Георгиј Валентинович Плеханов
К питању о улози личности у историји
Да ли су основани приговори Сент-Бева? Изгледа да у њима има известан део истине. Али који управо? Да бисмо га одредили, размотрићемо најпре ту мисао да човек може „изненадним одлукама своје воље“ унети у ток догађаја нову снагу, која је кадра да тај ток знатно измени. Навели смо неколико примера који ту мисао, како нам се чини лепо илуструју. Удубимо се у те примере.
Свима је познато да је за време владавине Луја XV квалитет војске у Француској све више опадао. Према опасци Анри Мартена, за време Седмогодишњег рата француске трупе, за којима се увек вукло мноштво јавних жена, трговаца и слугу и које су имале три пута више коња за вучу, него за јадање, потсећале су пре на хорде Дарија и Ксеркса него на армије Тирена<[AЗ] „и Густава-Адолфа.[AИ] Архенхолц каже у својој историји тога рата да су француски официри који су били одређени да чувају стражу, често напуштали поверена им стражарска места, одлазили негде у суседство на игранку и да су наредбе претпостављених извршавали само онда кад су то налазили за потребно и згодно. Такво мизерно стање војске било је условљено опадањем племства, које је међутим и даље заузимало све највише положаје у војсци, и општим расулом читавога „старог поретка“, који се брзо приближавао својој пропасти. Сами ти општи узроци били би сасвим довољни за то да Седмогодишњем рату даду неповољан обрт по Француску. Али нема сумње да је неспособност генерала сличних Субизу још више повећала код француске војске шансе на неуспех, условљене општим узроцима. И како се Субиз држао захваљујући госпођи Помпадур, то треба признати да је ташта Маркиза била један од „фактора“ који су у знатној мери појачали по Француску неповољан утицај општих узрока на стање ствари у време Седмогодишњег рата.
Маркиза де-Помпадур била је утицајна не услед сопствене снаге, већ услед власти краља који се потчињавао њеној вољи. Може ли се рећи да је карактер Луја XV био управо онакав какав би он неизоставно морао бити према општем току развитка друштвених односа у Француској? Не, при пом истм току тога развитка на његовом месту могао се налазити краљ који би се друкчије односио према женама Цент-Бев би рекао да би за то довољно било деловање нејасних и неухватљивих физиолошких узрока. И он би био у праву. Али ако је тако, онда излази да су ти нејасни физиолошки узроци, утицавши на ток и исход Седмогодишњег рата, самим тим утицали и на даљи развитак Француске, који би кренуо другим путем да је Седмогодишњи рат није лишио великог дела колонија. Пита се, не противречи ли тај закључак појму о законитости друштвеног развитка?
Не, ниуколико. Ма како несумњив био у наведеним случајевима утицај личних особина, једнако је несумњиво и то да се он могао вршити само у датим друштвеним условима. После битке код Росбаха Французи су страшно негодовали против протекторке Субиза. Она је сваки дан добијала мноштво анонимних писама, пуних претњи и увреда. То је госпођу Помпадур веома узбуђивало; она је почела да пати од несанице.[AЈ] Али је она и даље подржавала Субиза. Године 1762, приметивши му у једном од писама да није оправдао наде које су у њега полагане, она је додала: „Али не бојте се ништа, ја ћу се побринути о вашим интересима и постараћу се да вас помирим с краљем.[AК] Као што видите, она није попустила пред јавним мнењем. Зашто није попустила? Вероватно зато што тадашње француско друштво није имало могућности да је примора на уступке. А зашто тадашње француско друштво није могло да то учини? Зато што му је у томе сметала организација, која је, са своје стране, зависила од односа тадашњих друштвених снага у Француској. Према томе, односом тих снага се управо и објашњава, у крајњој линији, та околност да су карактер Луја XV и ћуди његове фавориткиње могли имати тако жалостан утицај на судбину Француске. Јер да се слабошћу према женском полу није одликовао краљ, већ неки краљев кувар или коњушар, та слабост не би имала никаквог историског значаја. Јасно је да ствар ту није у слабости, већ у друштвеном положају личности која пати од те слабости. Читалац разуме да се ова расуђивања могу применити и на сваки други од напред наведених примера. У тим расуђивањима треба само изменити оно што подлежи измени, на пример, на место Француске ставити Русију, на место Субиза - Бутурлина итд. Зато их ми нећемо понављати.
