Napisano: 25. septembar 1919.
Izvor:
Prvi put izdato: Vladimir I. Lenjin, "Pravda"
br. 213, 25 septembra 1919 g.
Online verzija: Pobunjeni
um 2002. / Marksistička internet arhiva (marxists.org) 2002.
Transkripcija / HTML: Pobunjeni
um 2002. / Marksistička internet arhiva (marxists.org) 2002.
Copyleft: Marksistička internet arhiva (marxists.org)
2003. Kopiranje i/ili distribuiranje ovog dokumenta je dozvoljeno pod
uslovima navedenim u GNU Free Documentation License
Voleo bih da kažem generalno par reči o zadacima koji stoje ispred pokreta radnih žena u Sovjetskoj Rusiji, o onima koji su uglavnom direktno povezani sa tranzicijom ka socijalizmu i onima koji su od posebnog značaja u ovom trenutku. Drugarice i drugovi, pitanje pozicije žena u društvu je bilo podignuto od strane Sovjetske vlasti od samog početka. Čni mi se da se svaka radnička država na kursu ka socijalizmu suočava sa dvostrukim zadatkom. Prvi deo zadatka je relativno jednostavan i lak. Tiče se starih zakona koji su držali ženu u nejednakoj poziciji u poređenju sa muškarcem.
Učesnici svih pokreta za emancipaciju u Zapadnoj Evropi su odavno, ne decenijama već vekovima isticali zahteve da se zastareli zakoni ukinu i da se i muškarci i žene učine jednakim pred zakonom, no ni jedna od demokratskih Evropskih zemalja nije uspela da ovo sprovede, zato što gde god postoji kapitalizam, gde god postoji privatno vlasništvo u zemlji i fabrikama, gde god je vlast kapitala očuvana muškarci održavaju svoje privilegije. Bilo je moguće sprovesti ove zadatke u Rusiji samo zato što je radnička vlast ustanovljena od 25-og oktobra 1917-te. Od samog začetka Sovjetska vlast je zamišljena kao vlast radnih ljudi, netrpeljivih prema svim vrstama eksploatacije. Sebi je postavila cilj da ukine sve mogućnosti eksploatacije radnih ljudi od strane zemljoposednika i kapitalista, da izbriše vlast kapitala. Sovjetska vlast se trudila da omogući radnim ljudima da organizuju svoje živote bez privatnog vlasništva nad zemljom, bez privatno-posedovanih fabrika , bez privatnog vlasništva koje svuda, u celom svetu, čak i tamo gde postoje kompletne političke slobode, čak u naj-demokratskijim republikama drže radnike u stanju siromaštva i ropstva od najamnine a žene u stanju dvostrukog ropstva.
Sovjetska vlast, vlast radnih ljudi, u prvim mesecima svog postojanja je sprovela nesumnjivo revolucionarne propise koje se ticu zena. Ništa nije ostalo u Sovjetskoj Republici od onih zakona koji su držali ženu u potčinjenom položaju. Pričam pogotovo o onim zakonima koji su iskorišćavali slabiju poziciju žene u društvu i stavljali je u poziciju nejednakosti i poniženosti, na primer, zakoni o razvodu, vanbračnoj deci i pravu žene da zahteva od oca deteta određenu sumu za izdržavanje deteta.
Upravo u ovoj sferi buržoaski zakoni , čak i u najrazvijenijim zemljama, iskorišćavaju ženu i stavljaju je u ponižavajuci, nejednak položaj. Pogotovo u ovoj sferi Sovjetska vlast nije ostavila ništa od starih, nepravednih zakona koji su bili nepodnošljivi za radne žene. Sada možemo ponosno i bez ikakvih preterivanja da kažemo da mimo Sovjetske Rusije ne postoji ni jedna zemlja na svetu gde žene uživaju punu jednakost i gde žene nisu stavljene u ponižavajuću poziciju koja se oseća u svakodnevnom porodičnom životu. Ovo je bio jedan od naših prvih i najvažnijih zadataka.
Ako budete u prilici da stupite u kontakt sa partijama koje su neprijateljski nastrojene prema Boljševicima, ako u vaše ruke dođu novine koje se objavljuju u ruskim regijama koje su okupirane od strane Kolčaka ili Denkina, ako dođete u priliku da pričate sa ljudima koji dele njihovo mišljenje možete često čuti optužbe kako Sovjetska vlast nije demokratska, kako je prekrsila "demokratiju".
