Георгиј Валентинович Плеханов
К питању о улози личности у историји
Нас тај задатак одавно интересује и ми смо већ одавно осећали жељу да позовемо читаоца да га се лати заједно с нама. Али нас је задржавала извесна бојазан: мислили смо да су можда наши читаоци већ сами решили тај задатак и да ће за наш предлог бити доцкан. Сада више немамо те бојазни. Избавили су нас од ње немачки историчари. Ми то говоримо озбиљно. Ствар је у томе да је у последње време између немачких историчара вођена прилично ватрена дискусија око великих људи у историји. Једни су били склони да у политичкој делатности тих људи виде главну и мал' те не једину опругу историског развитка), а други су тврдили да је такав поглед једностран и да историска наука мора имати у виду не само делатност великих људи и не само политичку историју, већ уопште целокупност историског живота (das Ganze des geschichtlichen Lebens). Као један од претставника овога последњег правца иступио је Карл Лампрехт[С], писац “Историје немачког народа“, коју је на руски језик превео г. П. Николајев. Противници су Лампрехту пребацивали “колективизам“ и материјализам, и чак су га - horribile dictu![Т] - стављали у један ред са „социјал-демократским атеистима“, како се он изразио на крају дискусије. Када смо се упознали с његовим схватањима, увидели смо да су оптужбе које су подигнуте против јадног научника биле потпуно неосноване. У исто време, уверили смо се да данашњи немачки историчари нису у стању да реше питање о улози личности у историји. Онда смо себи дали права да претпоставимо да то питање остаје још увек нерешено и за неке руске читаоце и да се поводом њега и сада може рећи нешто што није сасвим лишено теориског и практичног интереса.
Лампрехт је сакупио читаву колекцију (eine artige Sammlung, како он каже) погледа истакнутих државника на њихову властиту делатност у оној историској средини у којој се она развијала; али у својој полемици он се засада ограничио на то да се позове на неке говоре и мишљења Бизмарка. Он наводи следеће речи, које је гвоздени канцелар изрекао у севернонемачком рајхстагу 16 априла 1869 г.: „Ми не можемо, господо, ни игнорисати историју прошлости, ни градити будућност. Ја бих., хтео да вас сачувам од оне заблуде услед које људи померају свој часовник напред, уображавајући да ће тиме убрзати ток времена. Обично се веома преувеличава мој утицај на оне догађаје на које сам се ослањао; па ипак ником неће пасти на памет да захтева од мене да ја правим историју. То би за мене било немогуће чак и у заједници с вама, иако бисмо се ми, ако се ујединимо, могли супротстављати целоме свету. Али ми не можемо правити историју: ми морамо чекати док се она направи. Ми нећемо убрзати сазревање плодова тиме што ћемо под њих ставити лампу; а ако их будемо брали незреле, онда ћемо тиме само сметати њиховом растењу и покварићемо их“. Заснивајући се на сведочанству Жолиа, Лампрехт наводи такође мишљења која је Бизмарк у више махова изрекао за време француско-пруског рата. Њихов је општи смисао опет тај да „ми не можемо правити велике историске догађаје, већ се морамо прилагођавати природном току ствари и ограничавати на то да себи обезбедимо оно што је већ сазрело“. Лампрехт у томе види дубоку и пуну истину. По његовом мишљењу, модерни историчар не може друкчије мислити, ако само уме да сагледа дубину догађаја и да своје поље вида не ограничава на одвећ кратак период времена. Да ли би Бизмарк могао да Немачку врати натуралној привреди? То би за њега било немогуће чак и у оно време када се налазио на врхунцу своје моћи. Општи историски услови јачи су од најјачих личности. Општи карактер његове епохе јесте за великог човека “емпириски дата нужност“.
Тако расуђује Лампрехт, називајући свој поглед универзалним. Није тешко запазити слабу страну „универзалног“ погледа. Наведена Бизмаркова мишљења веома су интересантна као психолошки докуменат. Могуће је не симпатисати делатности бившега немачког канцелара, али се не може рећи да је она била незнатна, да се Бизмарк одликовао „квијетизмом“. Ласал је о њему ово говорио: „Слуге реакције нису празна причала, и дао би бог да прогрес има што више таквих слугу“. И ето тај човек, који је понекад показивао доиста гвоздену енергију, сматрао је себе сасвим немоћним пред природним током ствари, очигледно, гледајући на себе као на обично оруђе историског развитка; то још једном више показује да је могуће видети појаве у светлу нужности и у исто време бити веома енергичан прегалац. Али су Бизмаркова мишљења интересантна само у том погледу; она се не могу сматрати као одговор на питање о улози личности у историји. По Бизмарковим речима, догађаји се праве сами од себе, а ми можемо обезбеђивати себи оно што они припремају. Али сваки акт „обезбеђивања“ претставља такође историски догађај: чиме се ти догађаји разликују од оних који сами себе праве? У ствари, готово сваки историски догађај истовремено је и „обезбеђење“ некоме већ сазрелих плодова претходног развитка и једна од карика оног ланца догађаја који припрема плодове будућности. Како се актови „обезбеђења“ могу супротстављати природном току ствари? Бизмарк је као што се види, хтео да каже да личности и групе личности које делују у историји никад нису биле, нити ће икада бити свемогуће. У то се, разуме се, не може ни најмање сумњати. Али ми бисмо ипак желели да знамо од чега зависи њихова снага, која, разуме се, није ни издалека свемогућа; под каквим околностима она расте и под каквим се смањује. На та питања не одговара ни Бизмарк, ни учени бранилац „универзалног“ погледа на историју који цитира његове речи.
Истина, код Лампрехта се наилази и на схватљиве цитате.[Ћ] Он, на пример, наводи следеће речи Моноа, једног од најистакнутијих претставника савремене историске науке у Француској: „Историчари су одвећ навикли да обраћају изузетну пажњу на сјајне, звучне и ефемерне манифестације људске делатности, на велике догађаје и на велике људе, уместо да приказују велики и спори развитак економских услова и социјалних установа, који сачињава доиста интересантан и непролазан део људског развитка - онај део који се у извесној мери може свести на законе и подврћи до извесног степена тачној анализи. Доиста, важни догађаји и личности важни су управо као знаци и симболи различитих момената поменутог развитка. Већина пак догађаја који се називају историским тако се односи према правој историји, као што се према дубоком и сталном кретању плиме и осеке односе таласи који настају на морској површини, за један тренутак засијају живом ватром светлости, а затим се разбијају о пешчану обалу, ништа не остављајући иза себе“. Лампрехт изјављује да је спреман да се потпише испод сваке од ових Моноових речи. Познато је да немачки научници не воле да се слажу с француским, ни француски с немачким. Зато је белгиски историчар Пирен у “Revue historique“ с особитим задовољством подвукао то поклапање историских погледа Моноа с погледима Лампрехта. „Та сагласност значи веома много, - приметио је он. - Она, по свој прилици, доказује да будућност припада новим историским погледима“.