Србија на истоку -
Светозар Марковић, 1872.Социјално-политични преврат у српској револуцији. Образовање нове српске државе. Патријархално и демократско друштво. Господари и "врховни вожд".
Од српских писаца историје нема ни једног који је написао историју српске револуције - историју онога преврата, који је учињен у државном и друштвеном животу српског народа и у основним његовим појмовима о својој народности и својој држави. Наши историци били су обично људи од партије једне или друге "династије" и у њиовим списима свуда се огледа њиова главна тежња да опишу заслуге једне династије или управо њеног оснивача, а да покуде другог. А осим тога то су били људи без темељног образовања, који управо нису ни разумевали шта треба да покаже историк, а нарочито историк српске револуције. Зато до данашњег дана ми имамо разних историја бојева за српско ослобођење, историја партајских бораба, а немамо ни једну у којој би био показан развитак идеја и установа - развитак друштвеног и државног живота српског народа(l9) осим у неколико историја Л. Ранке-а Немца која ни доданас није могла да се преведе цела на српски језик из неких обзира династичних.
Ми спомињемо овај факт нарочито с тога, што се наша тако звана интелигенција, у течају 40 год. тако образовала у духу монархичном те и нeпримећава срамно сакаћење историје српског народа, којим се цео народ преставља као богаљ, а поједине личности као његови спаситељи. Барем до сада ми не видесмо нигде научног протеста против таквог сватања српске историје. А у последње време еа свим је уобичајено да се код нас почетак српске револуције сасвим брише из живота српског народа, као да га није ни било или као да је то неки четнички покушај, као што је било више таквих покушаја за време турско-аустријских ратова.
По самом облику наших чланака (17) (осем других важних околности) ми не можемо да пишемо историју српске револуције. Али тежећи да изнесемо на видик значај Србије међу народима на југоистоку Европе, ми морамо барем у главноме да сватимо порекло и развитак оних државних начела, што су остварена у данашњој Србији. За ту цељ нуждно нам је да пропратимо развитак српске државе од самог њеног почетка. А почетак нове српске државе, а нарочито њена главна идеја: ослобођење и јединство целог српског народа - настаје од првог српског устанка на дахије. Одма у првом устанку на дахије српски народ мисли на ослобођење своје браhе у Босни, води преговоре с Црном гором и започиње рат с турском царевином ступајуhи ван граница београдског пашалука. У исто време српски народ у Аустрији помаже српску револуцију новцем и џебаном; српски официри у аустријској војсци краду топове са градова, и додају их својој браhи и сами долазе да се боре против Турака, а први српски научњак тог доба, отац српске књижевности Доситије, долази да буде министар просвете у новој српској држави. Мисао и нада да ће српска револуција у Шумадији ујединити цео српски народ била је општа у свима крајевима српским.
Један од најпретежнијих преврата у умном развитку српског народа што га је донела прва српска револуција, без сумње је она револуцијонарна мисао покорене раје: мисао да створи српску народну државу која би обуватала цсо српски народ. Та мисао изнесена је после пропасти српске, први пут српском револуцијом. Она раја, која је крила пушке, кад је ага покрај ње пролазио, газила блато да само Турчин прође по суву - та раја замишља да обнови своју српску државу и уништи турско царство у Европи. Та мисао била је још дуго време општа-народна док није загушена победом династичног(20) начела и бирократском системом.
Кад је планула прва српска револуција, видило се одма да то није четнички покушај појединих хајдука зарад освете Турцима, нити је то заповест фрајкорског вође из Аустрије. У једно исто време без предходног договора, устао је српски народ у Колубари, усред Шумадије и на десној страни Мораве. Вође његове били су домаhи синови, који су имали гласа и поштовања у народу, веhином највеће газде у околини. И ове вође у први мах нису имали другог договора између себе осим кад је коме нуждна помоh. Врховну команду није имао нико од њих. Па и доцније, Ћурчија је подигао Јадар и Рађевину, а Вељко ослободио Бању и Црну реку на своју руку - без ичије команде. Управо устао је цео народ, што више није могао да трпи насиље. Сваки је увиђао, као што вели певац српске револуције Ф. Вишњиh да је "крвца из земље проврела" - па је дошао земан: "сваки своје да покаје старе".
