Србија на истоку -
Светозар Марковић, 1872.

Организација прве српске државе. Совјет и магистрати. Народна скупштина. Узрок пропасти демократског начела у првој српској држави. Начело монархично и династија.

На први поглед чини се сувременом државнику, да држава српска од 1804 изгледа тако ровито и поцепано, да управо и незаслужује име "државе". Али тако се чини само на први поглед. Ако пропратимо ону деветогодишњу борбу српског народа са Турцима, морамо признати, да је ту морала бити много чвршћа народна организација, но што се показује с поља. Осим тога: ко упоређује организацију државе од 1804 и ону од 1815 г. увидиће да су и у једној и у другој основна начела па и саме основне установе биле: јсдне истс. Са нашег гледишта ово је нарочито важно, јер ми оћемо да проучимо развитак појмова и установа у Србији.

Главна снага српског народа под Турцима била је прикупљена и организована у економској заједници: задрузи и пола економској пола - политичној задрузи: општини. Задруга и општина били су главна снага српског народа у борби против Турака и општина још више но и задруга. Никакво војничко устројство нити државна организација, неби могли да издржавају у тако сиромашном народу толику војску, као што је могла организација српских општина у време деветогодишље борбе. Цела Србија у то време беше војнички логор, а цео српски народ наоружана и организована војска, готова да се крене на прву заповест својих старешина. При одређиваљу војника, који ће ићи на први позив, као и при бираљу: топџија, кољаника, добошара и трубача, који су морали да иду из општина у централно место, да се предходно обучавају, пазило се да се поштеде инокосне породице. У време рата свака је кућа издржавала своје војнике, а цела општина старала се да земља свију породица буде ypaђенa - што је најважније у организацији српских општина.

Финансијска система српске државе у начелу била је иста, што и под Турцима, осим што су многе порезе одпале као арач цару, кулук и друге. Главни је приход ни извор био десетак у житу и стоци и порез на главе. Само што сада десетак није ишао спахији, већ жито је ишло у општинске кошеве* а стока се скупљала кад је била потреба, па се или шиљала војсци или се продавала па новци ишли у народну касу. Осим десетка и пореза долазили су у приходни извор: скеле, ђумруци и риболови, који су се давали под закуп, или је народни совјет постављао своје људе да купе приходе.

Политично-административна система била је веома слична са данашњом системом окружних и среских начелништва у Србији. Бар из једне дипломе дате војводи Луки Лазаревиhу 1811 г. види се да је круг његове власти исти што и садањих начелника, с том разликом, што војводе немадоше никакву судску власт, и што су се морале да јављају сваки пут пред суд као оптужени кад их магистрат позове, што сада не може да буде без одобрења министра. Осим тога: војводска се власт још и у томе разликује од начелничке, што су они били врховне војничке старешине и у миру и у рату. Совјет је био врховна власт над војводама (а не "вожд"). У поменутој дипломи стоји: "и за свашто од совјета настављеније да иште и да познате даје 'врховна власт' ".

Установа совјета играла је врло важну улогу у новој држави, за то је нужно да се изближе упознамо са постанком те установе. Караџић у своме делу "Правитељствујущи совјет сербски" вели да је прву мисао о образовању совјета потстакао неки руски господин код проте Матије Ненадовиhа, кад је овај био у Петрограду као посланик 1804 г. Не знамо у колико је то истина, али по начелу које се огледа у првој организацији совјета, не би рекли да је онака установа могла пониhи у глави "рускога господина" као што су је у први мах сватили Божо Грујовиh и прото Матија. Начело првог совјета у Србији било је патријархално-демократско. Свака нахија требала је да избере по једнога поштена и паметна човека и то би била врховна власт у земљи. Српске војводе с Вождом заједно нису никако хтели да признаду оваку власт совјета, све до последњег времена. Они су у први мах хтели само да то буде највиши суд у земљи. Тако су и решиле знатније поглавице на састанку у Борку. Али, као што рекох, Божо и прота мислили су са свим друкчије о совјету.

Прво(Зl) устројство совјета, а особито онај демократски дух, који се у њему огледа у први мах било је дело Боже Грујовића Србина из Аустрије. Ово је нарочито с тога вероватно, што је устројство совјета врло слично са устројством жупанијске управе у Угарској, а Божа је био доктор права, сигурно мађарских. И тамо народ бира известан број претставника за врховну управу, па они између себе поделе сами послове административне, финансијске и судске како најбоље знају. Исто начело било је у првом српском совјету, док се није поделио на "попечитељства" где се већ огледа уплив руски.