Излази да личности, захваљујући датим особинама свог карактера, могу утицати на судбину друштва. Понекад утицај бива чак веома значајан, али како сама могућност за такав утицај, тако и његове размере, условљене су организацијом друштва, односом његових снага. Карактер личности чини „фактор“ друштвеног развитка само тамо, само онда и само утолико, где, када и уколико му то дозвољавају друштвени односи.
Може нам се приметити да размере личног утицаја зависе такође и од талената личности. Ми ћемо се са тим сложити. Али личност може своје таленте испољити само онда када заузме за то потребан положај у друштву. Зашто се судбина Француске могла наћи у рукама човека лишеног сваке способности и воље за то да служи друштву? Зато што је таква била њена друштвена организација. Том организацијом су управо и условљене у свако дато време оне улоге, па према томе и онај друштвени значај, који могу пасти у део даровитим или недаровитим личностима.
Али ако су улоге личности условљене организацијом друштва, онда на који начин њихов друштвени утицај, који је условљен тим улогама, може противречити појму о законитости друштвеног развитка? Тај утицај не само да не противречи томе појму, већ претставља једну од његових најјаснијих илустрација.
Али ту треба приметити ово. Могућност друштвеног утицаја личности, условљена организацијом друштва, отвара врата утицају такозваних случајности на историску судбину народа. Сладострашће Луја XV било је нужна последица стања његовог организма. Али у односу на општи ток развитка Француске то стање било је случајно. А међутим оно није остало, као што смо већ рекли, без утицаја на даљу судбину Француске, и само је ушло у број узрока који су условили ту судбину.. Смрт Мирабоа, разуме се, наступила је услед сасвим закономерних патолошких процеса. Али нужност тих процеса није никако проистицала из општег тока развитка Француске, већ из неких особина организма чувенога беседника и из оних физичких услова под којима се он заразио. У односу на општи ток развитка Француске те особине и ти услови су случајни. А међутим смрт Мирабоа утицала је на даљи ток револуције и ушла у број узрока који су условили тај ток.
Још је упадљивије деловање случајних узрока у напред наведеном примеру Фридриха II, који се извукао из крајње тешког положаја једино захваљујући неодлучности Бутурлина. Наименовање Бутурлина, чак и у односу на општи ток развитка Русије, могло је бити случајно у оном смислу те речи који смо напред одредили, а са општим током развитка Пруске оно, разуме се, није имало никакве везе. Међутим, није лишена вероватноће та претпоставка да је Бутурлинова неодлучност извукла Фридриха из очајног положаја. Да се на месту Бутурлина налазио Суворов, онда би историја Пруске кренула можда другим путем. Излази да судбина држава зависи понекад од случајности, које се могу назвати случајностима другог степена., “In allem Endlichen ist ein Element des Zufalligen“, - рекао је Хегел (у свему коначном постоји неки елеменат случајног). У науци ми имамо посла само с „коначним“, зато се може рећи да у свим процесима које она проучава, постоји елеменат случајности. Не искључује ли то могућност научног сазнања појава? - Не. Случајност је нешто релативно. Она се јавља само у тачки пресека нужних процеса. Појава Европљана у Америци била је за становнике Мексика и Перуа случајност у том смислу што није проистицала из друштвеног развитка тих земаља. Али зато није била случајност страст за морепловством, која је обузела западне Европљане на крају средњег века, није била случајност та околност да је снага Европљана лако савладала отпор домородаца. Нису случајне биле ни последице освајања Мексика и Перуа од стране Европљана; те последице биле су условљене, на крају, крајева, резултантом двеју сила: економског положаја освојених земаља, с једне стране, економског положаја освајача - с друге стране. А те силе, као и њихова резултанта, потпуно могу бити предмет строго научног испитивања.