Пошто је народним устанком уништена турска државна система, у народу је моментално настало безвластије. Ми велимо "безвластије" што није било никакве државне организације, никаквих признатих власти ни закона. Српски народ могао је да уреди своју државу на свој начин, како је хтео и како му је била потреба. У српском народу не беше тада династије, не беше спахија, не беше у опште никаквих привилегисаних породица. Сви су били равни између себе - сви беху сељаци. Од целе организације државне беше остала само једна клица, која се је сачувала и под Турцима - и то је општина. У општи ни беше начело "демократско" (као што га зову на сувременом језику) т.ј. сви су чланови општине - равноправни између себе; а кнез општински, власт је изборна. Њега бирају и збацују чланови општине. За време Турака, турске су власти до душе утицале на избор општинских кнезова, али је народна воља опет била меродавна; ако ли је кнез и против воље оп штине остајао кнез, а тужбе код турских власти нису помагале, тада је народ имао средстава да га принуди на оставку. Та се средства употребљују и данас у Србији н.пр. упалити кмету сено или жито на гувну, или вајат или кош са житом, и т.д. Него то су били изузетни случајеви. У главноме може се рећи: да се кметовска власт добијала вољом и избором народа. Према овакој основној организацији, изгледа као најприродније да је у српској новој држави цела државна организација основана на изборном - демократском начелу. Саме вође што се истакоше на чело народа, беху добровољним пристанком народа признате за вође. Они немадоше друге силе осим народа, нити других каквих права, осим да воде и заповедају у боју. Начело њиове власти на први поглед беше такође изборно демократско.
Сипријан Роберт француски путник који је пропутовао наше крајеве и добро проучио наш народ, вели на једном месту у свом делу "Хришћани у Турској"18 да је дуготрајно ратовање од 1804. до 1813. год. учинило те су војводе и врховни вожд задобили диктаторску неограничену власт над народом, а да тога није било, вели С. Роберт, већ да је нека хришћанска сила одједаред уништила турску власт, па оставила народу, да се сам организира, цела би му државна организација била демократска. У овом мишљењу има доста истине. Нарочито што се вели да је деветогодишње ратовање учинило те се је у Србији образовала неограничена влада.(21) У природи човековој лежи да се у опасним тренутцима као што су бојеви, људи храбри и енергични, умни и предузимљиви истичу напред, а слабији иду за њима - покоравају им се. Тако се код свију ратничких племена код првобитних народа истичу природне поглавице. Њих нико није ни "изабрао" ни "поставио". Њих је изнела на врх њиова лична врсноћа, народ их је само признао. Ако је било и у српском устанку - тако су постали господари - вође, који су се у први мах истакле пред народом у борби против Турака. Ми ћемо доцније видити како се развила и утврдила господарска власт у Србији, али предходно нужно је да знамо основне појмове патријархалног друштва. Тада ће се лакше разумети не само постанак "господара" у српском народу него у опште постанак монархичне власти.
Има врло много људи, који не могу да разликују друштво основано на начелима патријархалним од друштва, које је основано на начелима демократским. Да се неби порађала збрка у овим називима, ваља знати, да је патријархално друштво оно, које је основано на истом начелу на коме је и породица; где се дакле природни старешина признаје као законита власт као год и отац у породици, и где је поглавици остављено неограничено право и неограничена власт, да управља целим народом и државом као и глави породице са кућом. Демократско је друштво по сувременим појмовима оно где народ издаје законе како да се управља народом и државом, где је дакле влада закона, влада народа самог. - Извршитељи закона(22) не старају се о народу као о својој кући, већ раде онако како је сам народ нашао за добро. Управо: тип је демократског друштва - асоцијација, а патријархалног породица.
