Ernest Mandel
Lenjinistička teorija organizacije
Jednom kada shvatimo da lenjinistička teorija organizacije pokušava da odgovori na probleme sadašnjeg potencijala za revoluciju i revolucionarni subjekat, ova teorija onda vodi direktno do pitanja istorijske pedagogije, tj., do problema transformisanja potencijalne klasne svesti u stvarnu klasnu svest i sindikalnu svest u političku, revolucionarnu svest. Ovaj problem može da se reši samo u svetlu klasifikacije radničke klase kao što je obeleženo gore – u masu radnika, naprednih radnika i organizovani revolucionarni kadar.
Kako bi asimilovao rast svoje klasne svesti svaki sloj zahteva sopstvene metode instrukcije, prolazi kroz sopstveni proces učenja i trebalo bi da ima poseban oblik komunikacije sa klasom kao celinom i sa oblašću teorijske proizvodnje. Istorijska uloga revolucionarne partije avangarde koju je Lenjin imao na umu može biti sumirana kao zajedničko izražavanje ova tri oblika pedagogije.
Široke mase uče jedino kroz akciju. Nadati se da ćete preko propagande na njih preneti revolucionarnu svest je Sizifov poduhvat – i bezuspešan. Ipak, iako mase uče samo kroz akciju svi postupci ne moraju nužno dovesti do sticanja revolucionarne klasne svesti. Akcije oko neposredno ostvarljivih ekonomskih i političkih ciljeva koje mogu biti potpuno ostvarene u okviru kapitalističkog društvenog poretka ne proizvode revolucionarnu klasnu svest. Ovo je bila jedna od najvećih iluzija “optimističkih” socijaldemokrata s kraja 19. i početka 20. veka (uključujući i Engelsa) koji su smatrali da postoji prava linija koja vodi od parcijalnih uspeha u izbornim borbama i štrajkovima do revolucionarne svesti i do porasta revolucionarne borbenosti proletarijata.[65]
Ovo se pokazalo kao istorijski pogrešno. Ovi parcijalni uspesi sigurno su igrali značajnu i pozitivnu ulogu u jačanju samopouzdanja i borbenosti proleterskih masa uopšteno. (Anarhisti su pogrešili što su odbili ove nekontrolisane delimične borbe.) Ipak, nisu pripremili radne mase za revolucionarnu borbu. Nedostatak iskustva nemačke radničke klase u revolucionarnoj borbi s jedne strane, i postojanje, s druge strane, takvog iskustva u ruskoj radničkoj klasi je bila najvažnija razlika u svesti između dve klase uoči Prvog svetskog rata. Ono je odlučno doprinelo različitom ishodu revolucija iz 1917. i 1919. u Rusiji i Nemačkoj.
Pošto je generalno cilj masovnih akcija zadovoljavanje trenutnih potreba važan aspekat revolucionarne strategije postaje povezivanje ovih potreba sa zahtevima koje objektivno ne možemo ostvariti ili kooptirati u okviru kapitalističkog društvenog poretka i koji proizvode objektivno revolucionarnu dinamiku koja treba da dovede do testiranja snaga između dve odlučujuće društvene klase po pitanju moći. Ovo je strategija prelaznih zahteva koja je, zahvaljujući Lenjinovim naporima, uključena u program Komunističke internacionale na njenom četvrtom kongresu, a koju je kasnije obrazložio Trocki u glavnom delu programa Četvrte internacionale.[66]
Razvoj revolucionarne klasne svesti među širokim masama moguć je samo ako se akumuliraju iskustva borbi koje nisu ograničene samo na osvajanje parcijalnih zahteva u okviru kapitalizma. Postepeno ubrizgavanje ovih zahteva u masovne borbe može doći samo kroz napore širokog sloja naprednih radnika koji su usko povezani sa masama i koji šire i objavljuju ove zahteve (koji inače spontano ne rastu iz svakodnevnog iskustva klase) u fabrikama, eksperimentišući sa njima u raznim okršajima i šireći ih kroz agitaciju dok se ne dostigne tačka u kojoj se spajaju povoljni objektivni i subjektivni uslovi, čineći realizaciju ovih zahteva stvarnim ciljem velikih štrajkova, demonstracija, agitacionih kampanja itd.
