Написано: 4 и 6 јануара 1923.
Извор: В. И. Лењин, О задругарству, Друго издање,
Култура, Библиотека марксизма-лењинизма, 1947. Предано у штампу 9-X-1948.
Рукопис бр. 335. Штампано ћирилицом у 20.000 примерака. Штампање завршено
6-XI-1948 у штампарији „Култура“, Београд, Стаљинградска 4. Штампаних
табака 1.
Први пут издато: Објављено у „Правди“ бр. 115
и 116 од 26 и 27 маја 1923.
Наслов оригинала: В. И. Ленин, О кооперации
Превео: Звонко Ткалец
Коректор: Јованка Аранђеловић
Интернет верзија: Побуњени
ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Транскрипција / HTML: Побуњени
ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Copyleft: Марксистичка интернет архива (marxists.org)
2003. Копирање и/или дистрибуирање овог документа је дозвољено под условоима
наведеним у GNU Free Documentation License
Код нас се, чини ми се, не обраћа довољно пажња на задругарство. Тешко да сви схватају да сад, од Октобарске револуције и независно од непа (напротив, у том погледу треба рећи: баш захваљујући непу), задругарство добија код нас сасвим изузетан значај. У маштањима старих задругара има много фантастике. Они су често смешни због своје фантастичности. А у чему је њихова фантастичност? У томе што људи не схватају основни, битни значај политичке борбе радничке класе за обарање господства експлоататора. Сад је код нас то обарање извршено, и сад много штошта од оног што је било фантастично, чак романтично, чак вулгарно, у маштањима старих задругара постаје потпуно неулепшана стварност.
Код нас је, стварно, кад је државна власт у рукама радничке класе, кад тој државној власти припадају сва средства за производњу, код нас је, стварно, остао само задатак организовања становништва у задруге. С максималним организовањем становништва у задруге сам од себе постиже циљ онај социјализам који је раније изазивао оправдане потсмехе, осмејак, омаловажавање од стране људи истински уверених у нужност класне борбе, борбе за политичку власт итд. И ето, сви другови нису свесни тога какав сад џиновски, огроман значај добија за нас организовање становништва Русије у задруге. У непу — ми смо учинили уступак сељаку као трговцу, принципу приватне трговине; баш из тога произилази (супротно ономе што се мисли) џиновски значај задругарства. Фактички, организовати у задруге, довољно широко и довољно дубоко, руско становништво за време непа — јесте све што нам је потребно, јер сад смо ми нашли онај степен повезивања приватног интереса, приватног трговачког интереса, надзора и контроле над њим од стране државе, степен његова потчињавања општим интересима, који је раније претстављао камен спотицања за многе и многе социјалисте. Власт државе над свим крупним средствима за производњу, државна власт у рукама пролетаријата, савез тог пролетаријата с многим милионима ситних и најситнијих сељака, обезбеђење том пролетаријату руковођења у односу према сељаштву итд., — зар то није све што је потребно да се из задругарства, из самог задругарства, које смо пре третирали као меркантилно и које с извесне стране имамо право да третирамо и сад под непом као такво, зар то није све што је потребно за изградњу потпуног социјалистичког друштва? То још није изградња социјалистичког друштва, али то је све што је потребно и довољно за ту изградњу.
Баш тај моменат потцењују многи наши одговорни радници-практичари. На задругарство се код нас гледа с омаловажавањем: не схвата се какав изузетан значај има то задругарство, прво, с принципијелне стране (својина на средства за производњу у рукама државе), друго, са стране прелаза на нов поредак путем што простијим, лакшим и приступачнијим за сељака.
А то је, међутим, главно. Једно је — фантазирати о свакојаким радничким организацијама за изградњу социјализма, а друго научити се практично изграђивати тај социјализам тако да сваки ситни сељак може учествовати у тој изградњи. Тај степен смо ми достигли сад. А несумњиво је да се, достигавши га, користимо њиме невероватно мало.
Ми смо претерали прелазећи на неп не у том погледу што смо дали одвећ много места принцилу слободне индустрије и трговине; ми смо претерали прелазећи на неп у том погледу што смо заборавили да мислимо о задругарству, што сад потцењујемо задругарство, што смо већ почели заборављати на џиновски значај задругарства у двема горе поменутим странама тог значаја.
Хтео бих сад да поразговарам с читаоцем о томе шта се практично може и мора сад одмах учинити полазећи од тог „задружног“ принципа. Којим се средствима може и мора сад одмах почети да развија тај „задружни“ принцип тако да свакоме буде јасан његов социјалистички значај?
Задругарство треба политички поставити тако да не само задругарство уопште и увек ужива извесне олакшице, него да те олакшице буду чисто материјалне олакшице (висина банковних камата итд.). Задругарство треба кредитирати државним средствима која ће макар мало, али ипак премашивати она средства која дајемо на зајам приватним предузећима, чак предузећима тешке индустрије, итд.
