Георгиј Валентинович Плеханов
Прилог питању о развитку монистичког погледа на историју

 

Закључак

Излажући Марксове идеје, ми смо до сада разматрали претежно оне приговоре који му се чине са теоретског гледишта. Сада је корисно да се упознамо и са “практичним умом“ бар једног дела његових противника. При томе ћемо се послужити компаративно-историским методом. Другим речима, ми ћемо најпре размотрити како је Марксове идеје дочекао „практични ум“ немачких утописта, а затим ћемо прећи на ум наших драгих и поштованих сународника.

Крајем четрдесетих година Маркс и Енгелс су водили интересантну полемику са познатим Карлом Хајнценом. Полемика је одмах добила веома жучан карактер, Карл Хајнцен је настојао, како се каже, да извргне руглу идеје својих противника и при том подухвату показао је вештину која ни у чему не изостаје иза вештине г. Михајловског. Маркс и Енгелс му, разуме се, нису остајали дужни. Није прошло ни без оштријих речи. Хајнцен је Енгелса назвао „лакомисленим, дрским дераном“, Маркс је Хајнцена назвао претставником дер гробианисцхен Литератур, а Енгелс га је прогласио „највећом незналицом свог века“. Око чега се водила дискусија? Какве је погледе Хајнцен приписивао Марксу и Енгелсу? Ево какве. Хајнцен је уверавао да, са Марксовог гледишта, човек који је, макар и мало прожет племенитим намерама нема шта да ради у тадашњој Немачкој. По Марксу, — говррио је Хајнцен, — „треба најпре да настане власт буржоазије; она има да исфабрикује фабрички пролетаријат“, који ће већ, са своје стране, почети да делује.[174]

Маркс и Енгелс „нису узимали у обзир онај пролетаријат који су створила тридесет и четири немачка вампира“, тј., другим речима, читав немачки народ, сем фабричких радника (реч „пролетаријат“ значи код Хајнцена само сиромашно стање тога народа). Овај многобројни пролетаријат није имао, тобоже по Марксову мишљењу, никаквог права да захтева бољу будућност, јер је он на себи носио “само жиг угњетавања, а не фабрички печат; он је био дужан да стрпљиво гладује и умире од глади (хунгерн унд верхунгерн) све дотле док Немачка не постане Енглеском. Фабрика је школа кроз коју народ треба да прође пре него што стекне право да се прихвати посла око побољшања свог положаја“.[175]

Свако ко је макар мало упознат са историјом Немачке зна сада колико су апсурдне биле те оптужбе Хајнцена. Свако зна да ли су Маркс и Енгелс затварали очи пред сиромашним стањем немачког народа. Свако разуме да ли је било правилно приписивати им мисао да у Немачкој племенит човек нема шта да ради све дотле док она не постане Енглеском: изгледа, ти су људи понешто радили и не чекајући да се њихова отаџбина претвори у Енглеску. Али зашто им је Хајнцен приписивао сву ту глупост? Да није из несавесности? Не, ми ћемо опет рећи: ту није била његова кривица, него пре његова несрећа. Он просто напросто није схватио погледе Маркса и Енгелса, и зато су му ти погледи изгледали штетни; и пошто је он ватрено волео своју земљу, то је и устао против тих, по њему тобоже штетних погледа. Али несхватање је рђав саветник и веома несигуран помоћник у полемици. Зато се Хајнцен и нашао у најапсурднијем положају. Он је био врло духовит човек; али без разумевања, само са духовитошћу, нећеш далеко отићи, и сада “les rieurs“ („потсмевала“ — Прев.) нису на његовој страни.

На Хајнцена, као што читалац види, треба гледати исто онако као што код нас, поводом потпуно аналогне дискусије, треба гледати на пример г. Михајловског. А да ли само на г. Михајловског? Јер сви они који „ученицима“ приписују тежњу да ступе у службу Колупајевих и Разувајевих — а таквих има читава легија — сви они понављају грешку Хајнцена, нико од њих није могао измислити ниједан приговор против „економских“ материјалиста којег већ не би било, готово пре педесет година, у аргументацији Хајнцена. Ако код њих има чега оригиналног, онда је то само једно: наивно незнање до које мере они нису оригинални. Они стално хо.ће да нађу „нове путеве“ за Русију, а због њиховог незнања „јадна руска мисао“ доспева само на старе, пуне рупчага, одавно напуштене путеве европске мисли. То је чудновато, али сасвим разумљиво ако се за објашњење ове наизглед чудновате појаве употреби „категорија нужности“. На извесном стадију економског развитка дате земље у главама њене интелигенције „нужно“ се рађају извесне глупости.

Колико је смешан био положај Хајнцена у полемици с Марксом показује следећи пример. Он је својим противницима досађивао захтевајући од њих да подробно изложе „идеал“ будућности: реците, питао их је он, како по вашем мишљењу треба да буду уређени имовински односи? Какве треба да буду границе приватне својине, с једне стране, и друштвене — с друге? Они су му одговарали да су имовински односи друштва у свакоме датом моменту одређени стањем његових производних снага и да се зато може показати само општи правац друштвеног развитка, али да се унапред не могу израђивати никакви тачно одређени законски пројекти. Већ сада се може рећи да подруштвљивање рада, изазвано најновијом индустријом, мора довести до национализације средстава за производњу. Али се не може рећи у којим ће границама бити могуће остварити ту национализацију, рецимо, кроз десет година: то ће зависити од тога у каквим ће се узајамним односима тада наћи ситна и крупна индустрија, крупни земљопосед, сељачка земљишна својина итд. — Онда ви немате никаквог идеала, — закључивао је Хајнцен; — леп је то идеал који ће тек доцније исфабриковати машине.

Хајнцен је стајао на утописком гледишту. Код изграђивања свог „идеала“ утопист увек полази, као што знамо, од неког апстрактног појма — на пример, од појма о људској природи — или од неког апстрактног принципа, на пример, принципа тих и тих права личности, или принципа „индивидуалности“ итд. итд. Кад је једном дат тај принцип, онда није тешко, полазећи од њега, одредити потпуно тачно и с највећом подробношћу какви морају бити (разуме се, незнано кад и под каквим условима), рецимо, имовински односи људи. И утопист, разуме се, гледа у чуду на оне који му говоре да не може бити таквих имовинских односа који би били добри сами по себи, без односа према условима места и времена. Њему се чини да такви људи немају уопште никаквих „идеала“. Ако је читалац било колико пажљиво пратио наше излагање, он онда зна да утопист у овом случају никако није у праву. Маркс и Енгелс имали су идеал, и то врло одређен идеал: потчињавање нужностислободи, слепих економских снагаснази људског разума. Полазећи од тог идеала, они су и усмеравали своју практичну делатност, која се, разуме се, није састојала у служењу буржоазији, већ у развијању самосвести оних истих произвођача који временом треба да постану господари својих производа.

Маркс и Енгелс нису имали потребе да „воде бригу,“ о претварању Немачке у Енглеску, или, како данас код нас говоре, о служењу буржоазији: буржоазија се развијала и без њихових напора, и тај развитак није било могуће зауставити, тј. није било тих друштвених снага које би биле у стању да то учине. То би чак било и излишно чинити, јер стари економски поредак није био, на крају крајева, бољи од буржоаског, а четрдесетих година тај стари поредак био је толико застарео, да је постао штетан за све. Али немогућност да се заустави развитак капиталистичке производње још није лишавала могућности разумне људе у Немачкој да служе благостању свог народа. Буржоазија има своје неизбежне сапутнике: то су сви они који стварно служе њеном џепу услед економске нужности. Уколико је развијенија свест ових нехотичних слугу, утолико је лакши њихов положај, утолико је јачи њихов отпор Колупајевим и Разувајевим свих земаља и свих народа. Маркс и Енгелс су и ставили себи у задатак да развијају ту свест: верни духу дијалектичког материјализма, они су од самог почетка поставили себи потпуно, искључиво идеалистички задатак.