Iako se revolucionarna klasna svest među širokim masama razvija samo iz iskustva objektivno revolucionarne borbe, među naprednim radnicima teče iz iskustva života, rada i borbe uopšte. Ova iskustva ne moraju nužno uopšte da budu revolucionarna. Iz dnevnih iskustava klasnog sukoba ovi napredni radnici izvlače osnovne zaključke o potrebi za klasnom solidarnošću, klasnom akcijom i klasnom organizacijom. Pragmatične i organizacione forme kroz koje ova akcija i organizacija treba da bude vođena će se veoma razlikovati u zavisnosti od objektivnih uslova i konkretnog iskustva. Ali, iskustva naprednih radnika u životu, radu i borbi vode ih do praga razumevanja neadekvatnosti aktivnosti koja traže samo da reformišu postojeće društvo umesto da ga ukinu.
Aktivnost revolucionarne avangarde može da omogući da klasna svest naprednih radnika pređe ovaj prag. Ne može da ispuni ovu ulogu katalizatora ni automatski niti bez obzira na objektivne uslove. Može je ispuniti jedino ako je samo sebi doraslo zadatku tj., ako sadržaj njene teorijske, propagandističke i književne delatnosti odgovara potrebama naprednih radnika i ako forma ove aktivnosti ne gazi nogama po zakonima pedagogije (izbegavajući ultimativne formulacije). Istovremeno, ova vrsta aktivnosti mora se povezati sa aktivnostima prktične prirode i za političku perspektivu, poboljšavajući kredibilitet kako revolucionarne strategije tako i organizacije stavljajući je napred.
U periodima jenjavanja klasne borbe, privremenog pada samopouzdanja radničke klase, tokom kojih stabilnost klasnih neprijatelja izgleda privremeno osigurana, revolucionarna avangarda neće biti u stanju da postigne svoj cilj čak iako je njena aktivnost potpuno izjednačena zadatku prenošenja revolucionarne klasne svesti među najšire slojeve naprednih radnika. Verovanje da je samo odbrana “ispravne taktike” ili “ispravne linije” dovoljna da se nekim čudom generiše rastuća revolucionarna snaga, čak i u periodima opadanja klasne borbe, je iluzija koja proističe iz buržoaskog racionalizma, a ne iz materijalističke dijalektike. Ova iluzija, uzgred, je uzrok većine podela u revolucionarnom pokretu jer se organizaciono sektaštvo “cepača” (splitera) zasniva na naivnom stavu da “primena ispravne taktike” može osvojiti više ljudi u još netaknutoj periferiji nego što može među revolucionarima koji su već organizovani. Dokle god objektivni uslovi ostaju nepovoljni ove podele iz tog razloga često rezultiraju grupama koje su čak još slabije od onih čija ih je “lažna taktika” još u startu načinila vrednim osude.
To ne znači, međutim, da rad revolucionarnog avangarde među naprednim radnicima ostaje beskoristan ili neefikasan tokom nepovoljnih objektivnih okolnosti. On ne proizvodi trenutne velike uspehe, iako je to strašno važna pa čak i odlučujuća priprema za taj zaokret kada klasne borbe ponovo dođu na postolje!
