Георгиј Валентинович Плеханов
К питању о улози личности у историји
Ми не делимо Пиренове пријатне наде. Будућност не може припадати нејасним и неодређеним погледима, а управо су такви погледи Моноа и нарочито Лампрехта. Треба, наравно, поздравити онај правац који за најважнији задатак историске науке објављује проучавање друштвених установа и економских услова. Та ће наука коракнути далеко напред када се у њој коначно учврсти тај правац. Али, прво, Пирен се вара када тај правац сматра новим. Он се јавио у историској науци већ двадесетих година XIX века: Гизо, Миње, Огистен Тиери, а доцније Токвил и други, били су сјајни и доследни претставници тог правца. Погледи Моноа и Лампрехта само су слаба копија старога, али сјајног оригинала. Друго, ма како дубоки били за своје време погледи Гизоа, Мињеа и других француских историчара, у њима је много шта остало необјашњено. У њима нема тачног и потпуног одговора на питање о улози личности у историји. А историска наука га, доиста, мора решити, ако је њеним претставницима суђено да се избаве од једностраног погледа на свој предмет. Будућност припада оној школи која буде дала најбоље решење, поред осталих, и тог питања.
Погледи Гизоа, Мињеа и других историчара тога правца јавили су се као реакција на историска схватања осамнаестог века и претстављају њихову антитезу. У осамнаестом веку људи који су се бавили филозофијом историје све су сводили на свесну делатност личности. Истина, било је и тада изузетака од општег правила: тако је филозофскоисториско поље вида Викоа, Монтескијеа и Хердера14 било далеко шире. Али ми не говоримо о изузецима; огромна већина мислилаца осамнаестог века гледала је, на историју управо онако као што смо рекли. У том погледу данас је веома интересантно читати историска дела, на пример, Маблија[У]. Код Маблија излази да је Минос створио читав социјално-политички живот и обичаје Крићана и да је Ликург учинио сличну услугу Спарти. Ако су Спартанци „презирали“ материјално богатство, онда они за то дугују упрако Ликургу, који се „спустио, такорећи, на дно срца својих суграђана и уништио тамо клицу љубави према богатству“ (descendit pour ainsi dire jusque dans le fond du coeur des citoyens etc).[ф] А што су Спартанци доцније напустили пут који им је показао мудри Ликург, за то је био крив Лисандар, који их је уверио да „нова времена и нове околности захтевају од њих нова правила и нову политику“.[Х] Студије које су написане с гледишта таквог схватања имале су мало шта заједничког с науком и писане су, као и проповеди, само ради моралних „поука“ које из њих проистичу. Управо против таквих схватања су и устали француски историчари из доба рестаурације. После потресних догађаја при крају XVIII века било је већ сасвим немогуће мислити да је историја дело више или мање истакнутих и више или мање племенитих и просвећених личности, које по својој слободној вољи сугеришу непросвећеној, али послушној маси ова или она осећања и појмове. Осим тога, таква филозофија историје револтирала је плебејску гордост теоретичара буржоазије. Ту су дошла до изражаја иста она осећања која су се испољила још у XVIII веку, приликом постанка буржоаске драме. Тиери је у борби против старих историских схватања употребљавао, поред осталог, исте оне аргументе које су били истакли Бомарше[Ц] и други против те старе естетике.[Ч] Најзад, буре које је Француска тако недавно преживела, веома су јасно показале да ток историских догађаја није ни издалека условљен једино свесним поступцима људи; већ сама та околност требало је да наводи на мисао да се ти догађаји врше под утицајем неке скривене нужности, која делује, слично стихиским снагама природе, слепо, али по извесним неминовним законима. Ванредно је значајна - иако на њу досада, колико знамо, није још нико указао - та чињеница да су нове погледе на историју као на закономеран процес најдоследније спровели француски историчари из доба рестаурације, и то управо у делима која су посвећена француској револуцији. Таква су, поред осталог, била дела Мињеа и Тјера. Шатобријан је нову историску школу назвао фаталистичком. Формулишући задатке које је она ставила пред испитивача, он је рекао: „Тај систем захтева да историчар излаже без негодовања најсвирепија зверства, да говори без љубави о највишим врлинама и да својим леденим погледом види у друштвеном животу само манифестацију неодољивих закона, услед којих се свака појава врши онако како се неизбежно морала извршити.