Као критериј идеала служи економска стварност. Тако су говорили Маркс и Енгелс, и на основу тога су их сумњичили због некаквог економског удвориштва, због готовости да гуше економски слабог и да се улагују економски јаком. Извор тих сумњичења било је метафизичко схватање онога што су Маркс и Енгелс подразумевали под речима економска стварност. Кад метафизичар чује да се јавни радник мора ослањати на стварност, он мисли да му саветују да се са њом мири. Он не зна да у свакој економској стварности постоје супротни елементи и да би измирење са стварношћу значило измирење само са једним од њених елемената, са оним који у дато време доминира. Материјалисти-дијалектичари су указивали и указују на други елеменат стварности, непријатељски према првом, на онај елеменат у коме сазрева будућност. Ми питамо: да ли ослањање на овај елеменат, да ли његово узимање за критериј својих „идеала“ значи служење Колупајевим и Разувајевим?

Али ако критериј идеала мора бити економска стварност, онда је схватљиво да морални критериј идеала испада незадовољавајући — не зато што морална осећања људи заслужују да буду занемарена или презрена, већ зато што нам та осећања још не показују правилан пут за служење интересима наших ближњих. За лекара није довољно да саосећа са стањем свог пацијента: он треба да рачуна са физичком стварношћу организма, да се ослања на њу у борби против ње саме. Када би лекару пало на памет да се задовољава моралним негодовањем против болести, он би заслуживао да буде на најзаједљивији начин исмејан. У том смислу је Маркс и исмевао “моразаторску критику“ и “критички морал“ својих противника. А противници су мислили да се он потсмева “моралности“. „Људска моралност и воља немају вредности у очима оних људи који сами немају ни моралности ни воље“ — узвикивао је Хајнцен.[176]

Треба међутим приметити: ако наши руски противници „економских“ материјалиста у општим цртама само понављају — sans le savoir (не знајући то — Прев.) — аргументе својих немачких претходника, они ипак у своју аргументацију уносе и неке појединости које је чине унеколико шароликијом. Тако се, на пример, немачки утописти нису упуштали у дугачка резоновања о „закону економског развитка“ Немачке. А код нас су таква резоновања узела уистину ужасавајуће размере. Читалац се сећа да је г. В. В. још на самом почетку осамдесетих година обећао да ће открити закон економског развитка Русије. Истина, г. В. В. се доцније почео прибојавати тог закона, али је и сам притом показао да га се боји само привремено, само дотле док руска интелигенција не открије врло леп и врло добар закон. А г. В. В., уопште, радо узима учешћа у бесконачним дискусијама о томе да ли Русија мора или не мора проћи кроз фазу капитализма. Још седамдесетих година у те дискусије је било уплетено и Марксово учење.

Како се код нас воде овакве дискусије, показује најновија реч г. С. Кривенка. Одговарајући г. П. Струвеу, овај писац саветује свом противнику да се боље удуби у питање о „обавезности и добрим последицама капитализма“.

„Ако капиталистички режим претставља судбински, неизбежан стадиј развитка кроз који мора проћи свако људско друштво, ако једино остаје да се пред том историском нужношћу обори глава, треба ли онда прибегавати мерама које могу само да успоре наступање капиталистичког поретка и не треба ли, напротив, олакшати прелаз ка том поретку и уложити све напоре да он што пре наступи, тј. старати се о развитку капиталистичке индустрије и о капитализацији занатства, о развијању кулаштва... о рушењу „обшчине“, о лишавању становништва земље и уопште о терању сувишних мужика из села у фабрике?“[177]

Г. С. Кривенко поставља овде заправо два питања:
1) је ли капитализам судбински, неизбежан стадиј?
2) ако јесте, какви практични задаци из тога проистичу? — Задржаћемо се на првом питању.
Г. С. Кривенко правилно формулише прво питање у том смислу што га је један, и уз то огроман део наше интелигенције управо у том облику и постављао: је ли капитализам судбински, неизбежан стадиј кроз који мора проћи свако људско друштво? Једно време се мислило да је Маркс на то питање одговарао потврдно, и због тога је било великог огорчења. Кад је објављено познато писмо Марксово, упућено, тобоже, г. Михајловском,[178] онда се са чуђењем увидело да Маркс није тај стадиј сматрао „обавезним“, и онда је изведен пакостан закључак: натерао је своје руске ученике да се застиде! Али су пакосници заборавили француску пословицу: bien rira qui rira le dernier (ко се последњи смеје, најслађе се смеје. — Прев.).

Од почетка до краја ове дискусије противници Марксових „руских ученика“ одавали су се „најнеприроднијем празнословљу“.

Ствар је у томе што су они, резонујући о применљивости Марксове историске теорије на Русију, заборавили на једну ситницу: заборавили су да себи објасне у чему се састоји та теорија. И заиста је великолепан био онај ћорсокак у који су, услед тога, доспели наши субјективисти са г. Михајловским на челу.

Г. Михајловски је прочитао (ако је прочитао) предговор уз “Zur Kritik“, у коме је изложена Марксова филозофскоисториска теорија, и закључио је да то није ништа друго него хегелијанштина. Не приметивши слона тамо где се он стварно налази, г. Михајловски је почео да се обазире на све стране; најзад му се учинило да је траженог слона нашао у поглављу о капиталистичкој акумулацији, где се говори о историском кретању западног капитализма, а никако не о историји читавог човечанства.

Сваки процес је апсолутно „обавезан“ тамо где он постоји. Тако је, на пример, горење шибице за њу обавезно када је једном запаљена; шибица се „обавезно“ гаси кад процес горења дође до краја. У „Капиталу“ се говори о току капиталистичког развитка „обавезног“ за оне земље где тај развитак постоји. Уобразивши да у поменутој глави „Капитала“ има пред собом читаву филозофију историје, г. Михајловски је закључио да је капиталистичка производња, по Марксовом мишљењу, обавезна за све земље и све народе.[179] Онда је почео да јадикује поводом тешког положаја оних Руса који итд., и — обешењак! — пошто је подмирио своју субјективну потребу за јадиковањем, обраћа се г. Жуковском и важно изриче: видите, и ми умемо да критикујемо Маркса, ни ми не идемо слепо за оним што magister dixit (учитељ је рекао. — Прев.). Само се по себи би разуме да све то није ни за корак померило напред питање о „обавезности“; али, прочитавши јадиковање г. Михајловског, Маркс је одлучио да му притекне у помоћ. Он је у облику писма уреднику „Отечествених записа“ скицирао своје примедбе на чланак г. Михајловског. Када се, после Марксове смрти, тај концепт појавио у нашој штампи, Русима који итд. била је дата могућност да правилно реше питање о „обавезности“.

Шта је Маркс могао да каже поводом чланка г. Ми хајловског? Човек је запао у невољу, јер је за Марксову филозофскоисториску теорију узео нешто што то уопште није било. Јасно је да је Маркс морао пре свега да извуче из неприлике младог руског писца који је давао неке наде. Осим тога, млади руски писац се жалио да Маркс осуђује Русију на капитализам. Требало је руском писцу показати да дијалектички материјализам никакву земљу ни на шта не осуђује, да он не показује путеве који би били заједнички и „обавезни“ за све народе у свако дато време; да даљи развитак свакога датог друштва увек зависи од односа друштвених снага у самоме том друштву и да зато сваки озбиљан човек, не нагађајући и не јадикујући поводом некакве фантастичне „обавезности“, треба на првом месту да проучи тај однос; само такво проучавање може показати шта је за дато друштво „обавезно“, а шта „необавезно“.

