Владимир Илич Лењин
Задаци пролетера у нашој револуцији
16. Међународне дужности радничке класе Русије баш сад се с нарочитом снагом издижу на први план. Данас се у интернационализам не куне само онај ко је лен; чак шовинисти-одбранаши, чак господа Плеханов и Потресов, чак Керенски назива себе интернационалистом. Утолико је преча дужност пролетерске партије да са свом јасноћом, прецизношћу, одређеношћу супротстави интернационализам на делу интарнационализму на речима.
Голи апели на раднике свих земаља, празна уверавања у своју оданост интернационализму, покушаји да се непосредно или посредно утврди „ред“ акција револуционарног пролетаријата у разним зараћеним земљама, напрезања да се склопи „споразум“ међу социјалистима зараћених земаља о револуционарној борби, петљање са социјалистичким конгресима ради кампање за мир итд. итд. — све је то по свом објективном значењу, ма колико били искрени творци таквих идеја, таквих покушаја или таквих планова, све је то само фразерство, у најбољем случају — невине, добре жеље, које служе само за прикривање обмањивања маса од стране шовиниста. Француски социјал-шовинисти, који су највештији, најискуснији у методима парламентарних превара, одавно су тукли рекорд што се тиче нечувено бучних и звучних пацифистичких и интернационалистичких фраза, спојених с нечувено безочном издајом социјализма и Интернационале, улазећи у владе које воде империјалистички рат, гласајући за кредите или за зајмове (као Чхеидзе, Скобељев, Церетели, Стеклов у последње време у Русији), противећи се револуционарној борби у својој сопственој земљи итд. итд.
Добри људи често заборављају сурову, свирепу ситуацију светског империјалистичког рата. Та ситуација не трпи фразе, она се потсмева невиним, сладуњавим, жељама.
Интернационализам на делу — један је и само један: пожртвован рад на развијању револуционарног покрета и револуционарне борбе у својој земљи, помагање (пропагандом, симпатијама, материјално) те исте борбе, те исте линије, и само ње, у свим земљама без изузетка.
Све је друго обмањивање и маниловштина. Три струје израдио је међународни социјалистички и раднички покрет за нешто више од две године рата, у свим земљама, и ко силази с реалног тла признавања тих трију струја, њихове анализе, доследне борбе за интернационалистичку струју на делу, — тај осуђује себе на слабост, беспомоћност и погрешке.
Те три струје јесу:
1) Социјал-шовинисти, тј. социјалисти на речима, шовинисти на делу — то су људи који признају „одбрану отаџбине“ у империјалистичком (и, пре свега, у овом империјалистичком) рату.
Ти људи су наши класни непријатељи. Они су прешли на страну буржоазије. Таква је већина званичних вођа званичне социјал-демократије у свим земљама. Господа Плеханов и К° у Русији, Шајдемани у Немачкој, Ренодел, Гед, Самба у Француској, Бисолати и К° у Италији, Хајндман, фабијанци и „лабуристи“ (вође „радничке партије“) у Енглеској, Брантинг и К° у Шведској, Трулстра и његова партија у Холандији, Стаунинг и његова партија у Данској, Виктор Бергер и др. „браниоци отаџбине“ у Америци итд.
2) Друга струја — такозвани „центар“ — то су људи који се колебају између социјал-шовиниста и интернационалиста на делу.
Цео „центар“ куне се и заклиње да су они марксисти, интернационалисти, да су они за мир, за све могуће „притиске“ на владе, за све могуће „захтеве“ својој влади о „манифестовању воље народа за миром“, за све могуће кампање у корист мира, за мир без анексија итд. итд. — и за мир са социјал-шовинистима. „Центар“ је за „јединство“, „центар“ је противник расцепа.
„Центар“ — то је царство лепе ситнобуржоаске фразе, интернационализма на речима, кукавичког опортунизма и угађања социјал-шовинистима на делу.
Чвор питања је у томе што „центар“ није уверен у нужност револуције против својих влада, не проповеда је, не води пожртвовану револуционарну борбу, измишља најтривијалније и архи-„марксистичке“ изговоре.