Случајности Седмогодишњег рата имале су великог утицаја на даљу историју Пруске. Али њихов утицај не би уопште био такав да су је оне задесиле у другом стадију развитка. Последице случајности и овде су биле условљене резултантом двеју сила: социјално-политичког стања Пруске, с једне стране, и социјално-политичког стања европских држава које су на њу утицале - с друге стране. Према томе, и овде случајност ниуколико не смета научном проучавању појава.
Ми сада знамо да личности често имају великог утицаја на судбину друштва, али да је тај утицај условљен унутрашњим уређењем друштва и његовим односом према другим друштвима. Али тиме још није исцрпено питање о улози личности у историји. Ми му морамо прићи и са друге стране.
Сент-Бев је мислио да би француска револуција при довољном броју ситних и нејасних узрока оне врсте коју је истакао, могла имати исход супротан оном који нам је познат. То је велика погрешка. Ма у какве се фантастичне сплетове спајали ситни психолошки и физиолошки узроци, они ни у ком случају не би отклонили велике друштвене потребе које су изазвале француску револуцију; а догод би те потребе остајале незадовољене, у Француској се не би прекидао револуционарни покрет. Да би његов исход могао бити супротан ономе од којег је дошло у стварности, било је потребно да се те потребе замене другим, њима супротним потребама; а то, разуме се, никад не би биле у стању да учине никакве комбинације ситних узрока.
Узроци француске револуције састојали су се у својствима друштвених односа, а ситни узроци које је претпоставио Сент-Бев, могли су имати корена само у индивидуалним особинама појединих лица. Крајњи узрок друштвених односа састоји се у стању производних снага. То стање зависи од индивидуалних особина појединих лица само у смислу веће или мање способности тих лица за техничка усавршавања, открића и проналаске. Сент-Бев није имао у виду те особине. А све могуће друге особине не обезбеђују лојединим лицима непосредан утицај на стање производних енага, па према томе ни на оне друштвене односе који су њима условљени, тј. на економске односе. Ма какве биле особине дате личности, она не може отстранити дате економске односе ако ови одговарају датом стању производних снага. Али индивидуалне особине чине личност више или мање подесном за задовољавање оних друштвених потреба које израстају на темељу датих економских односа, или за супротстављање том задовољавању. Најнасушнија друштвена потреба Француске на крају XVIII века била је замена застарелих политичких установа другим установама, које ће више одговарати њеном новом економском систему. Најистакнутији и најкориснији јавни радници тога времена били су управо они који су били више од свих других кадри да допринесу задовољењу те насушне потребе. Узмимо да су такви људи били Мирабо, Робеспјер и Бонапарта. Шта би било да превремена смрт није уклонила Мирабоа с политичке позорнице? Партија уставне монархије и даље би сачувала велику моћ; стога би њен отпор републиканцима био енергичнији. И то је све. Никакав Мирабо не би могао онда да спречи тријумф републиканаца. Снага Мирабоа у потпуности се заснивала на симпатијама и на поверењу које је народ гајио према њему, а народ је тежио за републиком, јер га је двор раздраживао својом тврдоглавом одбраном старог поретка. Чим би се народ уверио да Мирабо не симпатише његовим републиканским тежњама, он би и сам престао да симпатише Мирабоу, и онда би велики беседник изгубио готово сваки утицај, а затим би, вероватно, пао као жртва оног истог покрета који би се он узалуд старао да задржи. Отприлике исто то може се рећи и о Робеспјеру. Узмимо да је он у својој партији претстављао апсолутно незаменљиву снагу. Али он, у сваком случају, није био једина њена снага. Да га је случајан ударац цигле убио, рецимо, у јануару 1793 г.21, онда би на његово место дошао, разуме се, неко други, и премда би тај други био у сваком погледу испод њега, догађаји би ипак пошли оним истим правцем којим су пошли под Робеспјером. Тако, на пример, жирондисти сигурно ни у том случају не би избегли пораз; али, могуће је да би Робеспјерова партија нешто раније изгубила власт, тако да ми сада не бисмо говорили о термидорској[AЛ], већ о флоријалској, преријалској или месидорској реакцији[AЉ]. Понеко ће можда рећи да је Робеспјер својим немилосрдним тероризмом убрзао, а не успорио пад своје партије. Ми нећемо овде разматрати ту претпоставку, већ ћемо је прихватити као да је потпуно основана. У том случају биће потребно претпоставити да би до пада Робеспјерове партије дошло, уместо у термидору, у току фруктидора, или вандемјера, или бримера. Укратко, до њега би дошло можда раније, а можда доцније, али би у сваком случају до њега неизоставно дошло, зато што онај слој народа на који се ослањала та партија, никако није био спреман за трајну владавину. У сваком случају, не би могло бити ни говора о резултатима „супротним“ онима до којих је дошло при енергичној помоћи Робеспјера.