Све је то Маркс и учинио. Пре свега, он је открио „недоумицу“ г. Михајловског: „У глави о првобитној акумулацији ја хоћу да оцртам пут којим је у Западној Европи капиталистички поредак изишао из крила феудално-економског поретка. Према томе, у њој је пропраћен онај ток историских догађаја који је отргао произвођача од средстава за производњу, при чему се произвођач претворио у најамног радника (пролетера, у савременом смислу те речи), а средства за производњу — у капитал. У тој историји сваки преврат сачињава епоху и служи као полуга за развитак класе капиталиста; а главну основу тог развитка сачињава експропријација земљорадника. На крају главе ја говорим о историској тенденцији капиталистичке акумулације, тврдећи да ће њена последња реч бити претварање капиталистичке својине у друштвену својину. У овим завршним редовима ја не наводим никакве доказе у корист изнесеног тврђења из простог разлога што то тврђење није ништа друго до општи закључак из дугог низа расуђивања о капиталистичкој производњи.“

Да би боље објаснио ту околност да је г. Михајловски узео за историску теорију нешто што то није било нити је могло бити, Маркс указује на пример античког Рима. Веома убедљив пример! Заиста, ако је за све народе „обавезно“ да прођу кроз капитализам, шта онда да кажемо о Риму, о Спарти, о држави Инка, шта да кажемо о маси других народа који су сишли с историске позорнице не испунивши ту своју тобожњу обавезу? Марксу није била непозната судбина тих народа; према томе, он није могао говорити о редовној „обавезности“ капиталистичког процеса.

„Мој критичар, — каже Маркс, — изволео је да моју скицу историје порекла западноевропског капитализма претвори у читаву историскофилозофску теорију историског пута народа који је судбина унапред одредила за сваког од њих, па ма какви били услови њиховог историског постојања. Али ја молим да ме извини: такво тумачење за мене је у исто време и одвећ ласкаво, и одвише срамотно.“

Како и не би! Та овакво тумачење претворило би Маркса у једног од оних „људи с формулама“ које је он тако љуто исмејао још у својој полемици с Прудоном. Г. Михајловски је Марксу приписао „формулу прогреса“, а Маркс је одговорио: не, најлепша вам хвала, ја таквог блага не желим.

Ми смо већ видели како су утописти гледали на законе историског развитка (нека се читалац сети онога што смо рекли о Сен-Симону). Законитост историског кретања добијала је код њих мистички вид; пут којим се човечанство креће био је, по њиховим претставама, унапред означен, и никакви историски догађаји нису могли изменити правац тог пута. Интересантна психолошка аберација! „Људска природа“ је за утописте полазна тачка њихових истраживања. А закони развитка те природе, који код њих сместа добијају тајанствени карактер, преносе се некуда ван човека, и ван фактичких односа међу људима, у некакву “супраисториску“ област.

Дијалектички материјализам и овде преноси питање на сасвим други терен, дајући му самим тим потпуно нов вид.

Материјалисти-дијалектичари „све своде на економију“. Ми смо већ објаснили како то треба схватити. Али шта је то економија? То је укупност фактичких односа међу људима који сачињавају дато друштво у њиховом процесу производње. Ти односи не претстављају неку непокретну метафизичку суштину. Они се вечно мењају под утицајем развитка производних снага, као год и под утицајем оне историске средине која окружује дато друштво. Чим су једном дати фактички односи међу људима у процесу производње, из тих односа неминовно проистичу извесне последице. У том смислу је друштвено кретање закономерно, и нико ту законитост није боље објаснио него Маркс. Али пошто економско кретање сваког друштва има свој “специфични“ вид, услед “специфичности“ услова у којима се врши, то не може бити никакве „формуле прогреса“ која би обухватала прошло и претсказивала будуће економско кретање свих друштава. Формула прогреса, то је она апстрактна истина коју су, по речима писца „Прегледа Гогољевог периода руске књижевности“, метафизичари толико волели. Али, по тачној његовој примедби, апстрактне истине нема; истина је увек конкретна: све зависи од услова времена и места; а кад све зависи од тих услова, онда их, према томе, и морају проучавати људи који итд.

„Да бих могао са сигурношћу судити о току економског развитка савремене Русије, ја сам научио руски језик и у току неколико година проучавао званичне и друге изворе о томе питању који постоје у штампи.“

Марксови руски ученици верни су му и у овом случају. Наравно, један од њих може имати шира, други мање широка економска знања, али ту ствар није у размерама знања појединих лица, већ у самом гледишту.

Марксови руски ученици не руководе се субјективним идеалом нити некаквом „формулом прогреса“, већ се обраћају економској стварности своје земље.

До каквог је закључка дошао Маркс у погледу Русије? „Ако Русија буде наставила да иде путем који је изабрала после 1861 г., она ће изгубити једну од најповољнијих прилика коју је историски ток икада давао народу да избегне све перипетије капиталистичког развитка.“ Мало даље Маркс додаје да се Русија последњих година „прилично потрудила“ да иде поменутим путем. Одонда откако је написано то писмо (тј. од 1877, додаћемо ми) Русија је ишла тим путем све даље и све брже.

Шта следи из Марксовог писма? — Три закључка:
1) Он је својим писмом посрамио не своје руске ученике, већ г.г. субјективисте, који су, немајући ни најмањег појма о његовом научном гледишту, покушавали да њега самог преудесе по својој сопственој слици и прилици — да га претворе у метафизичара и утописта.
2) Г. г. субјективисти се нису постидели писма из простог разлога што они — верни своме „идеалу“ — нису писмо ни разумели.
3) Ако г. г. субјективисти желе да са нама расуђују о питању куда иде Русија, онда они у сваком датом тренутку морају полазити од анализе економске стварности.

Проучавање те стварности довело је Маркса седамдесетих година до условног закључка: „Ако Русија буде наставила да иде оним путем којим је кренула после ослобођења сељака, онда ће се она претворити потпуно у капиталистичку земљу, а кад једном доспе под јарам капиталистичког режима, она ће морати да се потчини неумољивим законима капитализма, као и сви други профани народи. То је све!“

То је све. Али Рус који жели да ради за добро своје отаџбине не може се задовољавати таквим условним закључцима: код њега ће се неизбежно јавити питање: хоће ли она наставити да иде тим путем? Има ли података који дају наде да ће она напустити тај пут?

Да би се одговорило на то питање, треба се опет обратити проучавању фактичког положаја земље, анализи њеног савременог унутрашњег живота. На основу такве анализе Марксови руски ученици тврде: да, наставиће! Нема података који би давали наде да ће Русија ускоро напустити пут капиталистичког развитка којим је кренула после 1861 г. То је све!

Г.г. субјективисти мисле да се „ученици“ варају. Они то треба да докажу помоћу података узетих из те исте руске стварности. “Ученици“ кажу: Русија ће наставити да.иде путем капиталистичког развитка не зато што постоји некаква спољашња сила, неки тајанствени закон који је гура на тај пут, већ: зато што нема реалне унутрашње снаге која би је могла скренути са тог пута. Ако г.г. субјективисти мисле да таква снага постоји, онда нека кажу у чему се она састоји, нека докажу њено присуство. Ми ћемо их врло радо саслушати. До сада ми од њих у том погледу нисмо чули ништа одређено.

— Како да нема снате, а зашто постоје наши идеали? — кличу наши драги противници.

