Владимир Илич Лењин
Сеоској сиротињи
Да би се цео радни народ потпуно ослободио, сеоска сиротиња треба, у савезу с градским радницима, да води борбу против читаве буржоазије, па према томе и против богатих сељака. Богати сељаци ће се трудити да својим радницима плаћају што мање и да их присиле да раде што више и под што тежим условима, а градски и сеоски радници ће се борити да радници код богатог сељака добијају бољу надницу, да раде под лакшим условима, с одмором. Дакле, сеоска сиротиња треба да ствара своје посебне организације, без богатих сељака, - ми смо о том већ говорили и увек ћемо то понављати.
Али у Русији сељаци сви заједно, и богати и сиромашни, остају још у многом погледу, као и пре, у кметској зависности: сви они чине најнижи, прости, подложнички сталеж; сви они робују полициским чиновницима и земским начелницима; сви они врло често раде, као и пре, спахији за „одреске“, за појило, за испашу, за ливаду - исто онако као што су радили спахији за време кметства. Сви сељаци желе да се ослободе тог новог кметског положаја, сви желе да буду пуноправни, сви мрзе спахије, који их и дан данас приморавају да кулуче - да „одрађују“ господи племићима и за земљу, и за испашу, и за појило и за ливаду, и да раде за „потрицу“, и да шаљу жене да жању „из почасти“. Од свег тог одрађивања сиротиња пати још више него богати сељак. Богати сељак се понекад откупљује од рада за спахију, али и богатог сељака спахије већином јако притешњују. Дакле, сеоска сиротиња треба заједно с богатим сељацима да се бори против бесправља, против сваког кулука, против сваког одрађивања. Ми ћемо се само онда ослободити сваког јарма, сваке беде, када савладамо сву буржоазију (у коју спадају и богати сељаци). Али постоји и такво угњетавање од кога ћемо се пре ослободити, јер оно и богатог сељака скупо стаје. Код нас у Русији још има много таквих места и крајева где се сви сељаци одреда и дан данас налазе у положају кметова. Зато сви руски радници и сеоска сиротиња треба да се боре обема рукама на две стране: једном руком против свих буржуја, у савезу са свим радницима; другом руком против чиновника у селима, против спахија, у савезу са свим сељацима. Ако сеоска сиротиња не створи своју посебну организацију, одвојено од богатих сељака, богати сељаци ће је преварити, заобићи, сами ће постати спахије, а сиротиња не само да ће остати сиротиња, него јој неће дати ни слободу удруживања. Ако се сеоска сиротиња заједно са богатидо сељацима не буде борила против кметског јарма, она ће остати везана, прикована за место, онда ни бна неће имати пуну слободу уједињавања с градским радницима.
Сеоска сиротиња треба најпре да удари на спахије, да збаци са себе бар најгори, најштетнији, господски јарам; - у томе ће многи богати сељаци и присталице буржоазије такође бити уз сиротињу, јер је спахиска охолост свима додијала. Али чим скрешемо спахиску власт, богати сељак ће одмах показати ко је и пружиће своје шапе да све приграби, - а његове шапе радо грабе и већ су до сада много награбиле. Дакле, треба бити на опрезу и закључити чврст, непоколебљив савез с градским радницима. Градски радници ће помоћи и да се спахија одучи од својих старих господских навика и да богат сељак буде такође скромнији (као што су већ натерали и своје газде фабриканте да буду мало скромнији). Без савеза с градским радницима сеоска сиротиња се никада неће ослободити од јарма, од беде и невоље; осим њих, нико јој у томе неће помоћи и ни на кога не може рачунати осим на себе. Али има таквих побољшања која ћемо ми раније извојевати која ми можемо добити одмах сада, још у самом почетку велике борбе. У Русији има много таквог ропства, каквог у другим земљама већ одавно нема, и од тог чиновничког ропства, од тог господског, спахиског јарма читаво руско сељаштво може се ослободити одмах сада.