Одма пошто се је совјет установио и преместио своју радњу у Смедерево 1805 г. он је почео да се стара да добије од народне скупштине потврду као врховна власт у земљи.(З3) У томе није успео нарочито због противлења Вождова, који је у установи совјета видео само тежњу осталих господара, да му отму врховну власт. Али први совјет по свом основном начелу, на коме је устројен није био никако великашка установа. Са свим напротив: то је била установа народна.(34) Још док се није власт његова формално признала, он је већ тежио да обузда поједине господаре и да њиову самовољу потчини народној власти.* Још се боље види дух првог совјета, кад се промотри одношај нахија спрам својих совјетника. Ево шта казује о томе Караџић: "кућа у којој је совјетник седио била је као нахијска кућа, отворена свакоме човјеку из његове нахије. Кад је ко имао макар каква посла код совјета, најприје је ишао совјетнику своје нахије, и он је био дужан старати се за његов посао што прије да сврши; ако би оваки човек био из далека, да не може на обданицу доћи и посао свој свршити, он је могао код совјетника за бадава бавити се неколико дана, баш да је и коња имао. Често су долазили болесни људи из даљнијих нахија да траже у Београду лијека код љекара, и по неколико недјеља дана бавили су се у нахијској кући код совјетника за бадава, само што су плаћали лекарима за лијекове и лијечење. Ако би се догодило да се човјек из какве нахије за какву кривицу код совјета затвори, совјетника његове нахије одмах су питали за њ, ко је и какав је, и он је био дужан старати се, колико је могуће, да га оправда и пусти из затвора. Кад је требало у какву нахију послати људе да што извиде или уреде, ваљало је да међу њима буде и совјетник оне нахије, као човјек који познаје ону земљу и људе".20

Ето какав је био први српски совјет! То је била права демократска установа прекројена у народном патријархалном духу. Кућа где се народу дели правда и одакле се издају заповести за сву земљу; у исто време кућа, где народ налази склоништа у потреби и уточишта у невољи - гостијоница и болница народна; народом избрана власт и народно заступништво - све је то сједињено у једном организму и то све тако просто, да се простије ништа не може ни замислити. То је управо била најоригиналнија установа у новој српској држави и по нашем сватању то је било најудесније за ондашње прилике.

Даље казује Караџијћ: "совјет је још 1806 г. из Смедерева разаслао по нахијама кратке наредбе, како ваља судити, а у Београду 1807 г. одреди и по нахијама распише, да се у свакој нахији постави прави суд од три судије и један писар; судије ове бирао је народ као и савјетнике а писара ако нијесу имали совјет је био дужан наћи га и послати им ... Овоме суду могао је човек тужити и војводу и он је морао доћи на суд да се одговара. Ко овијем нахијским судом није био задовољан, могао се тужити совјету. Осим тога совјет је издао једну уредбу, колико ће се плаћати поповима за њихове службе, н.пр. за вјенчање, крштење и т.д. Совјет је на свршетку 1807 год. издао уредбу и за новце, како ће у земљи ићш. По томе је био одредио да се продају турске куће и остали миљкови како по Београду тако и по нахијама. Он је давао под закуп скеле и ђумруке и примао друге приходе, који би се одкуда догодили, набављао је џебану и остале војничке потребе за цијелу земљу, њему су старешине на скупштини о новој години предавали рачуне од различнијех трошкова. По овоме се види како је совјет у земљи једнако радио, а и изван земље био је познат, ако не као највећа власт а оно јамачно као тијело које је с Вождом делило власт".21

Из овога се види да је совјет са развитком прве српске државе раз­ вијао и ширио све већма круг своје власти остајући једнако на свом пр­ вом демократском темељу. Да је у Србији настао мир одма 1807 год. да је престала потреба војничких талената и изчезла власт и слава војнич­ ка, а да су мирна занимања задобила превагу, нема сумње, да би се све установе у Србији организовале на истом темељу на коме је био и сов­ јет. Бар томе је тежио први српски совјет, и установа изборних судова и изједначење војвода пред судом и законом са осталим грађанима то најочигледније доказују. Још један корак даље и политично-управна власт војвода престала би и на њихово место у нахијама дошле би онаке исте(35) управне власти као што беху магистрати или још боље: као што беше сам совјет. Једном речи: Србија је била на правом путу да постане држава демократска из државе патријархалне(36) онако исто као што је некада постала малена Швајцарска, пошто су неколико сељачких општина збацили господаре из дома Хабзбургшког. Још је у Швајцарској било аристокрације која је дуго време задржавала разви­ так слободе, што у Србији није било.