Kao što široke narodne mase bez iskustva revolucionarne borbe ne mogu da razviju revolucionarnu klasnu svest tako i napredni radnici koji nikada nisu čuli za prelazne zahteve ne mogu da ih uvedu u sledeći talas klasne borbe. Smirena, uporna priprema sprovedena, sa stalnom pažnjom na detalje, od strane revolucionarne avangardne organizacije, ponekad tokom perioda od nekoliko godina, isplati se u bogatim dividendama onog dana kada “prirodne vođe klase” i dalje oklevajući bez još uvek potpuno oslobođenog neprijateljskog uticaja, iznenada, za vreme velikog štrajka ili demostracije, zahtevaju radničku kontrolu i stavljaju je na čelo borbe.[67]
Da bi bili u poziciji, međutim, da ubedite napredne radnike jedne zemlje i radikalnu inteligenciju u potrebu da se proširi borba širokih masa preko nivoa neposrednih zahteva do prelaznih zahteva, nije dovoljno za revolucionarnu avangardnu organizaciju da uči napamet spisak takvih zahteva izvedenih od strane Lenjina i Trockog. Ona mora da stekne dvostruko znanje i dvostruki metod učenja. S jedne strane, ona mora da asimilira telo iskustava međunarodnog proletarijata nad više od jednog veka revolucionarne klasne borbe. S drge strane, mora nositi kotinuiranu ozbiljnu analizu sadašnje ukupne društvene stvarnosti, kako nacionalne tako i internacionalne. To samo omogućava da se primeni lekcija iz istorije na realnost koja je pri ruci. Jasno je da na osnovu marksističke teorije znanja jedino praksa može da nas snabde kriterijumima za merenje stvarne teorijske asimilacije današnje realnosti. Iz tog razloga, međunarodna praksa je apsolutni preduslov za međunarodne marksističke analize, a međunarodna organizacije je apsolutni preduslov za takvu praksu.
Bez ozbiljne asimilacije celokupnog istorijskog iskustva međunarodnog radničkog pokreta od 1948. do danas, nemoguće je sa naučnom preciznošću utvrditi bilo protivrečnosti sadašnjeg neokapitalističkog društva – na svetskom nivou kao i u pojedinim zemljama – bilo betonsku protivrečnost koja prati formiranje proleterske klasne svesti ili vrstu borbe koja bi mogla dovesti do pre-revolucionarne situacije. Istorija je jedina laboratorija u oblasti društvenih nauka. Bez asimilacije lekcija iz istorije pseudo-revolucionarni marksisti danas ne bi bili bolji od “studenta medicine” koji odbija da kroči u laboratoriju za seciranje.
Trebalo bi u vezi sa ovim istaći da su svi pokušaji da se novi rastući revolucionarni pokret zadrži “daleko od podela iz prošlosti” pokazali potpuni neuspeh u razumevanju društveno-političke prirode ove diferencijacije unutar međunarodnog radničkog pokreta. Ako stavimo po strani neizbežne lične i sporedne faktore koji su uključeni u ovo diferenciranje moramo doći do zaključka da su se veliki sporovi u međunarodnom radničkom pokretu od osnivanja prve internacionale ( sporovi između anarhizma i marksizma; između marksizma i revizionizma; između boljševizma i menjševizma; između internacionalizma i socijal-patriotizma; između branilaca diktature proletarijata i buržoaske demokratije; između trockizma i staljinizma; između maoizma i kruščevizma) doticali osnovnih pitanja koja se odnose na proletersku revoluciju i strateguju i taktike revolucionarne klasne borbe. Ova osnovna pitanja su proizvod same prirode kapitalizma, proletarijata i revolucionarne borbe. Ona će stoga ostati goruća pitanja sve dok se problem stvaranja besklasnog društva na svetskom nivou ne reši u praktičnom smislu. Nijedna “taktičnost”, bez obzira na to koliko vešta, nijedno “pomirenje”, bez obzira na to koliko velikodušno, ne može da na duže staze spreči oživljavanje ovih pitanja iz same prakse i njihovo suprotstavljanje svakoj novoj generaciji revolucionara. Sve se to postiže kroz pokušaj da se izbegnu rasprave o ovim problemima tako što se umesto postavljanja, analiziranja i rešavanja pitanja na metodičan i naučan način ovo čini nesistematično, nasumice, bez plana i bez dovoljno obuke i znanja.