Погледајмо сада за каква се побољшања пре свега, у првом реду, бори радничка социјал-демократска партија, да би ослободила читаво руско сељаштво бар од најгорег, спахиског јарма и да би одрешила руке сељачкој сиротињи за борбу против читаве руске буржоазије.
Први захтев радничке социјал-демократске партије јесте: да се одмах укине свако плаћање откупа, све дажбине у корист спахије, сав кулук који сноси сељаштво као „подложнички“ сталеж. Кад су племићки комитети и племићка влада руског цара „ослобађали“ сељаке од кметске зависности, онда су принудили сељаке да откупљују своју сопствену земљу, да откупљују земљу коју су сељаци од памтивека орали! То је била пљачка. Племићки комитети су отворено пљачкали сељаке уз помоћ царске владе. Царска влада је у много места слала војску, да силом спроведе пресуде аграрних судова, да врши војничке егзекуције над сељацима који нису хтели да приме „просјачке“ одреске. Без помоћи војске, без мучења и стрељања, племићки комитети не би могли тако дрско да опљачкају сељаке, као што су то учинили за време ослобођења од кметске зависности. Сељаци треба увек да памте како су их спахиски, племићки комитети варали и пљачкали, - зато што царска влада још увек именује племићке или чиновничке комитете, кад су у питању нови закони за сељаке. Недавно је цар издао манифест (од 26 фебруара 1903 године): у њему он обећава да ће ревидирати и побољшати законе о сељацима. Ко ће то ревидирати? Ко побољшавати? - Опет племићи, опет чиновници! Сељаци ће бити увек варани, докле год не успеју да створе сељачке комитете за побољшање сељачког живота. Доста су сељацима командовали спахије, земски начелници и разни чиновници! Доста је било кметске зависности од сваког полициског писара, од сваког пијаног господичића који се зове земски начелник, срески начелник или губернатор! Сељаци морају захтевати да им се да слобода да сами уређују своје послове, да сами претресу, донесу и спроведу нове законе. Сељаци морају да траже слободне, изборне сељачке комитете, - и док то не постигну, племићи и чиновници увек ће их варати и пљачкати. Нико неће ослободити сељаке од чиновничких пијавица, ако се они сами не ослободе, ако се не удруже, да би своју судбину узели у своје сопствене руке.
Социјал-демократи не захтевају само да се одмах и сасвим укине плаћање откупа, дажбине у корист спахија и кулук, него да се уз то народу врати и новац који је од њега узет за откуп. Стотине милиона рубаља платили су сељаци у Русији откако су их племићки комитети ослободили од кметске зависности. Тај новац сељаци треба да траже натраг. Нека влада удари посебан порез на крупне земљепоседнике-племиће, нека одузме земљу од манастира и царске породице, нека народна скупштина употреби тај новац у корист сељака. Нигде на свету сељак није тако понижаван, нигде не живи у таквој беди, нигде тако не умиру од глади милиони сељака као у Русији. Сељак је код нас доведен дотле, да умире од глади, зато што су га још племићки комитети опљачкали, зато што га од тог доба пљачкају сваке године, утерујући стари данак за наследнике старих феудалаца, утерујући дажбине у корист спахија и откупнину. Нека они који пљачкају и одговарају за то. Нека се од крупних спахија узме новац, да би се могла пружити озбиљна помоћ гладнима. Гладном сељаку није потребна милостиња. Он треба да захтева да му се врати онај новац који је годинама и годинама плаћао спахијама и држави. Онда ће народна скупштина и сељачки комитети умети да пруже праву, озбиљну помоћ гладнима.