Ах господо, господо! Ви сте заиста дирљиво наивни! Та питање се управо и састоји у томе како да се остваре, узмимо, макар и ваши идеали, — иако су они нешто поприлично нескладни? Истина, питање постављено на овај начин добија врло прозаичан карактер, али док оно не буде решено, ваши ће „идеали“ имати само „идеалну“ важност.

Довели добра јунака у тамницу камену, бацили га иза резе гвоздене, окружили га стражом будна ока. А јунак се само смешка. Он вади угљен који је још унапред припремио, црта на зиду чун, седа у њега и... збогом тамницо, збогом стражо будна ока, добри јунак се опет шета по белом свету.

Лепа прича! Али... само прича. У ствари, чун нацртан на зиду није још никада никога и никуда одвезао.

Још од времена укидања кметства Русија је очевидно кренула путем капиталистичког развитка. Г.г. субјективисти то добро виде, они сами тврде да се стари економски односи код нас распадају с невероватном и све већом брзином. Али то није ништа, — говоре они један другом; — ми ћемо Русију укрцати у чун наших идеала, и она ће отпловити са тог пута преко двадесет и девет земаља у тридесето царство.

Г.г. субјективисти причају лепе приче, али... “то је све“! То је све, — а то је страшно мало, и приче још никада нису мењале историско кретање народа, из истог оног најпрозаичнијег разлога из којег још ниједног славуја нису могле нахранити басне.

Код г.г. субјективиста постоји чудновата класификација „Руса који...“ на две категорије: оне који верују у могућност да се отплови на чуну субјективног идеала признају за добре људе, истинске народне пријатеље. А онима који говоре да то веровање нема баш никаквог основа приписује се нека неприродна злонамерност, тежња да руског мужика уморе глађу. Никад још ни у једној мелодрами није било таквих зликоваца какви би имали бити, по мишљењу г.г. субјективиста, доследни руски „економисти“-материјалисти. Ово чудновато мишљење разложно је исто толико колико и читаоцу већ познато мишљење Хајнцена, који је Марксу приписивао намеру да остави немачки народ “hungern und verhungern“ („да гладује и умре од глади.“ — Прев.).

Г. Михајловски се пита зашто су се баш сад појавила господа која су у стању да „мирне савести осуђују милионе људи на смрт од глади и на беду“? Г. С. Н. Кривенко мисли: кад је доследан човек решио да је у Русији неизбежан капитализам, онда њему само остаје да се стара... „о капитализацији занатства, о развијању кулаштва... о рушењу „обшчине“, о лишавању становништва земље и уопште о терању сувишног мужика из села“. Г. С. Н. Кривенко мисли тако једино стога што је сам неспособан за “доследно мишљење.

Хајнцен је Марксу признавао барем пристрасност према трудбеницима који на себи носе „фабрички печат“. Г.г. субјективисти, очевидно, не признају „Марксовим руским ученицима“ чак ни ту ситну слабост: они, — веле, — доследно мрзе све синове човечије до последњег. Они би хтели да све уморе глађу, осим можда претставника трговачког сталежа. Заиста, кад би г. Кривенко допуштао да „ученици“ имају неке добре намере у погледу фабричких радника, он онда не би написао малочас цитиране ретке.

„Старати се... уопште о терању сувишног мужика из села.“ Да се човек прекрсти! Зашто се старати? Прилив нове радне снаге међу фабричко становништво довешће до снижења најамнине. А познато је чак и г. Кривенку да снижавање најамнине не може бити корисно и пријатно радницима. Зашто би се онда доследни „ученици“ старали да нанесу раднику штету, да му учине непријатност? Јасно је да су ти људи доследни само у својој мизантропији, да они не воле чак ни фабричког радника! А можда и воле, само на свој посебан начин: воле, — зато се старају да га оштете: „волим те као душу, а тресем као крушку“. Чудних ли људи! Чудне ли доследности!

„Старати се... о развијању кулаштва, о рушењу „обшчине“, о лишавању становништва земље.“ Страхота! Али зашто се старати о свему томе? Развијање кулаштва и лишавање становништва земље може се одразити на снижавању његове куповне моћи, а снижавање његове куповне моћи довешће до смањења тражње фабричких производа, смањиће тражњу радне снаге, тј. снизиће најамнину. Не, доследни „ученици“ не воле радника! И да ли само радника? Снижавање куповне моћи становништва деловаће штетно и на интересе подузетника, који су за „ученике“, по убеђењу г.г. субјективиста, предмет најнежнијег старања. Не, говорите ви шта хоћете, али чудни су људи ти ученици!.

„Старати се... о капитализацији заната“... не „устезати се ни пред откупом сељачке земље, ни пред отварањем дућана и крчми, ни пред другом нечистом делатношћу...“ Али зашто би све то радили доследни људи? Та они су убеђени у неизбежност капиталистичког процеса; према томе, кад би отварање, на пример, крчме било битан део тог процеса, онда би се неизбежно појавиле и крчме (којих, треба претпоставити, сада нема). Г. Кривенку се чини да нечиста делатност мора убрзати кретање капиталистичког процеса. Али, опет ћемо рећи, ако је капитализам неизбежан, „нечистоћа“ ће се јавити сама од себе. Шта је онда Марксовим доследним ученицима потребно да се толико „старају“ о њој?

— Ту већ теорија код њих неми пред захтевом моралног осећања: виде да је „нечистоћа“ неизбежна, обожавају је због те неизбежности и са свих страна хитају јој у помоћ, јер, веле, та јадна неизбежна „нечистоћа“ неће се тако брзо постићи без нас.

Је ли тако, г. Кривенко? Ако није, онда сва ваша резоновања о „доследним ученицима“ нису низашта. А ако је тако, онда није низашта ваша лична доследност, ваша властита „способност сазнавања“.

Узмите што хоћете, рецимо капитализацију заната. Она претставља двострани процес: прво, појављују се људи, прикупљају у своје руке средства за производњу; и друго, појављују се људи који примењују та средства за произвсдњу за извесну плату. Рецимо да „нечистоћа“ чини карактеристичну црту људи прве категорије; они који за њих раде под најам, могу, чини нам се, и да избегну ту „фазу“ моралног развитка? А ако је тако, чега ће онда бити нечистог у мојој делатности ако је ја посветим овим другим људима, ако ја будем развијао њихову самосвест и бранио њихове материјалне интересе? Г. Кривенко ће можда рећи да ће та делатност успорити развитак капитализма. Ниуколико. Пример Енглеске, Француске и Немачке показаће му да тамо таква делатност не само што није успорила развитак капитализма него та је, напротив, убрзала, чиме је, између осталог, приближила и практично решење неких тамошњих проклетих питања.

Или узмимо упропашћавање „обшчине“. То је такође двострани процес: сељачке земљишне парцеле гомилају се у рукама кулака; све већи и већи део дотле самосталних домаћина претвара се у пролетере. Све је то, разуме се, праћено сукобима интереса, борбом. На ту буку појављује се „руски ученик“, пева кратку, али са осећањем испевану химну „категорији нужности“ и... отвара крчму! Тако ће поступити „најдоследнији“; умеренији ће се задовољити тиме што ће отворити дућан. Је ли тако, г. Кривенко? А зашто „ученик“ не би стао на страну сеоске сиротиње?

— Али ако он буде хтео да стане на њихову страну, он ће морати да настоји да спречи то да буду лишени земље? — Лепо, узмимо да мора да настоји. — А то ће успорити развитак капитализма. — Неће нимало успорити. Напротив, чак ће га убрзати. Г.г. субјективистима се све чини да „обшчина“ „сама од себе“ тежи да пређе у некакву „вишу форму“. Они су у заблуди. Једина стварна тежња „обшчине“ јесте тежња за распадањем, и уколико би положај сељака био бољи, утолико би се „обшчина“ брже распала. Осим тога, то распадање се може извршити под условима који су за народ више или мање повољни. „Ученици“ треба да се „старају“ да се оно изврши под условима који су за њега најповољнији.

