Георгиј Валентинович Плеханов
К питању о улози личности у историји

 

I

У другој половини седамдесетих година покојни Каблиц написао је чланак “Ум и осећање као фактори прогреса[A] , у коме је, позивајући се на Спенсера, доказивао да у поступноме развитку човечанства главна улога припада осећању, а да ум игра другоразредну и уз то сасвим подређену улогу. Каблицу је одговорио један „уважени социолог“[Б] , који је подругљиво изразио дивљење поводом теорије која је ум стављала „на задњи зиц“. „Уважени социолог“ био је, разуме се, у праву када је бранио ум. Али би он био далеко више у праву да је, не дотичући се суштине питања које је Каблиц покренуо, показао колико је немогуће и недопустиво било и само постављање тог питања. Доиста, теорија „фактора“ неоснована је већ сама по себи, јер произвољно издваја различите стране друштвеног живота и хипостазира их, претварајући их у снаге посебне врсте, које с разних страна и с неједнаким успехом вуку друштвеног човека по путу прогреса. Али је та теорија још неоснованија у оном облику какав је добила код Каблица, који у посебне социјалне хипостазе није више претварао ове или оне стране делатности друштвеног човека, већ различите области индивидуалне свести. То су уистину Херкулови стубови апстракције; даље није могуће ићи, јер даље настаје комично царство већ сасвим очигледног апсурда. На то је управо и требало да „уважени социолог“ скрене пажњу Каблицу и његовим читаоцима. Показавши у какву је безизлазну пустињу апстракције завела Каблица тежња да нађе „фактор“ који доминира у историји, „уважени со-циолог“ би можда и нехотице учинио понешто и за критику саме теорије фактора. То би свима нама у оно време било веома корисно. Али се он није показао на висини свог позива. Он је и сам стајао на гледишту те исте теорије, разликујући се од Каблица једино склоношћу ка електрицизму, услед којег су му сви „фактори“ изгледали подједнако важни. Електричка својства његовог ума дошла су до нарочито јасног израза доцније, у његовим нападима на дијалектички материјализам, у коме је он видео учење које економском „фактору“ приноси на жртву све друге факторе и које улогу личности у историји своди на нулу. „Уваженом социологу“ није ни на памет падало да је гледиште „фактора“ туђе дијалектичком материјализму и да је само при потпуној неспособности за логичко мишљење могуће видети у њему оправдавање такозваног квијетизма. Треба, уосталом, приметити да у тој грешци „уваженог социолога“ нема ничег оригиналног: њу су чинили, чине и, вероватно, још ће дуго чинити многи и многи други...

Материјалистима су почели да пребацују склоност ка квијетизму већ тада када они још нису ни имали изграђен дијалектички поглед на природу и на историју. Не одлазећи у „дубину векова“, споменућемо спор познатога енглеског научника Пристлија с Прајсом. Анализирајући Пристлијево учење, Прајс је, поред осталог, доказивао да је материјализам неспојив с појмом слободе и да отстрањује сваку самоактивност личности. У одговору на то Пристли се позвао на искуство из живота. „Ја не говорим о самом себи, премда, разуме се, ни мене није могуће назвати најнепокретљивијом од свих животиња (am not the most torpid and lifeless of ali animals); али ја вас питам: где можете наћи више енергије мисли, више активности, више снаге и упорности у постизању најважнијих циљева, него међу присталицама учења о нужности? „Пристли је имао у виду верску демократску секту[В] коју су тада називали christian necessarians[Г] . Хе знамо да ли је она заиста била тако активна како је то мислио Пристли, који јој је припадао. Али то није ни важно. Не може се ни најмање сумњати у ту околност да се материјалистички поглед на човечју вољу одлично слаже с најенергичнијом делатношћу у пракси. Лансон[Д] примећује да су „све доктрине које су се човечијој вољи обраћале с највећим захтевима, у принципу потврђивале немоћ воље; оне су порицале слободу и потчињавале свет фатализму“[Ђ] . Лансон није у праву када мисли да свако порицање такозване слободе воље доводи до фатализма; али му то није сметало да запази у највећој мери интересантан историски факат: у ствари, историја показује да чак и фатализам не само да не смета увек енергичном деловању у пракси, већ, напротив, да је у извесна доба био психолошки нужна основа тог деловања. Као доказ, позваћемо се на пуританце, који су својом енергијом превазишли све остале партије у Енглеској XVII века, и на Мухамедове следбенике, који су за кратко време потчинили својој власти огроман појас земље, од Индије до Шпаније. Веома се варају они који мисле да ми треба само да се уверимо у неизбежно настајање датог низа догађаја, па да код нас нестане сваке психолошке могућности за то да припомогнемо том настајању или да му се супротставимо[Е] .

Ту све зависи од тога да ли моја властита делатност сачињава нужну карику у ланцу нужних догађаја. Ако сачињава, онда је код мене утолико мање колебања и ја утолико одлучније делујем. И у томе нема ничег чудноватог: када кажемо да дата личност сматра своју делатност нужном кариком у ланцу нужних догађаја, онда то, поред осталог, значи да је отсуство слободе воље за њу исто што и потпуна неспособност за неделовање и да се оно, то отсуство слободе воље, одражава у њеној свести у виду немогућности да поступа друкчије него што поступа. То је управо оно психолошко расположење које се може изразити чувеним Лутеровим речима: “Hier stehe ich, ich kann nicht anders“[Ж] и услед којег људи показују најнеукротивију енергију и извршују у највећој мери задивљујуће подвиге. -То расположење било је непознато Хамлету: зато је он и био кадар само за то да тугује и да размишља. И зато се Хамлет не би никад сложио с филозофијом по чијем је смислу слобода само нужност која је прешла у свест. Фихте је с правом рекао: какав је човек, таква му је и филозофија“.

 

Следеће поглавље