[Џ] То, разуме се, није тачно. Нова школа никако није захтевала равнодушност од историчара. Огистен Тиери је чак директно изјавио да политичке страсти, изоштравајући испитивачев ум, могу послужити као моћно средство за откривање истине.[Ш] И довољно је упознати се макар мало с историским делима Гизоа, Тјера или Мињеа, па да се увиди да су они веома пламено симпатисали буржоазији, како у њеној борби против световне и духовне аристократије, тако и у њеној тежњи да угуши захтеве пролетаријата који се заметао. Али је неоспорно ово: нова историска школа поникла је двадесетих година XIX века; тј. у време када је аристократија била већ побеђена од стране буржоазије, премда је још покушавала да успостави понешто од својих старих привилегија. Горда свест о победи њихове класе долазила је до изражаја у свим расуђивањима историчара нове школе. А како се буржоазија никад није одликовала витешком финоћом осећања, то се у расуђивањима њених учених претставника запажао понекад окрутан однос према побеђенима. “Le plus fort absorbe le plus faible“, - каже Гизо у једној од својих полемичких брошура, - “et il est de droit“ (јаки гута слабога, и он има право на то). Ништа мање није окрутан ни његов однос према радничкој класи. Та окрутност, која је с времена на време узимала облик мирне хладноће, управо је и довела Шатобријана у заблуду. Осим тога, тада још није било сасвим јасно како треба разумевати законитост историоког развитка. Најзад, нова школа могла је изгледати фаталистичка управо зато што се, тежећи да чврсто стане на гледиште законитости, мало бавила великим историским личностима.[AА] Са тим су се тешко могли помирити људи који су васпитавани у историским идејама осамнаестог века. Приговори против нових историчара падали су са свих страна, и онда се заподенуо спор који, као што смо видели, још ни данас није завршен.
У јануару 1926 г. Сент-Бев[AБ] је писао у „Глобе“ поводом изласка петог и шестог тома „Историје француске револуције“ од Тјера: „У сваком датом тренутку човек може изненадном одлуком своје воље увести у ток догађаја нову, неочекивану и променљиву снагу, која је кадра да му да други правац, али која се ипак не може измерити, услед своје променљивости“. [AВ]
Не треба мислити да је Сент-Бев сматрао да „изненадне одлуке“ човечије воље настају без икаквог узрока. Хе, то би било одвећ наивно. Он је само тврдио да интелектуална и морална својства човека, који игра више или мање важну улогу у друштвеном животу, - његови таленти, знања, одлучност или неодлучност, храброст или кукавичлук итд. итд. не могу остати без приметног утицаја на ток и исход догађаја, али се, међутим, та својства не објашњавају само и искључиво општим законима народног развитка; она се увек и у знатној мери формирају под утицајем онога што се може назвати случајностима приватног живота. Навешћемо неколико примера да објаснимо ту мисао, која је, рекао бих, и без тога јасна.
У рату за аустриско наслеђе[AГ] француске трупе однеле су неколико сјајних победа, и Француска је, по свој прилици,, могла да постигне да јој Аустрија уступи прилично простране територије у данашњој Белгији; али Луј XV није тражио то уступање, зато што је он, по његовим речима, ратовао не као трговац, већ као краљ, и Ахенски мир није ништа донео Французима[AД]; а да је Луј XV имао друкчији карактер, онда би се територија Француске можда повећала, услед чега би се унеколико изменио ток њеног економског и политичког развитка.
Седмогодишњи рат[AЂ] Француска је, као што је познато, већ водила у савезу с Аустријом. Кажу да је тај савез био склопљен уз снажну помоћ госпође Помпадур[AЕ], која је била ванредно поласкана тиме што ју је горда Марија-Терезија назвала у писму својом кузином или својом драгом пријатељицом (bien bonne amie). Зато се може рећи: да је Луј XV имао строжи морал, или да се мање подавао утицају фавориткиња, госпођа Помпадур не би извршила такав утицај на ток догађаја, и ови би узели други обрт.