Mi, predstavnici sovjetske vlasti, boljševici-komunisti i pristalice sovjetske vlasti često smo optuživani za kršenje demokratije i kao dokaz ovoga se često ističe činjenica da je sovjetska vlast raspustila ustavotvornu skupštinu. Mi obično odgovaramo na ovakve optužbe sledećim rečima: "demokratija" i ustavotvorna skuština su rođeni u vreme dok je privatno vlasništvo još uvek postojalo na zemlji, dok je još uvek postojala nejednakost među ljudima, dok je onaj koji je posedovao kapital bio gazda a oni koji su radili za njega bili najamni robovi - to je bila demokratrija kojoj mi ne pridajemo nikakvu vrednost. Takva demokratija vešto skriva u sebi ropstvo čak i u najrazvijenijim zemljama. Mi socijalisti podržavamo "demokratiju" samo u meri u kojoj ona olakšava položaj radnih ljudi i ugnjetenih masa. Širom sveta, socijalizam je sebi postavio sebi zadatak da se bori protiv eksploatacije bilo koje vrste čoveka nad čovekom. Jedino ona demokratija koja radi u interesu eksploatisanih i obespravljenih ima neku vrednost za nas. Ako bi oni koji ne rade bili obespravljeni - to bi bila prava jednakost među ljudima. Oni koji ne rade ne bi trebali ni da jedu.
Kao odgovor na ove optužbe mi kažemo da bi se pitanje trebalo postaviti na drugačiji način: kako se "demokratija" sprovodi u delo u raznim zemljama? Vidimo da se jednakost proklamuje u svim demokratskim zemljama ali u civilnim zakonima i u zakonima koji određuju prava -oni koji se odnose na porodicu i razvod - mi vidimo nejednakost i poniženje žene na svakom koraku, i mi kažemo da je ovo kršenje demokratije posebno sa aspekta ugnjetenih. Sovjetska Republika je implementirala demokratiju u većem stepenu nego bilo koja druga , najrazvijenija zemlja zato što nije ostavila ni mrvicu starih zakona koji drže ženu u podređenim položaju. Kažem da ni jedna država i ni jedno zakonodavstvo nikada nije uradilo za ženu ni polovinu onoga što je Sovjetska vlast učinila u prvim mesecima svog postojanja.
Zakoni, sami za sebe, naravno nisu dovoljni i mi ni u kom slučaju nismo zadovoljni sa ovim slovima na listu papira. No, u sferi zakonodavstva mi smo uradili sve što je bilo potrebno da se žena učini jednakom sa muškarcem i imamo svako pravo da budemo ponosni na to. Pozicija žene u sovjetskoj Rusiji danas je idealna u odnosu na njihovu poziciju u najrazvijenijim državama. No, mi kažemo sebi kako je ovo, naravno, samo početak.
Zahvaljujući njenom radu u kući, žena je još uvek u teškoj poziciji. Da bismo sproveli njenu kompletnu emancipaciju i da bismo je učinili jednakom sa muškarcem neophodno je da se nacionalna ekonomija socijalizuje i da žena učestvuje u svakodnevnom produktivnom radu. Tek onda će žena zauzeti jednaku poziciju sa muškarcima.
Ovde , naravno, mi ne govorimo o tome da je učinimo jednakom muškarcu u smislu produktivnosti rada, kvantiteta rada, dužine radnog dana, radnih uslova… mi mislimo da žena ne bi trebalo da bude ugnjetena zbog njene pozicije u porodici. Svi znate da čak i kad žena ima puna prava , ona još uvek faktički ostaju neostvarena jer je sav kućni posao ostavljen njima. U većini slučajeva kućni posao je najneproduktivniji, najvarvarskiji i najnaporniji posao koji žena moze da obavlja. On je neizbezno bezvredan i ne čini nista što bi u bilo kom smislu promovisalo razvitak žene.
U želji za socijalnim idealom mi želimo da se borimo za punu implementaciju socijalizma, i upravo tu se otvara široko polje rada pred ženom.
Mi sada pravimo ozbijne pripreme za čišćenje terena i građenje socijalizma, ali građenje socijalizma će započeti samo onda kada uspostavimo kompletnu jednakost žene i kada se udružimo zajedno kroz novi rad sa ženama koje su se emancipovale iz bezvrednog, sputavajućeg, neproduktivnog posla. Za ovaj posao će nam biti potrebne mnoge, mnoge godine.
Ovaj rad ne može pokazati brze rezultate i neće proizvesti blještave efekte.