Даље. Социјал-демократска радничка партија захтева да се одмах укине солидарно јемство и сви закони који спречавају сељака да располаже својом земљом. Царски манифест од 26 фебруара 1903 обећава укидање солидарног јемства. Сад је већ изишао закон о његовом укидању. Али то није довољно. Треба, поред тога, укинути све законе који спречавају сељаке да располажу својом земљом. Иначе сељак ни без солидарног јемства неће бити потпуно слободан, остаће полукмет. Сељак мора добити пуну слободу да располаже својом земљом: да је даје и продаје коме хоће, не питајући никога. А то баш царски указ није дозволио: сви племићи, трговци и обични грађани могу слободно да располажу земљом, а сељак не може. Сељак је - мало дете. Уз њега треба поставити земског начелника, да пази на њега као дадиља. Сељаку треба забранити да продаје додељену земљу, јер ће иначе сељак проћердати новац! - Ето како говоре феудалци, и још има наивних људи који им верују и, желећи добра сељаку, говоре да му треба забранити да продаје земљу. Чак и народњаци (о којима смо говорили раније) и људи који се називају „социјалистима-револуционарима“ такође томе наседају и сматрају да је боље да наш сељак остане мало и као кмет, али само да не продаје земљу.
Социјал-демократи кажу: то је лицемерје, то су господска посла, то су само слатке речи! Кад извојујемо социјализам, кад радничка класа победи буржоазију, - онда ће сва земља бити заједничка, онда нико неће имати права да продаје земљу. Добро, а како ћемо дотле? Племић и трговац могу продавати, а сељак не може? Племић и трговац да буду слободни, а сељак да остане још увек полукмет!? А сељак још увек да мољака за дозволу од власти?
То је чиста превара, ма да прикривена слатким речима, али ипак превара.
Кад се племићу и трговцу дозвољава да продаје земљу, онда и сељак мора имати пуно право да продаје своју земљу и располаже њоме потпуно слободно, исто онако као племић и трговац.
Кад радничка класа победи сву буржоазију, онда ће она одузети земљу од крупних газда, онда ће на крупним економијама организовати задружно газдинство, где ће земљу обрађивати сви радници заједно, слободно бирајући поверенике за руководиоце, служећи се разним машинама за олакшање рада, радећи на смену и не више од осам (или чак и .шест сати) дневно. Онда ни ситни сељак, који још буде хтео да као раније води газдинство сам, неће радити за пијацу, да продаје своје производе првом кога сретне, него за радничке задруге: ситни сељак ће давати у радничку задругу жито, месо, поврће, а радници ће му без новца давати машине, стоку, гнојиво, одећу, све што му треба. Онда неће бити борбе између крупног и ситног газде због новца, онда неће бити најамног рада, рада за друге, него ће сви радни људи радити за себе, сва побољшања у раду и машине ићи ће у корист оних који раде, олакшаваће њихов живот.
Али сваки паметан човек зна да се не може одмах доћи до социјализма: за то треба водити огорчену борбу против читаве буржоазије, против свих могућих влада, зато треба. ујединити у чврст, непоколебљив савез све градске раднике у читавој Русији и сеоску сиротињу заједно с њима. То је велика ствар, и таквој ствари вреди посветити цео живот. А док ми не извојујемо социјализам, дотле ће крупни газда увек водити борбу против ситног домаћина због новца: зар да је крупни газда слободан да продаје земљу, а ситни сељак не? Понављамо: сељаци нису мала деца и они неће ником дозволити да им командује; сељаци морају добити сва она права, сва права без ограничења, која имају и племићи и трговци.
Кажу још и ово: земља не припада сељаку, него сеоској заједници. Не може се свакоме дозволити да продаје земљу која припада сеоској заједници. - И то је чиста превара. Зар племићи и трговци немају такође своје заједнице? Зар се племићи и трговци не удружују у компаније, не купују заједнички земљу и фабрике и све што год хоће? Зашто се за племићка друштва не измишљају никаква ограничења, а за сељака свака полициска хуља гледа да измисли какво ограничење или забрану? Сељаци од чиновника нису видели никад никаква добра, него само батине, намете и увреде. Сељаци неће никад добра видети, док не узму сами своје послове у руке, док не извојују пуну равноправност и пуну слободу. Ако сељаци хоће да земља буде заједничка, - нико им не сме сметати, и они ће по својој доброј вољи створити заједницу с ким хоће и какву хоће, написаће какав хоће уговор, сасвим слободно. И нека никакав чиновник не забада свој нос у сељачке послове. Нека се нико не прави паметнији од сељака, нека не измишља никаква ограничења и забране за сељака.