— А зашто се не би унапред спречило само распадање?

— А зашто ви нисте унапред спречили глад 1891 године? Нисте могли? Ми вам верујемо и сматрали бисмо да је наша ствар изгубљена кад би нам остајало само то да догађаје који не зависе од вас, стављамо на рачун ваше моралности, уместо да ваше назоре побијамо помоћу логичке аргументације. Али зашто ви нама враћате другом мером? Зашто ви, у дискусијама с нама, приказујете народну беду тако као да је то тобоже наше дело? — Зато што тамо где не спасава логика понекад спасавају речи, особито мизерне речи. Ви нисте могли спречити глад 1891 године? Ко ће нам гарантовати да ћете моћи спречити распадање „обшчине“ и лишавање сељаштва земље? Узмимо средњи пут, који је толико драг еклектичарима: Претпоставимо да ће вам у неким случајевима поћи за руком да све то спречите. А у оним случајевима где ваши напори буду остали без успеха, где се, упркос тих напора, „обшчина“ буде ипак распала, где сељаци буду ипак остали без земље, — како ћете ви поступати са тим жртвама судбинског процеса? Харон је превозио преко Стикса само оне душе које су биле у стању да му плате за тај труд. Хоћете ли примати у свој чун, ради превоза у царство субјективног идеала, само праве чланове „обшчине“? Хоћете ли одбијати веслом сеоске пролетере? Ви ћете се, вероватно, и сами сложити, господо, да би то било врло “нечисто“. А ако се ви са тим сложите, онда ћете морати поступити према њима онако исто како, по нашем мишљењу, треба да поступа сваки поштен човек, тј. не отварати крчме да им продају мамурлук, него појачавати снагу њиховог отпора против крчме, против крчмара и против сваког мамурлука који им год пружа или буде пружала историја.

Или можда сада ми почињемо да причамо приче? Можда се „обшчина“ не распада? Можда стварно народ не остаје без земље? Можда смо ми то измислили са јединим циљем да сељака, који је досад живео у завидном благостању, бацимо у беду? Али отворите било коју студију својих једномишљеника, па ће вам она показати како је ствар стајала до сада, тј. пре него што је иједан „ученик“ отворио крчму или дућан. Када ви с нама полемишете, ви претстављате ствар тако као да народ већ живи у царству ваших субјективних идеала, а ми га, из нама својствене мизантропије, вучемо за ноге наниже, у прозу капитализма. Али ствар стоји баш обрнуто: постоји управо капиталистичка проза, и ми се питамо: како да се поведе борба против те прозе, како да се народ стави у положај који би се бар мало приближавао „идеалном“? Ви можете налазити да ми на то питање одговарамо неправилно, али чему извртати наше намере? Јер, ако ћемо право, то је „нечисто“; ако ћемо право, таква “критика“ није достојна чак ни “суздаљаца“.

Али како да се поведе борба против капиталистичке прозе, која, понављамо, већ постоји независно од ваших и наших напора? Ви имате само један одговор: „учврстити обшчину“, учврстити везу сељака са земљом. А ми вам одговарамо да је то одговор достојан само утописта. Зашто? Зато што је такав одговор апстрактан. Ви сматрате да је „обшчина“ добра увек и свуда, а ми сматрамо да апстрактне истине нема, да је истина увек конкретна, да све зависи од услова времена и места. Било је време када је „обшчина“ могла бити корисна читавом народу; има, вероватно, и сад крајева где је она корисна за земљораднике. Ми нећемо устајати против такве „обшчине“. Али у читавом низу случајева „обшчина“ се претворила у средство за експлоатацију сељака. Против такве „обшчине“ ми устајемо, као против свега што је штетно за народ. Сетите се оног сељака који код Г. И. Успенског плаћа “џабе“. Како треба, по вашем мишљењу, поступити са њим? Превести га у царство идеала, — одговарате ви. Врло добро, превезите га, бог с вама. Али док он још није превезен, док још не седи у чуну идеала, док чун још није приспео к њему и док се још не зна када ће приспети, не би ли било боље да се он дотле избави плаћања „џабе“? Не би ли било боље да престане да буде члан „обшчине“ која му осигурава само потпуно непроизводне расходе и уз то још можда и повремене батине у обшчинској управи? Ми мислимо да би то било боље, а ви нас за то оптужујете да намеравамо да народ уморимо глађу. Је ли то право? Нема ли ту извесне „нечистоће“? Или ви можда заиста нисте у стању да нас схватите? Је ли могуће да је тако? Чаадајев је некада говорио да Рус не зна чак ни за силогизам Запада. Да није то управо votre cas (ваш случај — Прев.)? Ми допуштамо да нас г. Кривенко потпуно искрено не разуме; допуштамо то и што се тиче г. Карејева, и што се тиче г. Јужакова. Али нама се увек чинило да је г. Михајловски човек знатно „бистријег“ ума.

Шта сте ви, господо, измислили да бисте побољшали судбину милиона сељака који су фактички остали без земље? Када се поведе реч о онима који плаћају „џабе“, ви умете да дајете само један савет: иако плаћа „џабе“, ипак је потребно да се не кида његова веза са „обшчином“, јер ако се она једном прекине, неће се моћи више обновити. Наравно, то ће повући за собом привремене незгоде за оне који плаћају „џабе“, али... „није никакво зло ако мужик мало и претрпи“.

На тај начин излази да су наша г. г. субјективисти спремни да својим идеалима жртвују насушне интересе народа! На тај начин излази да њихова проповед постаје у пракси све штетнија и штетнија по народ.

Толстој каже за Ану Павловну Шерер: „Бити ентузијаст — постало је њен друштвени положај.“ Мрзети капитализам постало је друштвени положај наших субјективиста. Од какве је користи могао бити за Русију ентузијазам маторе девојке? Баш ни од какве. Од какве је користи руским произвођачима „субјективна“ мржња према капитализму? Такође ни од какве.

Али ентузијазам Ане Павловне није бар био штетан. А утописка мржња према капитализму почиње озбиљно да причињава штету руском произвођачу, јер она чини нашу интелигенцију крајње неразумном у погледу средстава за учвршћење „обшчине“. Чим се поведе реч о том учвршћењу, одмах наступа тама, у којој све мачке постају сиве, и г.г. субјективисти су спремни да се раздрагано љубе са „Московским вједомостима“. И читаво то „субјективно“ помрачење умова иде у корист баш оној крчми коју „ученици“ тобоже имају намеру да култивишу. Срамота је рећи, а грех затајити: утописки непријатељи капитализма показују се на делу као помагачи капитализма у његовом најгрубљем, најгнуснијем и најштетнијем облику.

Досад, смо говорили о утопистима који су настојали или који сада настоје да измисле овај или онај приговор против Маркса. Сада ћемо погледати како се понашају или како су се понашали они утописти који су склони да се на њега позивају.

Хајнцен — кога сада г. г. руски субјективисти с тако задивљујућом тачношћу понављају у полемици против „руских ученика“ — био је утопист буржоаскодемократског правца. Али у Немачкој четрдесетих година било је много утописта супротног правца.

Социјално-економски положај Немачке био је тада у општим цртама овакав.