Mi stvaramo modele institucija, ručaonica i obdaništa, koji će emancipovati ženu od kućnog rada. A posao organizovanja ovih ustanova će pasti uglavnom na žene. Mora se priznati da danas u Rusiji ima jako malo institucija koje bi pomogle ženi da nađe put izlaza iz kućnog ropstva. Postoji zanemarljiv broj ustanova tog tipa, i uslovi sa kojima se suočava Sovjetska Republika - rat i nedostatak hrane - usporavaju nas u tom radu. Ipak, mora se reći da ove institucije koje imaju za cij da oslobode ženu iz pozicije kućnog roba niču gde god je to na bilo koji način moguće.
Mi kažemo da emancipacija radnika mora doći od samih radnika, na isti način kao što je emancipacija radne žene u potpunosti njena stvar. Radna žena se mora sama založiti da se institucije tog tipa podignu i ova aktivnost će sama po sebi doneti potpunu promenu u njihovoj društvenoj poziciji u poređenju sa onom koje su imale pod starim, kapitalističkim društvom.
Da bi ste bili politički aktivni pod starim, kapitalističkim društvom, specijalna obuka je bila potrebna, tako da su žene imale zanemarljivu ulogu u političkom životu, čak i u najnaprednijim kapitalističkim zemljama. Naš zadatak je da napravimo politiku dostupnom svakoj radnoj ženi. Sve od kako je privatno vlasništvo izbrisano a vlast kapitalista i zemljoposednika oborena, politički zadaci su postali jednostavni i razumljivi svakom radnom čoveku uključujući i žene. U kapitalističkom društvu uloga žene u politici je obeležena tolikom nejednakošću, da je njen udeo samo zanemarljiv deo onoga što uziva muškarac. Vlast radnih ljudi je neophodna u ovakvoj situaciji da bi se izrodila promena, jer će se glavni politički zadaci sadržati uglavnom od problema koji utiču na sudbinu njih samih.
Ovde, takođe, participacija radnih žena je od presudnog značaja - ne samo za žene članove partije i politički svesne žene, već takođe za obične žene koji nisu članovi partije i nemaju taj nivo političke svesti. Ovde, Sovjetska vlast otvara vrata čitavom nizu aktivnosti za radnu ženu.
Imali smo težak zadatak u odbrani protiv sila koje su neprijateljski raspoložene prema sovjetskoj Rusiji i koje su je napale. Bilo je teško boriti se na bojnom polju protiv sila koje su krenule u rat protiv vlasti radnih ljudi i u polju zaliha hrane protiv profitera, zbog premalog broja radnih ljudi koji su nam nesebično prišli u pomoć njihovim sopstvenim radom. Ovde, takođe, ne postoji ništa što Sovjetska Republika ceni više nego pomoć pruženu od strane masa ne -partijskih radnih žena. One možda znaju da je u starom buržoaskom društvu bilo neophodno da prođete kroz detaljnu obuku da bi ste učestvovali u politici i da ovo nije bilo omogućeno ženama. Politička aktivnost Sovjetske Republike je uglavnom borba protiv zemljoposednika i kapitalista, borba za eliminaciju eksploatacije; shodno tome, politička aktivnost je postala pristupačna radnoj ženi i sastojaće se od radne žene i njenih organizacionih sposobnosti da pomogne radnom čoveku.
Ono što je nama potrebno nije samo organizacioni rad koji uključuje milione; nama treba organizacioni rad na najmanjoj skali a upravo to omogućava ženi da se uključi u rad. Žene mogu da rade pod ratnim uslovima po pitanju pomaganja armije ili sprovođenja agitacije u armiji. Žene treba da igraju aktivnu ulogu u svemu ovome kako bi Crvena Armija videla da se neko o njoj stara. Žene mogu takođe raditi u sferi distribucije hrane, na unapređenju javne ishrane i ručaonica koje se svuda otvaraju kao na primer u Petrogradu.
Mi smo ukinuli privatno vlasništvo nad zemljom i skoro potpuno ukinuli privatno vlasništvo nad fabrikama; na nama je sada da omogućimo da se svi radni ljudi, članovi partije i oni koji to nisu, uključe i učestvuju u ovom ekonomskom razvoju. Posao koji je Sovjetska republika započela će moći da napreduje samo ukoliko se umesto par stotina, milioni i milioni radnih žena širom Rusije uključe u ovaj proces. Uvereni smo da će ideja socijalnog razvoja tada biti osigurana. Onda će radni ljudi pokazati da su sposobni da upravljaju svojom zemljom bez pomoći kapitalista i zemljoposednika. Socijalistička konstrukcija će biti tako jako utemeljena u Rusiji da nijedan spoljašnji neprijatelj u drugim državama niti unutar Rusije neće biti od ikakve opasnosti za Sovjetsku Republiku.
Vladimir I. Lenjin, "Pravda" br. 213
25. Septembar, 1919.