Живојин Павловић
Биланс совјетског термидора:
Приказ и открића о делатности и организацији Стаљинског терора
Судећи по великом броју дела разних писаца и разних политичких погледа, добија се утисак да су ретки они који су схватили у чему се састоји, где је разлог масовног истребљивања старих бољшевика. Званична оправдања кремаљских диктатора своде се, углавном, на једно: сви стрељани или похапшени су "шпијуни" или "издајници" и "троцкисти". А како је стрељано или похапшено око 500000-600000 само партијаца, значи да је само у Бољшевичкој партији било толико шпијуна. Дакле, једна трећина од укупног партијског чланства су шпијуни и провокатори?! Иста је пропорција и у војсци. Према томе свак се тада питао, а и данас се пита: па када је само у партији толико шпијуна, колики је њихов проценат изван партијских редова, у народу, где несумњиво има велики број противника бољшевизма? Ако је то тачно, тј. ако се званична теза узме као тачна, онда значи да совјетски режим није тако солидан како су нам га до сада представљале бољшевичке вође, а и ми сами у нашим говорима и нашој штампи. Ако је збиља тачно да је тако велики проценат "шпијуна" само у бољшевичким редовима, онда не може бити ни речи о његовој солидности. Јер, када бољшевизам није, ни за 20 година своје владавине, успео да макар путем диктатуре пролетаријата и путем терора задобије, чак ни поверење својих сопствених чланова, какво ли тек влада расположење у народу који је добрим делом био против бољшевизма.
Али, данас, и непријатељи Совјета и бољшевизма, далеко су од тога да верују у апсолутне немогућности, у немогуће лажи кремаљских бирократа, на чијем се челу налази Стаљин са својом тазбином. Истина о овом незапамћеном крвављењу твораца руске револуције, свакако лежи другде: у питању је дефинитивно и отворено завођење личнe диктатуре Стаљинове, а то је било могуће само на лешевима старих бољшевика, који нису ни по коју цену хтели да се одрекну првобитних принципа бољшевизма - принципа демократије у партији и држави, права критике, без које се не може замислити једна пролетерска партија, ни заједница.
Лаж је да су се стари бољшевици продали међународном фашизму. Напротив, истина је да се Стаљин пактом са Хитлером продао немачком фашизму и на тај начин издао, не само интересе руског, већ и свеукупног светског пролетаријата. Лаж је да су руски генерали и маршали били у служби Хитлера јер то није ничим доказано, док, напротив, цео свет је био сведок осмејака и тапкања по рамену Стаљина и Рибентропа, као и фашистичког поздрава немачких дипломата на Лењиновом гробу. Најзад, лаж је да су стари бољшевици хтели да рестаурирају у Совјетској Унији капитализам против кога су се целог свог живота борили, а који су били први да укажу на опасност кулака и непмана у Совјетској Унији.
Све је то само био изговор, само средство да се баци прашина у очи руском и светском јавном мишљењу, јер читав рад Стаљинов од смрти Лењина своди се на постепено одстрањивање са функција у партији и држави најближих и најбољих Лењинових сарадника у циљу приграбљивања свеукупне власти у своје руке, и у руке своје клике.
Још за време Лењина, Стаљин је чинио све могуће да и самог Лењина компромитује и да га потисне. Што није успео са својим закулисаним интригама има се захвалити само огромној Лењиновој популарности, и што су његови најближи сарадници још у то време запазили каква опасност прети партији и старим бољшевицима од овог ђурђијанског инквизитора.
И сам Лењин, познавајући добро Стаљина, предвидео је 1921. године ову трагичну еволуцију Бољшевичке партије. Уочи 10-ог конгреса Лењин говори за Стаљина: "Овај кувар спрема само папрене порције." За све време његове болести он интригира и када се Лењин придиже, налази се још онда пред фаталном тројком Стаљин-Зиновјев-Камењев који су бирократизирали партијски и државни апарат дотле, да се Лењин горко жали Троцком:
"Да, наш је бирократизам монструозан. Згрануо сам се кад сам се поново вратио на рад."
