову „синтезу“. Хегелов култ хероја који се налазе у служби светског духа јесте теза; Бауеров култ хероја „критичке мисли“ који се руководе само својом „самосвешћу“ јесте антитеза; најзад, Марксова теорија која мири обе крајности, која отстрањује светски дух и објашњава постанак херојске самосвести развитком средине јесте синтеза.
Наши противници који су склони “синтези“ треба да имају на уму да Марксова теорија није уопште била прва, непосредна реакција на Хегела, да су прву такву реакцију — површну услед њене једностраности — претстављала у Немачкој схватања Фојербаха и особито Бруна Бауера, кога су наши субјективисти већ давно морали признати за рођака.
У свом чланку против П. Струвеа г. Михајловски је рекао доста и других бесмислица о Хегелу и о Марксу. Недостатак места не дозвољава нам да их овде побројимо. Ми ћемо се ограничити на то да нашим читаоцима поставимо следећи интересантан задатак:
Дат је г. Михајловски; дато је његово потпуно непознавање Хегела; дато је његово потпуно неразумевање Маркса; дата је његова незадржива тежња да суди о Хегелу, о Марксу и о њиховом узајамном односу; пита се: колико ће још погрешака учинити г. Михајловски. захваљујући тој тежњи?
Али тешко да ће коме поћи за руком да реши овај задатак: то је једначина са много непознатих. Има само једно средство да се у њој непознате величине замене одређеним величинама: треба, наиме, пажљиво читати чланке г. Михајловског и бележити његове погрешке. Тај посао, додуше, није тако весео и лак: погрешака ће бити веома много, ако само г. Михајловски не напусти своју ружну навику да о филозофији расуђује не посаветовавши се прзетходно са људима који су обавештени боље од њега.
Ми се овде нећемо дотицати напада г. Михајловског на г. П. Струвеа. Уколико је реч о тим нападима, г. Михајловски припада отсада писцу „Критичких примедби поводом питања о економском развитку Русије“, а ми не желимо да дирамо у туђу својину. Уосталом, г. Струве ће нам можда опростити ако себи будемо допустили да учинимо две мале „примедбе“.
Г. Михајловски се увредио због тога што је г. П. Струве „замахнуо“ на њега знаком питања. Толико се увредио да се није ограничио само на то да укаже на неправилности у језику г. Струвеа већ га је назвао инороцем и чак споменуо анегдоту о два Немца, од којих је један рекао „остригнуо се“, а други га поправио, тврдећи да руски треба говорити „остриговао се“. Поводом чега је г. Струве дигао на г. Михајловског руку наоружану знаком питања? Поводом речи: „Савремени економски поредак у Европи почео се формирати онда када наука која управља тим кругом појава још није постојала“ итд. Знак питања стоји уз реч „управља“. Г. Михајловски каже: „Немачки то можда није добро (види те пакости: немачки!), али у руском језику, г. Струве, уверавам вас, то не побуђује ни код ког питање и не захтева знак питања.“ Писац ових редака има чисто руско презиме и исто толико руску душу као и г. Михајловски: ни најпакоснији критичар не би се одлучио да га назове Немцем; па ипак, реч „управља“ побуђује код њега питање. Он се пита: ако се може рећи да наука управља извесним кругом појава, није ли онда могуће да се техничке вештине произведу у команданте посебних јединица? Не би ли се, на пример, могло рећи: металургиска вештина командује ливовима? Ми мислимо да је то незгодно и да би то вештинама дало сувише војнички изглед, исто онако као што реч “управља“ даје науци изглед бирократе. Према томе, г. Михајловски није у праву. Г. П. Струве је ћутке дохватио знак питања; не може се знати како би он поправио незгодни израз г. Михајловског. Узмимо да би он почео да се „остригује“. Али г. Михајловски се већ неколико пута „остригнуо“; то је, нажалост, већ свршен факт. А рекли бисмо да он никако није инородац?
Г. Михајловски је у свом чланку дигао силну буку поводом речи г. Струвеа: „Не, признајмо своју некултурност и пођимо на учење капитализму“.[187] Г. Михајловски хоће да ствар прикаже тако као да те речи значе “предајмо произвођача као жртву експлоататору“. Г. П. Струвеу неће бити тешко показати да се г. Михајловски узалуд труди; то вероватно већ сада види свако ко је пажљиво прочитао „Критичке примедбе“. Али г. Струве се ипак изразио врло неопрезно, чиме је, вероватно, „завео многе наивне људе и обрадовао неколико акробата. Наука — напред, — рећи ћемо ми г. Струвеу, а господу акробате потсетићемо на то да је Бјелински још под крај живота, када се већ давно опростио с “Allgemeinheit“, у једном од својих писама изрекао мисао да ће културну будућност Русије осигурати само буржоазија. Од Бјелинског је то била такође врло незгодна претња. Али шта је изазвало ту његову претњу? Племенито одушевљење једног западњака. Исто такво одушевљење изазвало је, уверени смо, и неопрезност г. Струвеа. Поводом ње може да диже буку само онај ко нема ништа да приговори, на пример, против економских аргумената тога писца.
На г. П. Струвеа се окомио и г. Кривенко. Он се увредио због нечег другог. Он је нетачно. превео одломак из једног немачког чланка г. П. Струвеа, а овај га је у томе ухватио. Г. Кривенко се правда, он настоји да покаже како је превод готово сасвим тачан; али његова правдања немају среће, он ипак остаје крив за извртање речи свог противника. Али , се г. Кривенку не може узети за зло његова несумњива сличност са извесном птицом, о којој је речено:
Рајска птица Сирин,
Глас јој је веома силан,
Када Господа слави,
И себе заборави.
Када г. Кривенко посрамљује „ученике“, он заборавља самог себе. Што сте се окомили на њега г. Струве?