Социјал-шовинисти су наши класни непријатељи, буржуји у радничком покрету. Они претстављају слој, групе, танке слојеве радника који су објективно поткупљени од буржоазије (боља плата, почасна места итд.) и који помажу својој буржоазији да пљачка и дави мале и слабе народе, да се бори ради поделе капиталистичког плена.
„Центар“ — то су рутинери, људи које је изјела гњила легалност, које је искварила атмосфера парламентаризма итд., чиновници који су навикли на топла месташца и на „миран“ рад. Историски и економски говорећи, они не претстављају посебан слој, они претстављају само прелаз од иживљеног периода радничког покрета, од периода 1871—1914, од периода који је дао много драгоценог, нарочито у неопходној за пролетаријат вештини лаганог, дисциплинованог, систематског организационог рада у широким и најширим размерама — к периоду новом, који је постао објективно нужан од момента првог светског империјалистичког рата који је почео еру социјалне револуције.
Главни вођа и претставник „центра“ — Карл Кауцки, најистакнутији ауторитет II (1889—1914) Интернационале, пример је потпуног краха марксизма, нечувене бескарактерности, најмизернијих колебања и издаја почев од августа 1914. Струја „центра“ — то су Кауцки, Хазе, Ледебур, такозвана „радничка или радна заједница“ у Рајхстагу; у Француској — Лонге, Пресман и такозвани „миноритери“ (мењшевици) уопште; у Енглеској — Филип Сноуден, Рамзеј Магдоналд и многе друге вође „независне радничке партије“ и делом британске социјалистичке партије; Морис Хилквит и многи други у Америци; Турати, Тревес, Модиљани итд. у Италији; Роберт Грим итд. у Швајцарској; Виктор Адлер и К° у Аустрији; партија О. К., Акселрод, Мартов, Чхеидзе, Церетели и др. у Русији итд.
Разумљиво је да поједина лица понекад прелазе, ни сама не примећујући, с позиције социјал-шовинизма на позицију „центра“ и обрнуто. Сваки марксист зна да се класе разликују једна од друге и поред слободног прелаза појединих лица из класе у класу; тако се и струје у политичком животу разликују једна од друге и поред слободног прелаза појединих лица из једне струје у другу, и поред покушаја и напора да се струје стопе.
3) Трећа струја — то су интернационалисти на делу, које најприближније изражава „Цимервалдска левица“ (ми прештампавамо у прилогу њен манифест од септембра 1915, да би читаоци могли видети из оригинала како је постала та струја).[В]
Главна карактеристика: потпун раскид и са социјал-шовинизмом и с „центром“. Пожртвована револуционарна борба против своје империјалистичке владе и своје империјалистичке буржоазије. Принцип: „главни непријатељ је у сопственој земљи“. Немилосрдна борба против сладуњаве социјал-пацифистичке (социјал-пацифист — социјалист на речима, буржоаски пацифист на делу; буржоаски пацифисти маштају о вечном миру без обарања јарма и владавине капитала) фразе и против ових изговора којима је циљ порицање могућности или умесности или опортуности револуционарне борбе пролетаријата и пролетерске, социјалистичке револуције у вези с овим ратом.
Најистакнутији претставници те струје: у Немачкој — „група Спартакус“, или „група Интернационала“, с Карлом Липкнехтом као својим чланом. Карл Липкнехт је најчувенији претставник те струје и нове, праве, пролетерске Интернационале.
Карл Липкнехт је позвао раднике и војнике Немачке да окрену оружје против своје владе. Карл Липкнехт чинио је то отворено с трибине парламента (Рајхстага). А затим је отишао на Потсдамски трг, један од највећих тргова Берлина, с илегално штампаним лецима, на демонстрацију, бацивши паролу „доле влада“. Њега су ухапсили и осудили на робију. Он сад седи на робији у Немачкој, као што седе уопште стотине, ако не хиљаде, правих социјалиста Немачке у затворима због борбе против рата.
Карл Липкнехт је водио немилосрдну борбу у говорима и писмима не само против својих Плеханова, Потресова (Шајдемана, Легина, Давида и К°) него и против својих људи центра, против својих Чхеидзеа, Церетелија, (против Кауцког, Хазеа, Ледебура и К°).