Према овоме могло би се узети као да је патријархално друштво - монархија, само таква монархија, где народ живи још у племенском стању, па су крвне свезе између владара и других племенских поглавица и осталог народа још очевидне као н.пр. данас у Црној гори. Оно доиста: патријархално друштво показује се најобичније у таком облику и такав су облик проживеле скоро све сувремене монархије у Европи. Али патријархално друштво не мора бити у облику монархије. Републиканска влада(23) може бити основана тако исто на начелима патријархалним као и монархија. Само да се то увиди ваља дубље проучити разлику између патријархалности и демокрације, а не судити само по спољним облицима као што се често код нас ради. Код нас је уобичајено(24) да се најпротивнији појмови и начела бркају само да се постигне нека тенденција и то раде не само свакидањи новинарски писци већ људи који спадају у ред научењака.(25)
Доказ(26) да влада републиканска може бити основана на начелима патријархалним, најбоље се види у римској републици. Римска држава била је основана из неколико породица, и чак пошто је пала прва монархија у време републике, познавала се ова породична основа. Римљани(27) нису имали никада појма о "суверенитету" народа, који би издавао све законе и о "властима", које би биле само изврuштсљи народне воље а не влада т.ј. господари народа. Они су за разне струке у разним приликама изумевали разна званија за разне државне дужности: конзуле, диктаторе, децемвире, цензоре, трибуне и т.д. а сви ти званичници имали су у својој области неограничсну власт. Љиова јс воља била закон. Најочигледнији је доказ томе установа трибуна, којом је прост народ хтео да ограничи власт конзула и сената, који је био састављен из племића. Они нису законом ограничили власт конзула, прописав права и дужности његове, што би било по појмовима демокрације, већ су из своје средине бирали противну нeограничeну власт, која је својим простим "veto" могла да обустави извршење заповести конзула и сената. Ту се види онај патријархални поглед на државу: ми те бирамо да нас заступаш и браниш како знаш - "бог ти а душа ти". Тако је заиста и било у римској републици. Од личне увиђавности и енергије трибуна зависило је колику ће власт имати конзули и сенат(28), а не од закона и воље народа самог.
Карактерна црта по којој се познаје патријархално друштво и у облику монархије као и у облику републике, у томе је дакле: што народ уступа једној или више личности власт без одређених граница.
У породици је власт старешине ограничена самим ограниченим кругом радње породичне, а још више крвном везом и љубављу чланова у породици. Али опет има породица, у којима сви чланови играју што но веле "на нокту" на миг старешине. У општини круг власти такође је ограничен у многоме, јер су одношаји између старешине и чланова општине утврђени обичајима. Али и овде стоји опширно поље за самовољу. Нарочито кад се узме у обзир да породичне везе, пријатељски обзири и богатство могу имати веома силног утицаја на избор главара као год и поштење, ум и предузимљивост. Но опет у општини јавно мнење и обичај народни вазда имају одсудни утицај - нарочито у друштву, које није искварено утицајем централне власти, као што је био српски народ у то доба.
Кад је пропала турска управа у београдском пашалуку, српски народ требао је да организује државу. Какву је државу могао организовати народ, који није имао никаквог појма о државној заједници, о пословима које има цео народ да врши, о одношајима, који ваља да постоје између свију чланова народа? Обичај ту га није могао да руководи као при заједничкој радњи у општини. Свакојако народ није могао друкче радити но као што је радио у општини т.ј. изабрати поглаваре па оставити њима да се брину о држави "као добар домаћин о својој кући". А природно је да ће народ изабрати или боље признати оне поглаваре који су се већ истакли као вође у првој борби. Тако је заиста и било.
Као што смо већ казали господари, што први започеше устанак против Турака, постадоше фактична влада у новој држави. Одмах после првих победа над Турцима, кад задобише уважења код народа и пљачке од Турака, они сакупише око себе момке, који су вршили љиове заповести и помагали да врше "власт". У целој борби од 1804 до 1813 г. ми не налазимо у народу протеста против овог самовољног заватања власти. На против народ је у љима поштовао своје прве људе и своје заштитнике и кад су два господара Миленко и Петар протерани из Србије, народ њиовог краја бунио се против совјета и врховног вожда у корист својих господара.
По самом пореклу ове владе, није могло бити одређености нити у њиовим одношајима између себе, нити у њиовим одношајима спрам народа. У својим крајевима они су се држали својим личним врлинама и везама породичним и пријатељским, а њиов положај у врховној управи зависио је од њиове силе у оном крају, у коме су били господари и од њиових међусобних веза.
"Врховни вожд" био је у први мах изабран за врховног управљача српског народа за време рата. Њему су просто казали неколико одабранијих људи из народа: "ти заповедај а ми ћемо те слушати . Али нити је њега изабрало неко народно преставништво, нити су га признали сви господари, који су имали у својим крајевима таку исту неограничену власт као и вожд. Као год код свију првих господара и његова је власт била са свим неодређена - управо зависила је од саме његове личности: колико је могао да заузме и колико је умео да употреби.
Тако је од прилике постала централна влада код свију патријархалних народа и из такве је форме владавине ницала и апсолутна монархија и феудална система. На тај начин развила се монархична влада и код Срба.
Светозар Марковић интернет архива