С једне стране, брзо се развијала буржоазија, која је од немачких влада упорно захтевала свакојаку помоћ и подршку. Познати Zollverein (Царински савез — Прев.) био је у потпуности њено дело; агитација за њега вођена је не само помоћу „претставки“ него такође и помоћу више или мање научних студија: поменућемо Фридриха Листа. С друге стране, рушење старих економских „темеља“ оставило је немачки народ без заштите према капитализму. Сељаци и занатлије били су већ толико увучени у процес капиталистичког развитка да су осећали на себи све његове неповољне стране које се особито јако осећају у прелазним периодима. Али радна маса била је тада још недовољно способна за отпор. Она тада још није могла претставницима капитала пружити колико толико приметан отпор. Још шездесетих година Маркс је говорио да Немачка страда у исто време и од развитка капитализма и од недовољног његовог развитка. Четрдесетих година њено страдање од недовољног развитка капитализма било је још веће. Капитализам је разрушио старе темеље сељачког живота; кућна занатлиска производња, која је раније цветала у Немачкој, морала је сада да подноси надмоћну конкуренцију машинизиране производње. Кућне занатлије су осиромашиле, доспевајући из године у годину у све тежу зависност од прекупаца. А сељаци су у исто време сносили терет читавог низа таквих обавеза према спахијама и држави које су се раније можда могле и подносити, али које су четрдесетих година постајале утолико теже уколико су све мање и мање одговарале стварним условима сељачког живота. Сиромаштво сељака узимало је огромне размере; кулак је постао потпуни господар села; он је често куповао од сељака жито још на зелено. Просјачење је постало посебна врста сезонског рада. Тадашњи истраживачи указивали су на општине у којима од неколико хиљада породица није просјачило само неколико стотина. У другим местима, — готово невероватна ствар, али ствар коју је у своје време немачка штампа констатовала, — сељаци су јели цркотине. Напустивши село, они нису налазили довољно зараде у индустриским центрима, и штампа је указивала на све већу незапосленост и њоме изазвану емиграцију.

Ево како један од најнапреднијих листова тога времена описује положај радних маса: „Сто хиљада предилаца у Равенсбершком округу и другим крајевима немачке домовине не може више да живи од свог рада; они не налазе прођу за своје производе (реч је углавном о кућним занатлијама), они траже рада и хлеба, али не налазе ни једно ни друго зато што им је тешко, ако не и немогуће, да нађу неку другу зараду осим предења. Међу радницима постоји огромна конкуренција око најништавније најамнине.“[180]

Морал народа је несумњиво опадао. Рушењу старих економских односа одговарала је све већа лабавост старих моралних схватања. Листови и часописи из тога времена пуни су жалби на пијанство радника, на полни разврат у њиховим редовима, на кицошење и расипништво, што се све код њих развијало напоредо са снижавањем најамнине. Код немачког радника још се нису примећивали знаци новог морала, оног морала који се доцније почео брзо развијати на основу новог ослободилачког покрета изазваног самим развитком капитализма. Ослободилачки покрет маса тада још није почео. Њихово пригушено незадовољство испољавало се с времена на време само у безнадежним штрајковима, у бесциљним побунама и бесмисленом разарању машина. Али су се у главама немачких радника почињале да јављају искре свести. Књига, која је у старом поретку била сувишан раскош, постала је у новом поретку прека потреба. Радника је почела да захвата страст за читањем.

Такво је било стање ствари с којима је добронамерни део немачке интелигенције (der Gebildeten, како се тада говорило) морао да рачуна. Шта да се ради, како да се помогне народу? Отстранити капитализам, — одговарала је интелигенција. Дела Маркса и Енгелса, која су се у то време појавила, један део немачке интелигенције дочекао је радосно, као низ нових научних аргумената у корист нужности отстрањивања капитализма. „Док су г.г. либерални политичари с новом снагом трубили у Листову трубу заштитних царина, настојећи да увере... да се они старају о подизању индустрије углавном у интересу радничке класе, а њихови противници, одушевљене присталице слободне трговине, настојали да докажу како Енглеска није постала цватућа класична земља трговине и индустрије услед протекционизма, — дошла је баш у прави час изврсна Енгелсова књига о положају радничке класе у Енглеској, која је разбила и последње илузије. Сви су признали да је та књига једно од најважнијих дела новог времена. Низом необоривих доказа она показује у какву провалију срља друштво које својим покретачким принципом чини личну грамзљивост и слободну конкуренцију приватних подузетника, за које је новац — бог.“[181]

Дакле, треба отстранити капитализам, иначе ће Немачка пасти у ону провалију на чијем дну већ лежи Енглеска. То је доказао Енгелс. А ко ће отстранити капитализам? Интелигенција, дие Гебилдетен. Особеност Немачке, по речима једног од тих Гебилдетен, састојала се управо у томе што је њена интелигенција позвана да отстрани капитализам у њој, док „на Западу (in den westlichen Landern) борбу против њега воде више радници“.[182] А како ће немачка интелигенција отстранити капитализам? Помоћу организације производње (Organisation der Arbeit). А шта интелигенција треба да ради за организацију производње? “Allgemeines Volksblatt“, који је 1845 излазио у Келну, предлагао је следеће мере:
1) Помагање народног образовања, организацију народних предавања, концерата итд.
2) Уређење великих радионица у којима би радници и занатлије могли радити за себе, а не за подузетника или прекупца. “Allgemeines Volksblatt“ се надао да ће се те занатлије временом саме груписати у асоцијације.
3) Оснивање магазина за продају производа које ће снабдевати занатлије и националне радионице.

Ове мере ће спасти Немачку од рак-ране капитализма. А предузети те мере утолико је лакше, — додаје цитирани лист, — што су се „овде онде већ почели оснивати стални магазини, такозвани индустриски базари, у којима занатлије могу излагати на продају своју робу“, добијајући на њу одмах известан зајам... Даље се описују користи које ће од свега тог имати и произвођачи и потрошачи.

Отстрањивање капитализма изгледа најлакше тамо где је он још слабо развијен. Зато су немачки утописти често и радо истицали околност да Немачка још није Енглеска; Хајнцен је чак био потпуно спреман да пориче постојање индустриског пролетаријата у Немачкој. Али пошто се за утописте главна ствар састојала у томе да се „друштву“ докаже потреба организације производње, то су они без тешкоћа, ни сами то не примећујући, прелазили временом на гледиште људи који су тврдили да се немачки капитализам већ не може даље развијати услед њему својствених противречности, да је унутрашње тржиште већ претрпано, да куповна моћ становништва опада, да је освајање спољашњих тржишта мало вероватно и да се зато број радника запослених у прерађивачкој индустрији неминовно мора све више и више смањивати. На такво гледиште стао је часопис који смо већ више пута цитирали, “der Geselschaftsspiegel“, један од главних органа тадашњих немачких утописта, после појаве интересантне брошуре Л. Була “Andeutungen uber die Noth der arbeitenden Klassen und uber die Aufgabe der Vereine zum Wohl derselben, Berlin, 1845 („Указивања на невољу радних класа и на задатак савеза за добро тих класа“. — Прев.). Бул се питао: јесу ли савези за подизање благостања радничке класе у стању да изврше свој задатак? А да би одговорио на ово питање, он је изнео друго, наиме питање о томе откуда у данашње време потиче сиромаштво радничке класе? Сиромах и пролетер никако нису једно те исто, — каже Бул. Сиромах неће или не може да ради; пролетер тражи рада; он је способан за рад, али нема посла, и он запада у беду. Таква је појава била потпуно непозната у ранија времена, иако је увек било сиротиње и увек било угњетених, — на пр. сељаци-кметови.