Карл Липкнехт и његов пријатељ Ото Риле, њих двојица од сто и десет посланика, прекршили су дисциплину, разбили „јединство“ с „центром“ и шовинистима, пошли су против свих. Само Липкнехт претставља социјализам, пролетерску ствар, пролетерску револуцију. Сва је остала немачка социјал-демократија, како је тачно рекла Роза Луксембург (такође члан и један од вођа „групе Спартакус“), — смрдљиви леш.
Друга група интернационалиста на делу у Немачкој јесте група око бременског листа „Радничка политика“.
У Француској су најближи интернационалистима на делу — Лорио и његови пријатељи (Бурдерон и Мерем срозали су се на социјал-пацифизам), и Француз Анри Гилбо, који издаје у Женеви часопис „Сутра“, у Енглеској — лист „Тредјунионист“ и део чланова Британске социјалистичке партије и Независне радничке партије (на пр. Вилијам Расел, који је отворено позивао на расцеп с вођама који су издали социјализам), шкотски учитељ социјалист Маклин, којег је енглеска буржоаска влада осудила на робију због револуционарне борбе против рата; стотине социјалиста Енглеске налазе се у затворима због истих кривица. Они и само они су интернацноналисти на делу; у Америци — „Социјалистичка радничка партија“ и они елементи у опортунистичкој „Социјалистичкој партији“ који су јануара 1917 почели да издају лист „Интернационалист“; у Холандији — партија „трибуниста“, који издају лист „Трибуна“ (Панекук, Херман Гортер, Вејнкоп, Хенријета Роланд-Холст), која је у Цимервалду припадала центру, а сад је прешла к нама; у Шведској — партија младих или левих, с вођама као што су Линдхаген, Туре Нерман, Карлсон, Стрем, 3. Хеглунд, који је лично учествовао у Цимервалду у оснивању „Цимервалдске левице“ и који је сад осуђен на затвор због револуционарне борбе против рата; у Данској — Трир и његови пријатељи који су изишли из сад потпуно буржоаске „социјал-демократске“ партије Данске, партије којој је на челу министар Стаунинг; у Бугарској — „тесњаки“; у Италији — најближи је секретар партије Константин Ладзари и редактор централног листа „Напред“ Серати; у Пољској — Радек, Ханецки и друге вође социјал-демократије са „Земаљском управом“ на челу; Роза Луксембург, Тишка и друге вође социјал-демократије с „Главном управом“ на челу; у Швајцарској — они леви који су саставили мотивацију „референдума“ (јануар 1917) ради борбе против социјал-шовиниста и „центра“ своје земље и који су на циришком кантоналном социјалистичком конгресу у Тесу, 11 фебруара 1917, предложили принципијелно-револуционарну резолуцију против рата; у Аустрији — млади пријатељи Фридриха Адлера на левици који су делом радили у клубу „Карл Маркс“ у Бечу, — у клубу који је сад затворила ултрареакционарна аустриска влада, која мори Фр. Адлера због његова јуначког иако не много промишљеног пуцања на министра итд. итд.
Ствар није у нијансама, којих има и међу левима. Ствар је у струји. Суштина је у томе што није лако бити интернационалист на делу у епоси страшног империјалистичког рата. Таквих људи је мало, али само је у њима — сва будућност социјализма, само су они — вође маса, а не кваритељи маса.
Разлика међу реформистима и револуционарима, међу социјал-демократима, међу социјалистима уопште, морала је, с објективном неизбежношћу, претрпети промену у условима империјалистичког рата. Ко се ограничава на „захтеве“ буржоаским владама да склопе мир или „да манифестују вољу народа за миром“ итд., тај се у ствари срозава на реформе. Јер питање рата, објективно, поставља се само револуционарно.
Нема излаза из рата, излаза који води демократском, не насилничком миру, ослобођењу народа од ропства плаћања милијардних камата господи капиталистима који се богате на „рату“, — нема другог излаза осим револуције пролетаријата.
Од буржоаских влада могу се и морају тражити најразличитије реформе, али се не може, а да се не падне у маниловштину, у реформизам, тражити од тих хиљадама нити империјалистичког капитала спутаних људи и класа да раскину те нити, а без тог раскидања сви разговори о рату против рата — празне су фразе које обмањују.
„Кауцкијанци“, „центар“ — то су револуционари на речима, реформисти на делу, — интернационалисти на речима, помагачи социјал-шовинизма на делу.