Сваки друштвени систем настаје само уз финансиску помоћ одређене класе. Не треба ни помињати стотине и стотине милиона рубаља које је коштало рађање „слободног“ капитализма. Сад морамо схватити, и претворити у дело, да друштвени систем који ми данас морамо помагати преко обичне мере — јесте задружни систем. А помагати га треба у правом смислу те речи, тј. није довољно под тим помагањем подразумевати помагање сваког задружног промета, — под тим помагањем треба подразумевати помагање задружног промета у којем стварно учествују стварне масе становништва. Давати премију сељаку који учествује у задружном промету, то је облик безусловно исправан, али проверавати при томе то учествовање и проверавати његову свесност и његов квалитет, — ето у чему је срж питања. Кад задружни радник долази у село и почиње тамо да организује задружни дућанчић, становништво, строго говорећи, никако у том не учествује, али оно ће се у исто време, руководећи се сопственим интересом, пожурити да покуша да у њему учествује.
Ова ствар има и другу страну. Ми треба да урадимо још врло мало с гледишта „цивилизованог“ (пре свега писменог) Европљанина, да бисмо натерали све, све до једног, да учествују, и да учествују не пасивно, него активно, у задружним операцијама. Заправо, нама је остало “само“ једно: да учинимо наше становништво толико „цивилизованим“ да оно схвати све користи од стопроцентног учешћа у задругама и да организује то учешће. “Само“ то. Никакве нам друге мудрости нису сад потребне да бисмо прешли у социјализам. Али да бисмо извели то ,,само“, потребна је читава револуција, цео период културног развитка читаве народне масе. Зато наше правило мора бити: што мање мудровања и што мање запетљавања. Неп у том погледу претставља напредак у том смислу што се он прилагођава нивоу најобичнијег сељака, што он не тражи од њега ничега вишег. Али да би се преко непа постигло стопроцентно учешће у задругама свега становништва — за то је потребна читава историска епоха. Ми можемо прећи ту епоху у најбољем случају за један до два деценија. А ипак ће то бити посебна историска епоха, и без те историске епохе, без стопроцентне писмености, без довољног степена интелигенције, без довољног степена навикнутости становништва на то да се користи брошурама и без материјалне базе за то, без извесне обезбеђености, рецимо од неродице, од глади итд., — без тога ми свој циљ, не постигосмо. Цела је ствар сад у томе да спојимо онај револуционарни елан, онај револуционарни ентузијазам који смо већ испољили, и испољили у довољној мери, и крунисали пуним успехом, да га спојимо (овде бих готово рекао) са способношћу бити интелигентан и спретан трговац, што је сасвим довољно за доброг задругара. Под способношћу бити трговац ја разумем способност бити културан трговац. Нека то добро утуве руски људи, или просто сељаци, који мисле: чим он тргује, значи, способан је за трговца. То је сасвим нетачно. Он тргује, али од тога до способности бити културан трговац још је врло далеко. Он сад тргује азијатски, а да би био способан за трговца, треба да тргује европски. Од тога њега дели читава епоха.
Да завршим: низ привилегија, економских, финансиских и банковних, задругарству — у томе треба да се састоји помоћ наше социјалистичке државе новом принципу организовања становништва. Али тиме је задатак постављен тек у општим цртама, јер још остаје неодређена, неописана детаљно читава садржина задатка практично, тј. треба умети пронаћи онај облик „премија“ (и оне услове за њихово давање) који ми дајемо за организовање у задруге, онај облик премија помоћу којег довољно помажемо задругарство, онај облик премија помоћу којег постижемо цивилизованог задругара. А систем цивилизованих задругара при друштвеној својини на средства за производњу, при класној победи пролетаријата над буржоазијом — то је систем социјализма.
4 јануара 1923.
Кад год сам писао о новој економској политици, увек сам цитирао свој чланак из 1918 године о државном капитализму[А]. То је изазивало више пута сумње код неких младих другова. Али њихове сумње односиле су се махом на апстрактно-политичка питања.
Њима је изгледало да се не може називати државним капитализмом онај систем у којем средства за производњу припадају радничкој класи, а тој радничкој класи припада државна власт. Међутим, они нису запажали да је код мене термин „државни капитализам“ употребљаван: прво, ради историске везе нашег садашњег става са ставом у мојој полемици против такозваних левих комуниста, а ја сам још онда доказивао да би државни капитализам био изнад наше садашње економике; за мене је било важно да утврдим континуитет између обичног државног капитализма и оног необичног, чак сасвим необичног, државног капитализма о којем сам говорио уводећи читаоца у нову економску политику. Друго, за мене је увек био важан практични циљ. А практични циљ наше нове економске политике састојао се y добијању концесија; концесије би већ несумњиво биле у нашим условима чист тип државног капитализма. Ето под којим сам аспектом ја гледао на расправљања о државном капитализму.
Али има још једна страна ствари при којој нам може затребати државни капитализам или, у најмању руку, поређење с њим. То је питање задругарства.