Даље. Седмогодишњи рат био је неуспешан по Француску: њени генерали претрпели су“ неколико врло срамотних пораза. Уопште, они су се владали више него чудновато: Ришеље се бавио пљачком, а Субиз и Брољи стално су сметали један другом. Тако, када је Брољи напао непријатеља код Филингхаузена, Субиз је чуо топовску паљбу, али није кренуо у помоћ своме другу, како је то било условљено и како је он, без сумње, био дужан да поступи, и Брољи је морао да отступи.[AЖ] Крајње неспособни Субиз стајао је под заштитом те исте госпође Помпадур. И може се опет рећи: да је Луј XV био мање сладострастан и да се његова фавориткиња није мешала у политику, догађаји не би узели тако неповољан обрт по Француску.
Француски историчари кажу да Француска уопште и није имала потребе да ратује на европском континенту, већ да је требало да све своје напоре концентрише на море, да би одбранила сврје колоније од Енглеске. Ако је Француска поступила друкчије, онда је за то опет била крива неизбежна госпођа Помпадур, која је желела да угоди „својој драгој пријатељици“ Марији-Терезији. Због седмогодишњег рата Француска је изгубила своје најбоље колоније, што је, без сумње, јако утицало на развитак њених економских односа. Женска таштина појављује се овде у улози утицајног „фактора“ економског развитка.
Да ли су потребни други примери? Навешћемо још један, који је можда најупадљивији. За време тог истог Седмогодишњег рата, у августу 1761 г., аустриске трупе, које су се спојиле с руским трупама у Шлеској, опколиле су Фридриха близу Штригау-а. Његов положај био је очајан, али су савезници оклевали с нападом, и генерал Бутурлин, пошто је простајао 20 дана пред непријатељем, напустио је скоро сасвим Шлеску, оставивши у њој само један део својих снага, ради пружања подршке аустриском генералу Лаудону. Лаудон је узео Швајдниц, близу којег се налазио Фридрих, али је тај успех био од мале важности. А шта би било да је Бутурлин имао одлучнији карактер? Да су савезници напали на Фридриха, не допустивши му да се учврсти у свом логору? Могуће је да би га до ногу потукли, и да би се он морао покорити свим захтевима победилаца. И то се десило само на неколико месеци пре но што је нова случајност, смрт царице Јелисавете, одмах и снажно изменила стање ствари у повољном смислу по Фридриха. Пита се, шта би било да је Бутурлин имао више одлучности или да се на његовом месту налазио човек као Суворов?
Анализирајући погледе историчара-„фаталиста“, Сент-Бев је изрекао још једну мисао, на коју такође треба обратити пажњу. У чланку о „Историји француске револуције“ од Мињеа, који смо већ цитирали, Сент-Бев је доказивао да ток и исход француске револуције нису били условљени само оним општим узроцима који су је изазвали, нити само оним страстима које је она са своје стране изазвала, већ такође и мноштвом ситних појава, које измичу испитивачевој пажњи и које чак уопште не спадају у друштвене појаве у правом смислу те речи. - „Док су деловали ти (општи) узроци и те (њима изазване) страсти, - писао је он, - физичке и физиолошке силе природе такође нису мировале: камен се и даље потчињавао сили теже; крв није престајала да циркулише у жилама. Зар се не би изменио ток догађаја да, рецимо, Мирабо није умро од врућице; да је цигла која је случајно пала или апоплексични удар убио Робеспјера; да је метак погодио Бонапарту? И зар ћете се усудити да тврдите да би исход тих догађаја остао исти? При довољном броју случајности сличних овима које сам ја претпоставио тај би исход могао бити сасвим супротан ономе који је, по вашем мишљењу, био неизбежан. А ја имам право да претпостављам такве случајности, јер њих не искључују ни општи узроци револуције, ни страсти које су изазвали ти општи узроци“. Он даље наводи познату опаску да би историја кренула сасвим другим путем да је Клеопатрин нос био нешто краћи, и на крају, признајући да се у одбрану Мињеовог погледа може много шта рећи, он још једном указује на то у чему се састоји погрешка тог писца. Миње приписује деловању само општих узрока оне резултате чијем је појављивању допринело и мноштво других, ситних, нејасних и неухватљивих узрока; његов строги ум као да не жели да призна постојање онога у чему не види ред и законитост.