У свом фамозном тестаменту, који је Стаљин сакрио, Лењин вели за Стаљина:
"Стаљин је бруталан, нелојалап, склон у сваком моменту да злоупотреби власт коју му даје партијски апарат. Стаљиnа треба елиминисати, да би се избегао расцеп у партији."
Лењинова удовица, Крупскаја пише у то време Лаву Троцком:
"Владимир Илич је издиктирао једно писмо за Стаљина у ком изјављује да кида са њим све везе." Истовремено и Глазер прича у то доба:
"Илич спрема праву бомбу против Стаљина."
На жалост и на несрећу старих бољшевика и партије, Лењин умире, и Стаљин помоћу Зиновјева и Камењева дочепава се партијског апарата, па кад их је искористио у борби против Троцког, шаље и њих са њиховим пријатељима на губилиште. Да би задржао сву власт за себе, он је припремио "праву бомбу" против, не само опозиционара, већ и против својих најближих сарадника, јер су се чак и они дигли против самовоље ђурђијанског диктатора. Сада он сам, у име принципа да "спашава партију од расцепа", стреља њене творце, да би "спасио" бољшевизам, стреља бољшевике, а да би "спасио револуцију", стреља њене вође и њене војсковође,
Као некада цар, и он је почео са политичким процесима само са том разликом што је цар гонио противнике царизма и капиталистичког поретка у Русији, док он гони, не противнике бољшевизма, него његове најоданије поборнике, његове творце. И најзад, са том разликом, што је цар стрељао неколико десетина, док је Стаљин отерао у смрт десетине хиљада организатора совјетске власти да би је сву задржао за себе и своју клику, а против воље партије и њеног чланства, у најмању руку против њене већине.
Ово крвављење после Лењина предвидео је и Бухарин. У пуном јеку унутрашње борбе опозиције (1928) против Стаљиновог безвлашћа, Бухарин говораше:
"Ако га нападнемо, подавиће нас, присиливши нас на расцеп. Ако га не нападнемо, ипак ће нас подавити једног дана оптулсивши нас као одговорне ако не буде хлеба у октобру. "
То је било у оно доба када је Стаљин писао брошуру "О опозицији" 1928. године, када се свакако у њему појавила идеја истребљивања старих бољшевика. Пошто су га извесни опозиционари оптуживали да им се спремају тамнице и стрељање, он у тој фамозној брошури пише:
"Метода крвављења (у партији) је опасна и заразна. Ако се смакне данас један, сутра други а прекосутра трећи, шта ће онда остати од партије? "
Све то, ипак, није сметало да истреби скоро све старе бољшевике, те се данас свако пита шта је збиља све остало у партији.
Остао је Стаљин са својом бирократском кликом окупљеном око породице Кагановића. Остао је диктатор, који је путем најужаснијег терора, путем масовних стрељања противника личне диктатуре, узео сву власт у своје руке па да постане страх и трепет, не "класним непријатељима" већ бољшевицима и члановима партије, чији животи нису били у већој опасности ни под царизмом. Најзад, остала је још са њим читава банда полтрона, пузаваца, ласкаваца који свакодневно узносе његову личност до божанства, што је, ако се не варам, у опреци са бољшевичким доктринама. Остала је још, такође, читава банда провокатора који су се "такмичили" у "откривању шпијуна и народних непријатеља" и на тај начин стицали поверење диктатора и пели се полако у бирократској стаљинској хијерархији.
У доколици, сабирао сам из совјетских листова епитете којим су га полтрони и совјетска штампа свакодневно обасипали и још данас обасипају. Према овим ласкавцима Стаљин је: "доброчинитељ", "отац и шеф народа". Он је "легендарни шеф", "легендарна фигура", "љубљени шеф". Онда је "генијални мислилац", "шеф светског пролетаријата", и "фелдмаршал револуционарног пролетаријата" и најзад, "колос од челика", "сунце са истока", "мали отац народа" и тако даље.