Несумњиво је да је задругарство у једној капиталистичкој држави колективна капиталистичка институција. Несумњиво је и то да у нашој садашњој економској стварности, кад ми имамо приватнокапиталистичка предузећа — али не друкчије него на друштвеном земљишту и не друкчије него под контролом државне власти која припада радничкој класи — и предузећа доследно социјалистичког типа (и средства за производњу припадају држави, и земља на којој се налази предузеће и читаво предузеће у целини), искрсава питање још и треће врсте предузећа, која раније нису имала самосталности с гледишта принципијелног значаја, наиме: задружних предузећа. У приватном капитализму задружна предузећа разликују се од капиталистичких предузећа као колективна предузећа од предузећа приватних. У државном капитализму задружна предузећа разликују се од државнокапиталистичких као предузећа приватна, прво, и колективна, друго. У нашем постојећем систему задружна предузећа разликују се од предузећа приватнокапиталистичких као предузећа колективна, али се не разликују од социјалистичких предузећа ако су заснована на земљи кад средства за производњу припадају држави, тј. радничкој класи.
Ето тај се моменат код нас не узима довољно у обзир кад се расправља о задругарству. Заборавља се да задругарство добија код нас, захваљујући особености нашег државног система, сасвим изузетан значај. Ако апстрахујемо концесије, које, узгред буди речено, нису код нас постигле колико толико знатнији развитак, задругарство се у нашим условима најчешће потпуно поклапа са социјализмом.
Да објасним своју мисао. У чему се састоји фантастичност планова старих задругара, почев од Роберта Овена? У томе што су они маштали о мирном преображају модерног друштва од стране социјализма не узимајући у обзир тако основно питање као што је питање класне борбе, освајања политичке власти од стране радничке класе, обарања господства класе експлоататора. И зато смо ми у праву кад у том „задружном“ социјализму видимо чисту фантастику, кад видимо нешто романтично, чак вулгарно, у сновима о томе како се простим организовањем становништва у задруге класни непријатељи могу претворити у класне сараднике и класни рат у класни мир (такозвани грађански мир).
Несумњиво је да смо ми с гледишта основног задатка наше епохе били у праву, јер без класне борбе за политичку власт у држави социјализам не може бити остварен.
Али погледајте како се ствар изменила сад кад је државна власт већ у рукама радничке класе, кад је политичка власт експлоататора оборена и кад се сва средства за производњу (осим оних која радничка држава добровољно даје привремено и условно експлоататорима у концесију) налазе у рукама радничке класе.
Сад имамо право да кажемо да је прост пораст задругарства за нас истоветан (уз поменути „мали“ изузетак) с порастом социјализма, и у исто време морамо признати радикалну промену читавог нашег гледишта на социјализам. Та радикална промена састоји се у томе што смо раније тежиште стављали и морали стављати на политичку борбу, револуцију, освајање власти итд. А сад се тежиште мења толико да се преноси на миран организациони „културни“ рад. Ја бих чак рекао да се за нас тежиште преноси на културништво — да нема међународних односа, да се не морамо борити за нашу позицију у међународним размерама. А ако то оставимо на страну и ограничимо се на унутрашње економске односе, код нас се сад заиста тежиште рада преноси на културништво.
Пред нама су два главна задатка, који чине епоху. То је задатак преиначења нашег апарата, који не ваља апсолутно ништа и који смо у целости наследили од раније епохе; за пет година борбе ми нити смо стигли нити могли стићи да овде ишта озбиљно преиначимо. Други наш задатак састоји се у културном раду међу сељаштвом. А тај културни рад у сељаштву, као економски циљ, иде баш за организовањем у задруге. Под условом потпуног организовања у задруге ми бисмо већ обема ногама стајали на социјалистичком тлу. Али тај услов потпуног организовања у задруге садржи у себи такав културни ниво сељаштва (баш сељаштва као огромне масе) да то потпуно организовање у задруге није могуће без читаве културне револуције.
Нама су наши противници често говорили да предузимамо бесмислен посао накалемљивања социјализма у недовољно културној земљи. Али они су се преварили у томе што ми нисмо почели с оног краја с којег је требало почети по теорији (којекаквих педаната) и што је код нас политички и социјални преврат испао претходник оног културног преврата, оне културне револуције пред којом ми ипак сад стојимо.
Нама је сад довољна та културна револуција да бисмо били потпуно социјалистичка земља, али за нас та културна револуција претставља невероватне тешкоће и чисто културне природе (јер ми смо неписмени) и материјалне природе (јер да се буде културан, потребан је известан развитак материјалних средстава за производњу, потребна је извесна материјална база).
6 јануара 1923.
Објављено у „Правди“ бр. 115 и 116 од 26 и 27 маја 1923.
В. И. Лењин, Сочинения, изд. 3—е, т. XXVII, стр. 391—397.
[А] В. И. Лењин, Сочинения, изд. 3-е, т. XXII, стр. 503—528. — Ред.