Георгиј Валентинович Плеханов
К питању о улози личности у историји
Још једном: свест о безусловној нужности дате појаве може само појачати енергију човека који симпатише тој појави и који себе сматра једном од снага које доводе до те појаве. Кад би такав човек, пошто стекне свест о нужности дате појаве, скрстио руке, он би онда тиме показао да слабо зна аритметику. На пример, узмимо да појава А мора нужно наступити ако постоји дати збир услова С. Ви сте ми доказали да тај збир делом већ постоји, а делом да ће постојати у дато време Т. Уверивши се у то, ја - човек који симпатише појави А - узвикујем: „Ала је то' лепо!“ и лежем да спавам све до радосног дана у који сте ви прорекли дати догађај. Шта хе изићи из тога? Ево шта. У ваш прорачун, у збир С који је потребан за то да би наступила појава А, улазила је такође и моја делатност, која је једнака, узмимо, а. Пошто сам ја утонуо у сан, то у моменту Т збир услова који су повољни за наступање дате појаве неће бити једнак С, већ С - а, што мења стање ствари. Можда ће моје место заузети неки други човек, који је такође био близу неделовању, али на којег је спасоносно утицао пример моје апатије, која га је веома револтирала. У том случају, снага а биће замењена снагом б, и ако је а једнако б (а=б), оида ће збир услова који доприносе ластупању А остати једнак С, и појава А хе се ипак десити у тај исти моменат Т.
Али ако се моја снага не може сматрати за једнаку нули, ако сам ја умешан и способан радник и ако ме нико није заменио, онда ми нећемо имати пуни збир С, и појава А наступиће доцније него што ми претпостављамо, или неће наступити у оној потпуности коју смо очекивали, или чак уопште неће наступити. То је јасно као дан, и ако ја то не схватам, ако ја мислим да ће Ц остати Ц и после мог издајства, онда то може бити једино отуда што не умем да рачунам. Али зар само ја не умем да рачунам? Ви, који сте ми претсказивали да ће збир Ц неизоставно постојати у моменту Т, нисте предвидели да ћу ја лећи да спавам одмах после мог разговора с вама; ви сте били уверени да ћу ја до краја остати добар радник; ви сте мање поуздану снагу узели за више поуздану. Према томе, ви сте такође рђаво срачунали. Али претпоставимо да ви нисте ни у чем погрешили, да сте све узели у обзир. Онда ће ваш прорачун овако изгледати: ви кажете да ће у моменту Т збир Ц постојати. У тај збир услова ући ће, као негативна величина, моја издаја; исто тако, у њега ће ући, као позитивна величина, и онај бодрећи утицај који на људе јаке духом врши увереност у то да су њихове тежње и идеали - субјективан израз објективне нужности. У том случају збир Ц заиста ће постојати у време које сте ви одредили, и појава А ће наступити. То је, чини се, јасно. Али ако је јасно, зашто је онда заправо мене помела мисао о неизбежности појаве А? Зашто се мени учинило да ме она осуђује на неделовање? Зашто сам ја, расуђујући о њој, заборавио на најпростија правила аритметике? - Вероватно зато што је, према околностима мога васпитања, код мене већ постојала врло јака тежња ка неделовању, и мој разговор с вама била је кап која је препунила чашу те похвалне тежње. Ето, само зато. Само у том смислу - у смислу повода за испољавање моје моралне тромости и неподесности - фигурирала је овде свест о нужности. Али се она никако не може сматрати узроком те тромости: узрок није у њој, већ у условима мога васпитања. Према томе... према томе, - аритметика је ванредно уважена и корисна наука, чија правила не смеју заборављати чак ни господа филозофи, и чак нарочито не господа филозофи.
А како ће свест о нужности дате појаве утицати на јаког човека који јој не симпатише и делује против њеног наступања? Ту се ствар унеколико мења. Веома је могуће да ће она ослабити енергију његовог отпора. Али када се противници дате појаве убеђују у њену неизбежност? Када околности које иду на руку наступању дате појаве постају веома многобројне и веома јаке. Стицање свести код противника дате појаве о неизбежности њеног наступања и опадање њихове енергије. - претстављају само испољавање снаге услова који иду на руку наступању те појаве. А та испољавања, са своје стране, улазе у број тих повољних услова.
Али се енергија отпора неће смањити код свих противника дате појаве. Код неких ће она само порасти, услед свести о њеној неизбежности, претворивши се у енергију очајања. Историја уопште, а историја Русије напосе, пружа нам доста поучних примера за енергију те врсте. Надамо се да ће их се читалац сетити и без наше помоћи.
Ту нас прекида г. Карејев[О], који, иако, разуме се, не дели наше погледе на слободу и нужност и уз то не одобрава нашу особиту љубав према „крајностима“ јаких људи, ипак са задовољством дочекује на страницама нашег часописа ту мисао да личност може бити велика друштвена снага. Уважени професор радосно узвикује: „Ја сам то увек говорио“. И то је тачно. Г. Карејев и сви субјективисти увек су личности придавали веома значајну улогу у историји. И било је време када је то изазивало велике симпатије према њима код напредне омладине, која је тежила за племенитим радом на општу корист и која је стога, природно, склона да високо цени значај личне иницијативе. Али у ствари, субјективисти никад нису умели не само да реше, већ чак ни да правилно поставе питање о улози личности у историји. Они су „делатност личности које критички мисле“ супротстављали утицају закона друштвено-историског развитка и на тај начин стварали такорећи нову варијанту теорије фактора; личности које критички мисле, биле су један фактор поменутог развитка, а као други његов фактор служили су властити закони тог развитка. Из тога је произилазило нешто сасвим нескладно, чиме се могло задовољавати само дотле док се пажња активних „личности“ концентрисала на практичним актуелностима, док оне, према томе, нису имале времена да се баве филозофским питањима. Али откако је затишје које је настало осамдесетих година пружило и нехотице доколицу за филозофска размишљања онима који су били способни да мисле, од онда је учење субјективиста почело да пуца по свим шавовима и чак да се сасвим распада као чувени шињел Акакија Акакијевића. Никакве закрпе ништа нису поправљале, и мисаони људи, један за другим, почели су да напуштају субјективизам, као учење које је очито и потпуно неодрживо. Али, као што то увек бива у таквим случајевима, реакција против тог учења одвела је неке од његових противника у другу крајност. Док су се неки субјективисти, тежећи за тим да „личности“ доделе што је могуће ширу улогу у историји, одрицали тога да историски развитак човечанства признају за закономеран процес, дотле су неки од њихових најновијих противника, тежећи за тим да што је могуће боље истакну закономеран карактер тог развитка, очигледно били спремни, да забораве на то да историју праве људи и да зато делатност личности не може а да нема значаја у њој. Они су личност сматрали за quantite negligeable[П]. Теориски, таква крајност подједнако је недопустива као и она у коју су отишли најревноснији субјективисти. Жртвовати тезу антитези исто је тако неосновано као и заборављати на антитезу ради тезе. Правилно гледиште биће нађено тек онда када успемо да у синтези ујединимо моменте истине који су садржани у њима[Р].