Međutim, iako je neophodna asimilacija istorijske supstance marksističke teorije, to je ipak samo po sebi nedovoljan preduslov za prenošenje revolucionarne klasne svesti do naprednih radnika i radikalne inteligencije. Pored toga, potrebana je sistematska analiza sadašnjosti bez koje teorija ne može da dostavi sredstva za odavanje ili neposrednog kapaciteta radničke klase za borbu ili “slabe veze” u neo-kapitalističkom načinu proizvodnje i buržoaskom društvu; niti može da dostavi sredstva za formulisanje odgovarajućih prelaznih zahteva (kao i adekvatan pedagoški pristup da ih postavi). Samo kombinacija ozbiljne, kompletne društvene i kritičke analize sadašnjosti i asimilacija pouka istorije radničkog pokreta može da stvori efikasan instrument za teorijsko ostvarenje zadataka revolucionarne avangarde.[68]
Bez iskustva revolucionarne borbe od strane širih masa ne može biti revolucionarne klasne svesti među ovim masama. Bez svesne intervencije naprednih radnika, koji ubrizgavaju prelazne zahteve u radničke borbe, teško da može biti iskustva revolucionarne borbe od strane širih masa. Bez širenja prelaznih zahteva od strane revolucionarne avangarde ne može biti mogućnosti da napredni radnici utiču na masovne borbe u istinskom anti-kapitalističkom smislu. Bez revolucionarnog programa, bez temeljnog proučavanja istorije revolucionarnog radničkog pokreta, bez primene ovog istraživanja do danas i bez praktičnog dokaza o sposobnosti revolucionarne avangarde da uspešno igra vodeću ulogu u najmanje nekoliko sektora i situacija, ne može biti nikakve mogućnosti za ubeđivanje naprednih radnika u potrebu za revolucionarnom organizacijom i stoga nikakve mogućnosti da odgovarajući prelazni zahtevi za objektivnu situaciju mogu biti razrađeni od strane naprednih radnika. Na ovaj način različiti faktori u formiranju klasne svesti prepliću i podupiru pravovremenost lenjinističke koncepcije organizacije.
Proces izgradnje revolucionarne partije dobija svoj jedinstveni karakter kroz zajedničko izražavanje učenja masa u akciji, učenja naprednih radnika u praktičnom iskustvu, kao i učenja revolucionarnog kadra u prenosu revolucionarne teorije i prakse. Postoji stalni međusobni odnos učenja i nastave, čak i među revolucionarnim kadrovima, koji mora da ostvari mogućnost da se oslobode bilo koje bahatosti koja proizilazi iz njihovog teorijskog znanja. Ova sposobnost polazi od shvatanja da teorija dokazuje svoje pravo na postojanje jedino kroz njenu vezu sa stvarnom klasnom borbom i njene sposobnosti da transformiše potencijalno revolucionarnu klasnu svest u stvarnu revolucionarnu klasnu svest širih radničkih slojeva. Čuveno Marksovo zapažanje da sam vaspitač mora da bude vaspitan znači upavo to.[69] To ne znači da je moguć svesni revolucionarni preobražaj društva bez revolucionarne pedagogije. I dat je potpuniji izraz u marksističkoj tvrdnji de se “u revolucionarnoj aktivnosti menjanje sebe poklapa sa promenom okolnosti.”[70]
[65] Jedina teškoća za revoluciju njima je izgledalo da leži u neophodnoj reakciji na bilo koje moguće ukidanje opšteg prava glasa, što bi se moglo dogoditi u slučaju rata. Nasuprot tome, Luksemburgova je, u suočavanju sa pitanjem masovnog štrajka, svesno pokušala da razvije oblike proleterske borbe odlazeći dalje od borbe za izbore i plate, pažljivo prateći primere ruske revolucije iz 1905. godine.
Čak i danas, Lelio Basso, u zanimljivoj analizi „Rosa Luxemburgs Dialektik der Revolution” (Frankfurt: Europaische Verlagsanstalt, 1969), str.82-83, pokušava da kao suštinu njene strategije predstavi centrističko pomirenje između borbe iz dana u dan i konačnih ciljeva koji su ograničeni na „oštrenje protivrečnosti” objektivnog razvoja. Činjenica da mu dublje značenje strategije masovnog štrajka beži kao rezultat ove greške njome ovde ne bi trebalo da se bavimo u detalje.