Потом је "велики": "велики пилот", "велики инжењер", "велики учитељ", и "велики следбеник великог учитеља".
Он је "највећи": "највећи теоретичар", "највећи техничар", "највећи лењинист", "највећи шеф свих времена и свих народа" и "најбољи од најбољих".
Овакви епитети, упућени једном бољшевику, који нам сам говори о скромности "која је врлина једног бољшевика" су, колико смешни, толико исто и одвратни. Ниједан фашистички шеф није пожњео толико ласкања.
Све оптужнице у процесима, а нарочито у три главна, само су производ фантазије и не почивају ни на каквој здравој бази. Цитирати их и побијати је смешно, јер је излишно побијати флагрантне лажи које падају саме по себи. Ипак, напомињемо само неколико тих неистина, које су утврђене фактима, које се могу доказати документима. Оптужени Голцман у процесу Пјатакова причао је да је сусрео 1932. године Седова, сина Троцког у Копенхагену у хотел "Бристолу". Утврђено је да Седов те године уопште није напуштао Немачку. То су утврдили суседи, и власници стана у коме је седео... Даље, чак ни сам хотел "Бристол" не постоји у Копенхагену. Када је ГПУ кројио оптужницу и измишљао "злочине", имао је при руци адресар из 1917. године, када је још фигурирао у њему хотел "Бристол", а који је разорен исте године. Доказано је, такође, да је Голцман агент ГПУ и да је ове лажне исказе давао по њиховом налогу.
Исти је случај и са фамозним путем Пјатакова у Осло. Према признању Пјатакова, он је био у Ослу у децембру ради састанка са Троцким, од кога је добио "директиве" о "терористичкој" акцији у Совјетској Русији. Пјатаков је изјавио да је путовао авионом. Међутим, према званичном извештају аеродрома у Ослу, у месецу децембру није атерирао ниједан страни авион, из простог разлога, што је услед елементарних непогода овај аеродром затворен од септембра до месеца маја. Социјалдемократски народни посланик Кунде тврди да Лав Троцки није уопште никога примио у децембру. Када се пријавио московском суду да ово посведочи, виза му је одбијена.
Сведок Ром (такође провокатор из ГПУ) тврдио је да је као делегат Радека сусрео Троцког у јулу 1936. године у Булоњској шуми код Париза ради "директива". Утврђено је да је тада Троцки био на француској ривијери у Ксвеу, да га је чувала полиција и да су му све посете биле ускраћене.
Ове лажи разголићене су јер је било лако у иностранству извршити непристрасну анкету. Када се буде за то указала прилика, биће разголићене и лажи које су сковане у Москви, а њени творци једном заувек бити приковани на стуб срама. Али, неко ће рећи: па, свеукупне оптужбе базирају се на исказима и признањима самих оптужених. Признао је Радек, Пјатаков, Риков и сви остали. Признање оптужених је довољан елеменат за оптужбу.
Заиста ова чуда од признања и самооптужби запрепастила су цео свет. Она су ишла у прилог званичне тезе, и творци процеса су били унеколико покривени. Ови, који нису веровали ни оптуженим ни оптужбама и самооптужбама трудили су се да објасне мистерије свих тих процеса. Једни су говорили о ужасним тортурама, други су тражили самооптужбе у "словенском мистицизму". Шеф француских социјалиста г. Леон Блум верује у "ментално распадање". У свом органу "Попилеру" он вели:
"Предност признања се окреће. Не доказује се и не могу се доказати чињенице које су лажне. Она доказују да је моралној перверзији стаљински терор надовезао неку врсту менталног распадања."