Откуд се појавио пролетер? Њега је створила конкуренција. Раскинувши старе везе које су спутавале производњу, конкуренција је довела до невиђеног процвата индустрије. Али она исто тако и присиљава подузетнике да снижавају цене својих производа. Зато они настоје да снизе најамнину или да смање број радника. Смањивање броја радника постиже се помоћу усавршавања машина, које избацују на улицу масу радника. Осим тога, занатлије не могу издржати конкуренцију машинизиране производње, и такође се претварају у пролетере. Најамнина се све више и више снижава. Бул указује на пример производње цица, која је двадесетих година цветала у Немачкој. Најамнина је тада била врло висока. Добар радник могао је да заради 18—20 талира недељно. Али појавиле су се машине, са њима женски и дечји рад, и најамнина је страшно пала. Принцип слободне конкуренције делује тако увек и свуда где долази до власти. Он води хиперпродукцији, а хиперпродукција незапослености, и уколико се више усавршава крупна индустрија, утолико више расте незапосленост, утолико је мањи број радника запослених у индустриским предузећима. Да је то заиста тако доказује нам та околност што поменуте невоље постоје само у индустриским земљама, док пољопривредне државе не знају за њих. Али је ситуација коју ствара слободна конкуренција ванредно опасна за друштво (fur die Gesellschaft); и зато друштво не може остајати равнодушно према њој. А шта друштво треба да ради? Ту Бул прелази на питање које стоји такорећи на првом месту у његовом делу: може ли уопште неки савез искоренити сиромаштво радничке класе?

Месни берлински савез за помоћ радничкој класи ставио је себи за циљ „не толико да отстрањује постојећу беду колико да спречава појаву беде у будућности“. Управо том савезу се Бул и обраћа. Како ћете ви спречити појаву беде у будућности, — пита он; — шта ћете ви учинити за то? Беда данашњег радника долази од недостатака тражње радне снаге. Раднику није потребна милостиња, већ посао. Где ће савез наћи посао? Да би се повећала тражња радне снаге, потребно је да се повећа тражња производа рада. А ова се тражња смањује услед снижавања зараде радних маса. Или ће можда савез отворити нова тржишта? Бул ни то не сматра могућим. Он долази до закључка да је задатак који је берлински савез себи поставио само “добродушна илузија“.

Бул саветује берлинском савезу да се мало боље удуби у узроке беде радничке класе, пре него што ступи у борбу са њом. Палијативима он не придаје важност. „Берзе рада, штедионичке и пензионе благајне и сличне ствари могу, наравно, побољшати положај мслог броја лица, али оне неће ишчупати зло из корена.“ Неће га ишчупати ни асоцијације: „Ни асоцијације неће избећи тешку нужност (dura necessitas) конкуренције.“

У чему је сам Бул видео средство за отклањање зла — тешко је тачно извући из његове брошуре. Он као да чини алузију на то да је ради ублажавања зла потребна интервенција државе, додајући, ипак, да би резултат такве интервенције био сумњив. У сваком случају, његова је брошура учинила снажан утисак на тадашњу немачку интелигенцију. И никако не у смислу разочарања. Напротив, у њој су видели нов доказ потребе за организацијом рада.

Ево шта о Буловој брошури каже “der Gesellschaftsspiegel“:

„Познати берлински писац Л. Бул издао је дело под називом “Andeutungen“ итд. Он мисли — и ми се слажемо с његовим мишљењем — да беда радничке класе потиче од вишка производних снага; да је тај вишак последица слободне конкуренције и најновијих открића и изума у физици и механици; да би повратак на цехове и корпорације био исто тако штетан као и отежавање открића и изума; да зато, при постојећим друштвеним условима (курзив писца рецензије), нема ефикасних средстава за помоћ радницима. Претпоставивши да ће садашњи егоистички приватноподузетнички односи остати непромењени, требало би сложити се са Булом да никакав савез није у стању да уништи постојећу беду. Али таква претпоставка никако није нужна; напротив, могли би настати, и већ настају, савези који имају за циљ да мирним путем отстране горепоменуту егоистичну основу нашег друштва. Потребно је само да влада не отежава такву делатност савеза.“

Јасно је да рецензент није схватио или није хтео да схвати Булову мисао, али за нас то није важно. Ми смо се на Немачку осврнули само зато да се помоћу поука које даје њена историја лакше снађемо у неким интелектуалним струјама савремене Русије. А у том смислу покрет немачке интелигенције четрдесетих година садржи у себи много чега поучног за нас.

Прво, Булова аргументација потсећа нас на аргументацију г. Н.-она. И један и други почињу са указивањем на развитак производних снага као на узрок смањивања тражње радне снаге и, према томе, релативног снижавања броја радника. И један и други говоре о пренатрпаности унуграшњег тржишта и о неизбежности даљег смањивања тражње радне снаге која из тога проистиче. Бул очевидно није признавао могућност да Немци освоје инострана тржишта; г. Н. -он одлучно не признаје ту могућност ни у погледу руских индустријалаца. Најзад, и код једног и код другог ово питање о иностраним тржиштима остаје потпуно неиспитано: ни један ни други не наводе у корист свог мишљења ниједан озбиљан аргуменат.

Бул из свог истраживања не изводи никакав други приметан закључак осим тога да се треба добро удубити у положај радничке класе пре него што јој се почне помагати. Г. Н. -он долази до закључка да пред нашим друштвом стоји, истина, тежак, али не и нерешив задатак — организовати нашу националну производњу. Али ако се схватања Булова допуне оним мислима које је поводом њих изрекао већ поменути рецензент часописа “der Gesellschaftsspiegel“, онда ћемо добити управо закључак г. Н. -она. Г. Н. -он = Бул + рецензент. А та „формула“ нас наводи на ова размишљања.

Г. Н. -она код нас називају марксистом и чак јединим „правим“ марксистом. Али може ли се рећи да је сума погледа Була и рецензента на положај Немачке четрдесетих година једнака погледима Маркса на тај положај? Другим речима, је ли Бул — допуњен рецензентом — марксист, и уз то — је ли прави марксист, марксист par excellence? Наравно да није. Из тога што је Бул указивао на противречност у коју доспева капиталистичко друштво услед развитка производних снага још не следи да је он стајао на Марксовом гледишту. Он је на те противречности гледао са веома апстрактне тачке гледишта, и већ услед тога његово истраживање није по свом духу имало ничег заједничког са Марксовим погледима. Слушајући Була, могли бисмо помислити да ће се немачки капитализам већ данас-сутра угушити под тежином сопственог развитка, да он даље нема куд да иде, да су занати коначно капитализирани и да ће број немачких радника брзо почети да опада. Маркс није износио такве погледе. Напротив, када је крајем четрдесетих, а особито почетком педесетих година говорио о непосредној судбини немачког капитализма, он је говорио нешто сасвим друго. Само људи који нимало нису схватили његове погледе могли би признати немачке Н. -оне за праве марксисте[183].

Немачки Н. -они резоновали су исто тако апстрактно као и наши данашњи Були и Фолграфи. Апстрактно резоновати значи падати у погрешку чак и у оним случајевима када се полази од потпуно тачног принципа.