[66] Pogledajte diskusiju o programu na četvrtom kongresu Komunističke internacionale („Protokoll des Vierten Kongresses der Kommunistischen Internationale” [objavljeno od Komunističke internacionale, 1923], str.404-448). Koja je privremeno zaključena sa sledećim proglasom ruske delegacije, koji su potpisali Lenjin, Trocki, Zinovjev, Radek i Buharin: “Spor oko toga kako bi trebalo formulisati prelazne zahteve i u koji deo programa bi trebalo da budu uključeni probudio je potpuno pogrešan utisak da postoji principijelna razlika. U svetlu toga, ruska delegacija jednoglasno potvrđuje da se dopisivanje tranzicionih slogana u programe nacionalnih sekcija i njihova generalna formulacija i teorijska motivacija u opštem delu programa ne mogu tumačiti kao oportunizam.” (isti izvor, str.542.) Trocki je izgleda već predvideo takvu strategiju 1904. godine kada je napisao: “Partija stoji na niskom nivou svesti proletarijata… i na pokušajima da sebe ugradi u proletarijat podizanjem ovog nivoa…” („Nos taches politiques”, op. cit., str.126.)
[67] Đerđ Lukač („Lenine”, [Pariz: E.D.I., 1965], str.57) je potpuno u pravu kada iz sličnih okolnosti zaključuje da lenjinistička revolucionarna partija ne može “napraviti” revoluciju, ali može ubrzati tendencije koje će dovesti do nje. Takva partija je i proizvođač i proizvod revolucije – ovo se odnosi na rešavanje suprotnosti stavova Kauckog („Nova partija mora pripremiti put za revoluciju”) i Luksemburgove (“Nova partija će nastati iz revolucionarne akcije masa”).
[68] Hans-Jurgen Krahl (op. cit., p.13ff.) je sasvim u pravu kada zamera Lukaču za njegovo “idealizovanje” koncepta totalnosti proleterske klasne svesti i kada ga optužuje za nesposobnost da kombinuje empirijsko znanje i apstraktnu teoriju – samu zasnovanu na nemogućnosti prebacivanja revolucionarne teorije do radnih masa. Trebao je iz našeg eseja biti u stanju zaključiti, međutim, da takav prenos može biti jedino u potpunosti postignut na osnovu lenjinističkog koncepta organizacije – da to, u stvari, leži u samom srcu ovog koncepta. Pošto pravi oštru razliku između “mnogo otuđen u životu” i otuđenog procesa proizvodnje on je, međutim, predisponiran Markuzinom tendencijom da vidi “otuđenje potrošača” kao centralni problem, a kao rezultat da uzima u obzir “civilizovano zadovoljenje potreba”, koje je neo-kapitalistički sistem navodno omogućio radničkoj klasi, kao prepreku na njenom putu ka sticanju proleterske klasne svesti. Ipak, ahilovu petu kapitalističkog načina proizvodnje moramo više nego ikada tražiti u sferi otuđenja u procesu proizvodnje; samo tamo istinska revolucionarna pobuna može početi, kako su pokazali događaji u Francuskoj i Italiji. Sa tim smo se vratili u proces, koji smo opisali, kao formulisanje i prenošenje klasne svesti. U opisivanju mi nismo, kao Krahl (i, ubeđeni smo, kao Lenjin i Trocki) ni na koji način zamenili naivan koncept “sveznajuće stranke” za evoluciju revolucionarne teorije kao specifičnog i trajnog tekućeg procesa proizvodnje.
[69] Karl Marks, Theses on Feuerbach, treća teza: „Materijalističko učenje da su ljudi proizvod okolnosti i vaspitanja, da su, prema tome, izmenjeni ljudi proizvod drugih okolnosti i promenjenog vaspitanja, zaboravlja da baš ljudi menjaju okolnosti i da sam vaspitač mora da bude vaspitan.” (Marks-Engels, „The German Ideology”, op. cit., p.660.)
[70] Isti izvor, str.234.