Оваква објашњења доказују да нико није познавао менталитет руских бољшевика, њихову високу оданост према партији и радничкој ствари, за коју су се деценијама борили, и да има само једно једино објашњење које се може дати тим оптужбама: стари бољшевици су хтели да умру за совјетску револуцију, исто онако како су за њу живели и борили се. Пре умрети и понети крст "шпијунски" него цепати партију и рушити совјетски режим. То је и теза познатог писца Плизнија, коју заступа у својој књизи "Лажни пасоши", која је награђена Академијом Гонкур. Он у тој књизи, која је уосталом роман, третира и објашњава оптужбе и самооптужбе стрељаних бољшевика на овај начин:
У добу дефинитивног расцепа, заправо изгона троцкиста из партије, као делегат Коминтерне на конгресу белгијске партије у Бриселу, био је један од стрељаних у московском процесу. Он није био троцкиста. Касније је пришао опозицији. На конгресу је пледирао гледиште Коминтерне на својствен начин: Партија је изнад нас, ми њој служимо, и како иста треба жртава у борби за остварење свога програма, она на првом месту рачуна на жртве својих чланова. У моменту, када си већ једном ушао у партију, ти губиш потпуно своју индивидуалност. Само постоје интереси партије, који су и изнад нашег људског достојанства. Када партија тражи извесне жртве, њени чланови су дужни да јој их дају без икакве резерве.
То је отприлике случај Плизнијевог јунака, о коме му је причао овај коминтерновац. Прича је проста и кратка и она је по мом мишљењу најправилније објашњење самооптужби и добровољног одласка у смрт, само да би се спасила револуција и партија, да би се избегли потреси који би могли бити фатални по Совјетску Унију, и да би се сачувало јединство партије.
За време револуције, прича Књазин, налазио се у његовом одреду комуниста и десна рука политичког комесара који се звао Стјепан Корошенко. Једне вечери Корошенко се изгуби са једним својим другом. Командант сумња да је Корошенко издао и прешао непријатељу, те нареди војницима, ако га нађу, да га одмах стрељају. Комесар пита војнике зашто га нису већ стрељали. Међутим, те ноћи Корошенко је добровољно и без знања ишао у извидницу и донео интересантне податке о кретању непријатељских трупа, и обраћа се комесару:
- Не, ви не знате о чему се ради, друже комесаре...
- Стјепан Корошенко, одврати комесар, је члан партије и мора да буде пример. За све нас ти си побегао. Уствари, ти ниси побегао и ја ти верујем. Али ако те оставим у животу, то ће изазвати расуло. Шта ја могу.
- Умрети, то ми је свеједно, одговори Стјепан, али овако?!
- Стјепане, партији се може дати нешто више од живота.
- У реду, одврати он.
- Смлатите га: један куршум је довољан. Од сада ако неко учини исто, проћи ће као и он.
Сви стрељани комунисти су нека врста Стјепана Корошенка, јер су и они дали партији нешто више од живота: част једног борца, њихово људско достојанство. Стари бољшевици су видели да од њиховог става у овим тешким моментимазависи, не само судбина партије, већ и револуције и Совјетске Уније. Још једном жртвовати се, то за њих није било тешко, јер су умирали у нади да ће ипак револуција победити, исто онако као што је Сен Жист, идући на гиљотину узвикнуо:
"Умрети, то није ништа, само нека револуција трцјумфује!"
Оптужени су добро знали да није дошао моменат да се каже сва истина о личном Стаљиновом режиму јер би то у многоме убило код светског пролетаријата сваку веру, а можда и последњу наду у своје класне организације, које су им обећавале ослобођење од капиталистичког режима. Сматрали су да један бољшевик у интересу партије треба да понесе на својим леђима и шпијунски крст у нади да ће партија преживети термидорску кризу и макар у последњем моменту курталисати се својих тирана и довршити изградњу социјализма, једног новог друштва у коме неће бити ни "мартира ни тирана".