Знате ли ви, читаоче, шта је то антифизика д'Аламбера? Д'Аламбер је говорио да ће он на основу најнеоспорнијих физичких закона доказати неизбежност појава које су у стварности потпуно немогуће. Потребно је само да човек, пратећи деловање сваког датог закона, заборави за неко време да постоје други закони који мењају његово деловање. Резултат ће сигурно испасти потпуно апсурдан. За доказ тога д'Аламбер је наводио неколико уистину сјајних примера и спремао се чак да напише, кад буде имао слободног времена, читаву антифизику. Господа Фолграфи и Н. -они, не више шале ради, већ озбиљно, пишу антиекономије. Њихов метод је овакав. Они узимају известан неоспоран економски закон, правилно указују на његову тенденцију; затим заборављају да остварење тог закона значи читав историски процес, и ствар претстављају тако као да се тенденција датог закона већ потпуно остварила у време када су они почели писати своје студије. Ако при томе дотични Фолграф, Бул или Н. -он нагомила хрпу макар и слабо свареног статистичког материјала, па још стане цитирати Маркса и где треба и где не треба, онда ће његов „оглед“ добити изглед научне, убедљиве студије у духу писца „Капитала“. Али то је оптичка варка, и ништа више.

Да је, на пример, Фолграф много шта пропустио при анализи економског живота Немачке свога доба, показује та неоспорна чињеница што се његово пророчанство о “распадању друштвеног организма“ те земље није нимало остварило. А да се господин Н. -он сасвим узалуд служи Марксовим именом, исто онако као што је г. Ј. Жуковски некад узалуд прибегавао интегралном рачуну, то ће без по муке разумети чак и врло поштовани С. Н. Кривенко.

Упркос мишљењу оне господе која Марксу пребацују једностраност, овај писац никад није економско кретање дате земље посматрао ван његове везе са оним друштвеним снагама које, израстајући иа његовом тлу, саме утичу на његов даљи правац (ово вам засад још није сасвим јасно, г. С. Н. Кривенко; али — имајте стрпљења!). Кад је једном дато извесно економско стање, дате су самим тим и извесне друштвене снаге, чије ће се деловање нужно одразити на даљем развитку тога стања (ви губите стрпљење, г. Кривенко? — Ево вам једног очигледног примера). Дата је економија Енглеске у доба првобитне капиталистичке акумулације. Самим тим дате су и оне друштвене снаге које су, између осталог, заседале у тадашњем енглеском парламенту. Деловање тих друштвених снага било је нужан услов за даљи развитак датог економског стања, а правац њиховог деловања био је условљен својствима тог стања. — Дато је економско стање савремене Енглеске; самим тим дате су и њене савремене друштвене снаге, чије ће се деловање испољити у будућем економском развитку Енглеске. Када се Маркс бавио оним што неки воле да називају његовим нагађањима, он је узимао у обзир те друштвене снаге и није уображавао да њихово делова, ње може по својој вољи зауставити ова или она група лица, јаких само због својих лепих намера (“Mit der Grundlichkeit der geschichtlichen Action wird der Umfang der Masse zunehmen, deren Action sie ist“) („Заједно са темељитошћу историске акције рашће и обим масе чија је та акција.“ — Прев.).

Немачки утописти четрдесетих година резоновали су друкчије. Када су себи постављали извесне задатке, они су имали у виду само незгоде економског положаја своје земље, а заборављали су да испитају оне друштвене снаге које су израсле из тог положаја. Економски положај нашег народа је жалостан, резоновао је горепоменути рецензент; према томе, пред нама стоји тежак, али не и нерешив задатак организације производње. А неће ли тој организацији сметати оне исте друштвене снаге које су израсле на тлу жалосног економског положаја? О томе се добронамерни рецензент није запитао. Утопист никад не рачуна у довољној мери са друштвеним снагама свога времена из простог разлога што он, по Марксовим речима, увек ставља себе изнад друштва. А из истог су разлога и сви рачуни утописта, опет по речима Маркса, “ohne Wirth gemacht“ („направљени без крчмара“. — Прев.), и сва његова „критика“ није ништа друго него потпуно отсуство критике; неспособност да се критички погледа на околну стварност.

Организација производње у датој земљи могла би бити само резултат деловања оних друштвених снага које у тој земљи постоје. Шта је потребно за организацију производње? Свестан однос произвођача према процесу производње узетом у свој његовој сложености и укупности. Тамо где још нема тог свесног односа организацију производње као непосредни друштвени задатак могу истицати само они људи који читав свој живот остају непоправљиви утописти, па макар пет милијарди пута изговорили Марксово име са највећим поштовањем. Шта о свести произвођача каже г. Н. -он у својој фамозној књизи? Баш ништа: он се нада на свест „друштва“. Ако је после тога могуће и ако га треба сматрати за правог марксиста, онда ми не видимо зашто не би требало сматрати и г. Кривенка за јединог правог хегелијанца нашега времена, хегелијанца пар excellence.

Али време је да завршимо. Какве нам је резултате дао наш компаративно-историски метод? Ако се не варамо, следеће:
1) Убеђење Хајнцена и његових једномишљеника да је Маркс, услед својих сопствених схватања, био осуђен на неделовање у Немачкој — показало се као којештарија. Истом таквом којештаријом показаће се и убеђење г. Михајловског да људи који се сада код нас придржавају Марксових погледа неће тобоже моћи бити од користи руском народу, него ће му, напротив, причинити штету.
2) Погледи Була и Фолграфа на тадашњи економски положај у Немачкој јесу, услед своје апстрактности, ограничени, једнострани и погрешни. Постоји бојазан да ће даља економска историја Русије показати сличне недостатке у погледима г. Н.-она.
3) Људи који су четрдесетих година у Немачкој постављали организацију производње као свој најближи задатак били су утописти. Исти такви утописти су и људи који говоре о организацији производње у данашњој Русији.
4) Историја је разбила илузију немачких утописта четрдесетих година. Постоје сви разлози да мислимо да ће иста судбина постићи и илузије наших руских утописта. Капитализам се нашалио са првима; са болом у срцу предвиђамо да ће се нашалити и са другима.

Али зар те илузије нису донеле никакве користи немачком народу? У економском погледу баш никакве, или, ако хоћете да се тачније изразимо, готово никакве. Сви ти базари за продају занатлиских израђевина и сви ти покушаји стварања производних асоцијација тешко да су олакшали положај макар и стотини немачких произвођача. Али они су допринели буђењу самосвести тих произвођача и тиме им донели велику корист. Исту такву корист, и то већ директним, а не заобилазним путем, донела је просветна делатност немачке интелигенције: школе, народне читаонице итд. Штетне последице капиталистичког развитка за немачки народ могле су у свако дато време бити ослабљене или отстрањене само у оној мери у којој се развијала самосвест немачких произвођача. Маркс је то схватао боље него утописти, и зато се његова делатност показала кориснијом за немачки народ.

Исто ће то, нема сумње, бити и у Русији. Баш у октобарској свесци „Руског богатства“ за 1894 годину г. С. Н. Кривенко се „стара“ — како се код нас каже — о организацији руске производње. Г. Кривенко неће ништа отстранити нити ће инога усрећити тим „старањима“. Његова „старања“ су неспретна, невешта, јалова; али ако она, и поред свих тих негативних својстава, пробуде самосвест бар једног произвођача, она ће бити корисна, и онда ће се показати да г. Кривенко није живео на свету само зато да чини логичке грешке или да нетачно преводи одломке из „несимпатичних“ му чланака написаних на туђем језику. Код нас ће се борба против штетних последица нашег капитализма моћи повести само у оној мери у којој се буде развијала самосвест произвођача. А из ових наших речи господа субјективисти могу видети да ми никако нисмо „груби материјалисти“. Ако смо ми „уски“, онда смо то само у једном смислу: у том што себи постављамо пре свега потпуно идеалистички задатак.

А сада, до виђења, господо наши противници. Ми већ унапред осећамо оно огромно задовољство које ће нам пружити ваши приговори. Само пазите, господо, на г. Кривенка. Он не пише баш тако рђаво, — он бар пише са осећањем. Али да осети „шта куда спада“, то њему није дато!

Следеће поглавље