Али непрекидно ратовање са Турцима давало је велику важност господарима и војводама који су се истакли у први мах као вође у рату. Обогативши се пљачком у рату, они су могли да издржавају своје момке, који су били једина коњаничка сила у тадашњој Србији. Овакви људи разуме се за сво време ратовања остали су природне старешине у свом крају, а у мирно време они су имали најјачи уплив на све управне послове. Избор кнезова у општи ни и чланова у магистратима, био је у њиховим рукама. На скупштинама народним управо су само они и долазили и други знатнији људи у народу с којима су старешине живиле у пријатељству. * На скупштинама је управо решавала сила а не разлог. Сила ова готово се напред знала према томе који војвода с којим стоји у пријатељству, али неки пут решавало се на скупштини просто тиме, ко је довео више момака као н.пр. што је Вожд довео у Смедерево. Совјет је управо само прве 2 године свога трајања био власт народна, после тога он је био оруђе једне или друге странке господарске, према томе која је партија надвалила у земљи.(38)

У течају рата примеhава се како сваки господар тежи да задржи власт и господство у својој породици. Из породице Ненадовића троица су војводе, из породице Обреновиhа двоица. Место убијеног војводе Ђуше долази његов брат Вујица, место Васе Чарапиhа његов брат Атанасије; место Милоша Стоићевића његов брат Јанко и т.д. У опште оне породице које су већ једном задобиле ауторитет у народу, једнако задржавају свој узвишени положај. Остале војводе помажу да се одржи тај ауторитет. В. Караџић мисли да је вожд нарочито постављао војводе из исте породице, да би се и његовој породици признала насљедна врховна власт. Ако ово није што друго, онда је непознавање човекове природе и закона историјског развитка народа, - узрок таком кривом сватању. Свуда код патријархалних народа показује се иста тенденција да власт остане насљедна у породици. То је исти закон по коме су остале насљедне војводе у Црној гори, насљедне свештеничке парохије у Србији, касте у Индији или феудална система у средњем веку, Народ сам такође је сматрао као нешто природно да му старешина буде из знатне породице.

У Србији дакле ратовањем развила се клица за један привилегисани сталеж, као што се развила у сличним приликама код свију народа. Ова клица могла је бити угушена или развитком демократских начела као што су била у основу прве организације совјета и магистрата или развитком монархичне власти - уништење једног привилегиског сталежа, једном породицом. У Србији се тада пошло последњим путем.

У томе је цео смисао борбе између великаша и вожда. Ни једна ни друга страна у тој борби нису пре стављали начело слободе против апсолутизма, или право народа против права појединих личности. То је била борба власти против власти. Свака је страна тражила да осигура своје право на власт. Такође је са свим погрешно називати ту борбу: борбом совјета против вожда или обратно. То је борба господара против господара. Совјет је могао бити и народни(39) и господарска установа према томе како буде уређен, али у томе су били сагласни и партија вождова и противничка, што ни једна није хтела, да совјет буде уста нова народна.(40)

Али у првој српској држави још се јасно не истиче начело монархично, нарочито нигде се у преговорима са Турцима не спомиње насљедна владавина над Србијом у породици Карађорђа,(41) Вожд није замишљао да оснује династију, Он је као што вели Ранке, некако волео поредак и законитост, па кад је само његово частољубље било задовољено, што је одржао победу над својим противницима, он се повлачио у своје село а фактичну власт остављао совјету који се је у последње време већ претворио у 6 "попечитељства". Управо пре но што се могла развити монархична власт, која је већ била на прагу - пропала је прва српска држава, Остало је да се понови иста борба између великашког и монархичног начела и у другој држави.(42)

* Установа општинских кошева постојала је дакле још за време вожда. Вуков "Правит. совјет", стр. 62.
** Види писмо совјета Петру Добрњцу да остави скеле пожаревачке, јер ће совјет на све скеле метути своје људе, да се народ не буни као што су се почели бунити - "и ви више немојте се у секеле мешати и руке извадите". "Правит. совјет", стр. 6.

Светозар Марковић интернет архива