Они су били свесни да Стаљин не може никога убедити да су творци бољшевизма истовремено и његови гробари. У то је најмање убеђен и светски пролетаријат, а још мање руске бољшевичке масе, у чијим се редовима већ осетила реакција против овог клања, што се видело на последњем конгресу партије. И док су руске радничке масе, и најсвеснији део светског пролетаријата, који се није дао убедити у сервиране лажи, гледали са запрепашћењем ово крвављење, дотле су непријатељи социјализма и радничке класе гледали у свему овоме почетак ликвидације револуције. Према томе, Стаљин се нашао на истом терену са белим Русима и свим оним који желе да и даље задрже радничку класу под режимом експлоатације.
На XVIII конгресу партије, који је одржан у марту 1939. године, јасно се манифестовало незадовољство партијског чланства против политике уништавања старих бољшевичких кадрова. Ово незадовољство се нарочито изразило у критикама, од стране делегата, великог броја злоупотреба локалних власти, из којих излази да је клање вршено на најобичнију денунцијацију, не партијских кадрова, већ кулака и непријатеља совјетског режима. Велики број угледних бољшевика стрељан је у унутрашњости на обичну денунцијацију кулака, непмана, и осталих антисовјетских и антирадничких елемената.
Примери најодвратнијих злоупотреба изнети су од стране делегата на овом конгресу. То нису ни "троцкисти" ни "опозиционари" већ бољшевички кадрови из базе, који су против метода кремаљских бирократа у борби против опозиције.
Ево неколико тих примера, које је неким пуким случајем пустила совјетска цензура:
У Молдавској републици ухапшено је неколико чекиста стаљиноваца, јер су без икаквог разлога лишили слободе известан број учитеља и принудили их да признају да су "шпијуни", због чега су стрељани. Доказано је касније да су стрељани невини, услед чега су чекисти похапшени и осуђени на незнатне казне, како би се колико-толико удовољило протестима партијског чланства у тој покрајини, које је тражило строге казне за кривце.
Други делегат испричао је на Конгресу, такође, занимљиву историју једног комунисте, који је члан ћелије од 20 чланова. Тај стаљиновац је денунцирао као "шпијуне" свих 19 својих другова, који су сви искључени из партије, а можда и стрељани. Али то није све. Најзад, једног дана овај савесни стаљиновац денунцирао је и себе самога да је сродник са једним контрареволуционаром и тражио овоје хапшење. Анкета је утврдила да је тај његов сродник, заправо његов ујак, био врло угледан комуниста и да је преминуо пре дужег времена.
У Лењинску-Кузњецку ухапшен је прокуратор и три чекисте који су похапсили 160 ученика једне школе од 10-12 година, под оптужбом, "да су припадали тајној терористичкој организацији", и "припремали устанак против совјетског режима". Један од њих стар свега 10 година изјавио је да припада тим "организацијама" још од 1935. године. Дакле, пришао им је у 7-ој години. Не зна се да ли су и колико осуђени ови савесни стаљиновци у "чишћењу" Совјетске Уније од "конспиратора".
Централни орган Бољшевичке партије "Правда" од 19. јануара 1939. године тражи паузу у овом покољу. Михаил Кољцов, њен директор, који је одмах скинут са тог положаја и затворен, износи, такође, неколико случајева, који тако јасно доказују све неозбиљности оптужби против чланова партије изван опозиције.
На Универзитету у Уфи, искључен је један од најбољих студената по имену Каматов, јер је некада посетио једног свог професора који је касније искључен из партије јер је био "буржоаски националиста". Какав злочин! Али то није све. Месне власти тражиле су од његове жене да га напусти или ће и она бити искључена из партије. Супружници, после дужег саветовања решили су да устану у одбрану својих права па било што било. Кољцов не наводи резултат ове њихове борбе.
12. јуна осуђен је у Кијеву учитељ Спичкак на свега 15 година робије, што је лажно денунцирао неколико стотина комуниста као "народне непријатеље", од којих је велики број и стрељан. Само на 15 година?! Живот овог одвратног провокатора био је скупљи од живота невино стрељаних партијаца које је он лажно оптужио. Да, али овај провокатор је познати стаљиновац.