До њих не би могло доћи ни у том случају да је зрно погодило Бонапарту, рецимо, у битки код Арколе. Оно што је он учинио приликом италијанског и других похода, учинили би други генерали. Они, вероватно, не би показали такав таленат какав је показао он, нити би однели тако сјајне победе. Али би француска република ипак изишла као победница из својих тадашњих ратова, јер су њени војници били неупоредиво бољи од свих европских војника. Што се тиче 18 бримера[AМ] и његовог утицаја на унутрашњи живот Француске, и ту би општи ток и исход догађаја био у суштини вероватно исти као и под Наполеоном. Смртно погођена 9 термидора, република је умирала лаганом смрћу. Директориј[AН] није могао да успостави ред за којим је сада највише од свега тежила буржоазија, која се избавила владавине виших сталежа. За успостављање реда била је потребна “ваљана сабља“, како се изразио Сијес. Најпре се мислило да ће улогу благотворне сабље одиграти генерал Жубер, а када је он погинуо код Новија, онда се почело говорити о Мороу, о Мак-доналду, о Бернадоту[AЊ]. О Бонапарти се почело говорити тек доцније; а да је он погинуо, као Жубер, онда се њега нико не би ни сетио, већ би била истакнута нека друга „сабља“. Само се по себи разуме да се је човек кога су догађаји гурали ка звању диктатора, морао и сам, са своје стране, неуморно пробијати ка власти, енергично гурајући у страну и немилосрдно гњечећи све који су му стајали на путу. Бонапарта је имао гвоздену енергију, и он ништа није жалио за то да постигне своје циљеве. Али је, поред њега, било тада не мало енергичних, талентованих и частољубивих егоиста. Место које је он успео да заузме, сигурно не би остало незаузето. Узмимо да би други генерал, докопавши се тог места, био мирољубивији од Наполеона, да не би подигао против себе читаву Европу и да би зато умро у Тиљеријама[AО], а не на острву свете Јелене. Онда се Бурбони уопште не би вратили у Француску; за њих би такав резултат био, разуме се, “супротан“ оном до којег је у ствари дошло. Али по свом односу према читавом унутрашњем животу Француске он би се мало чиме разликовао од стварног резултата. „Ваљана сабља“, пошто успостави ред и обезбеди владавину буржоазије, убрзо би досадила својим касарнским навикама и својим деспотизмом. Јавио би се либералан покрет, сличан ономе који се јавио у време рестаурације, борба би постепено почела да се разбуктава, и како се „ваљане сабље“ не одликују попустљивошћу, то честити Луј-Филип можда не би цео на престо својих нежно вољених рођака 1830, већ 1820 или 1825 године. Све те промене у току догађаја могле би делимично утицати на даљи политички, а преко њега и на економски живот Европе. Али крајњи исход револуционарног покрета не би ипак ни у ком случају био „супротан“ стварноме исходу. Захваљујући особинама свога ума и карактера, утицајне личности могу изменити индивидуалну физиономију догађаја и неке њихове делимичне последице, али оне не могу изменити њихов општи правац, који је условљен другим снагама.