Учитељица Јурка, која у основној школи у Змијеву, на опште задовољство претпостављених и родитеља, обучава децу, истерана је из државне службе те тиме заувек лишена могућности да заради парче хлеба у Совјетској Унији, јер је оптужена код локалних власти да је сестра неког "буржоаског националисте" који је оглашен "народним непријатељем". Тај "националиста" уопште не живи у истом месту, па ипак учитељица Јурка је крива што има таквог брата.
Један млади инжењер истеран је из фабрике у Свердловску, јер је купио грамофонску плочу од неког бившег партијца који је оглашен "саботером". Само због тога је избачен на улицу и на тај начин лишен могућности да се ма где запосли у Совјетској Унији. Тај млади инжењер био је један од најбољих у фабрици и уопште није знао да је дотично лице "саботер".
У провинцији Кујбишев, искључено је из партије много комуниста као "народни непријатељи". Касније је утврђено да су оптужбе против њих биле лажне, да су продукт маште локалних власти, које нису знале други начин да се покажу ревносни да и они гоне и да знају да гоне "народне непријатеље".
У једном другом селу исте провинције, агенти ГПУ ухапсили су једног учитеља као "шпијуна", само да би се докопали његовог аутомобила.
Колико је тек још било сличних оптужби које није хтела од бруке да пусти совјетска штампа? Ипак само ових неколико примера доказују под каквим се све околностима људи уништавају на најобичније провокације, како је психоза денунцијација и лажних оптужби по угледу на Москву допрла и до најудаљенијих села.
Познати гепеуовски генерал Кривицки, шеф шпијунаже за Европу, по одбијању повратка у Совјетску Унију, где га је чекала сигурна смрт пише:
"Остајем у иностранству. Надам се да ће ми се дати могућност да допринесем све што могу да се рехабилитују десетипе хиљада такозваних "шпијуна". Знам, и имам доказе да је и моја глава уцењена. Али мислим да је моја дужност, дужност револуционарног борца, да све то ставим на располагање светском револуционарном јавном мишљењу."
Најзад, на завршетку, није на одмет да у изводу цитирамо писмо које је познати бољшевик Раскољников, министар у Софији, оставши у емиграцији, упутио Стаљину.
"Помоћу ниских фалсификата ви сте инсценирали судске процесе који са својом апсурдиошћу превазилазе ваше оптужбе, мађијске средњевековне процесе које ви познајете из ваших богословских уџбеиика.
Ви сше оклевешали, обешчасшили, стрељали Лењинове сапутнике: Камењева, Зиновјева, Бухарина, Рикова и др. чија вам је невиност била позната. Пред смрћу, ви сте их присилши да се покају за злочине које нису никада починши и да их покрцјете блатом од главе до пете.
Где су хероји Октобарске револуције? Где је Бубнов? Где је Криљенко? Где је Антонов-Овсејенко? Где је Дибенко?
Ви сте их, Стаљине, похапсили.
Где је стара гарда? Она није више од овога света. Ви сте је стрељали.
Ви сте корумпирали и срозали у блато душе ваших сапутника. Ви сте присилили оне који вас следе са зебњом и одвратношћу да газе по локвама крви, крви ваших дојучерашњих другова. Уочи самог рата ви сте разорили Црвену армију, понос земље, тврђаве њене силе. Ви сте десетковали Црвену армију, Црвену флоту. Ви сте побили наше најоданије официре... са дичним маршалом Тухачевским на челу. Где је маршал Блихер, маршал Јегоров? Ви сте их, Стаљине, похапсили.
Ако је то социјализам, онда зашто смо се ми борили, другови?
Где је Борис Пиљњак? Где је Сергеј Третјаков? Где је Михаил Кољцов? Где је Тарасов-Родионов? Где је Галина Серебријакова? Ви сше их похапсили, Стаљине!
Као Хитлер, ви сте попалили њихове књиге. Где је највећи конструктор совјетских авиона, Тупољев? Ви ни њега нисте поштедели. Ви сте, Стаљине, ухапсили Тупољева."