Најзад социјал-демократи се боре још за једно важно побољшање за сељака. Они хоће да се одмах, без одлагања, ограничи сељачко робовање господи, кметска зависност сељака. Ми, наравно, не можемо потпуно уништити то ропство, док на свету има беде, а беде ће бити све дотле докле год се земља и фабрике налазе у рукама буржоазије, доклетод је новац главна сила на свету, док не буде створено социјалистичко друштво. Али је по руским селима остало још много веома тешког ропства, кога нема у другим земљама, иако тамо још није створен социјализам. У Русији још постоји кметска зависност, која је корисна свим спахијама, која притискује све сељаке, која се може и коју треба уништити одмах, сместа, без одлагања.
Да објаснимо шта називамо кметском зависношћу.
Сваком сељаку познати су такви случајеви. Спахиска земља налази се поред сељачке. Од сељака су, приликом ослобођења, одрезали земљу која им је потребна, одрезали су пашњак, шуму, појило. Сељак нема куд без тих одрезака, без пашњака и појила. Хоћеш нећеш, мораш ићи спахији, мораш молити за дозволу да пропусти стоку до појила или да да пашњак и томе слично. А спахија и не води своје газдинство, а можда нема ни новца, него живи само од тога што подјармљује сељаке. Сељаци му за одреске раде бесплатно, ору својим коњима његову земљу, жању му жито и косе ливаде, врху, а у неким местима извозе на спахиску земљу своје, сељачко гнојиво, носе спахији и платно, и јаја, и разну живину. Сасвим као у доба кметства! Онда су сељаци ономе на чијим су имањима живели радили забадава и сада врло често забадава раде спахији за ону земљу која им је одузета кад су их ослобађали племићки комитети. То је исто што и кулук. Сељаци у неким губернијама називају сами тај рад кулуком. Ето, то ми називамо феудалним ропством. Спахиски, племићки комитети су нарочито радили тако за време. ослобођења од кметства, да би сељаке могли подјармљивати као пре, нарочито су резали сељачку земљу, увлачили спахиску земљу као клин међу сељачку земљу, да сељак не би имао куда ни кокоши да пусти, нарочито су пресељавали сељаке на гору земљу, нарочито су спахиском земљом преграђивали пут к појилу, - једном речју, радили су тако, како би се сељаци нашли у клопци, да би их могли као и пре заробити голим рукама. И колико још и сад код нас има таквих села - ни броја им се не зна - где се сељаци налазе у ропству суседних спахија, под исто онако тешким јармом као што су били у доба кметства. У таквим селима су и богатим и сиромашним сељацима везане и ноге и руке, и они се налазе у потпуној зависности од спахија. Сиромашном сељаку је кудикамо теже него богатом. Богати сељак понекад има и своју земљу и место себе шаље надничара на кулук, а сиромашни сељак нема куда, и спахија ради с њим шта хоће. Налазећи се у таквом ропству, сиромашни сељак нема кад ни да дахне, и не може да макне из села, јер мора да ради за спахију, не сме ни да помишља на то да се слободно уједини у једну организацију, у једну партију са свом сеоском сиротињом и градским радницима.
Има ли, дакле, каквог средства да се одмах, још сада, овог часа уништи то ропство? Социјал-демократска радничка партија предлаже сељацима два средства за то. Али још једном понављамо да само социјализам може да ослободи сву сиротињу од сваког ропства, јер докле год богаташи имају власт, дотле ће они увек овако или онако угњетавати сиротињу. Уништити одмах и потпуно свако робовање није могуће, али се може јако ограничити оно најгоре, најодвратније феудално ропство које гуши и сиромашне и средње, па чак и богате сељаке, могу се одмах извојевати олакшања за сељаштво.
За то постоје два средства.
Прво средство су слободно изабрани судови, састављени од претставника сеоских надничара и сиромашних сељака, а исто тако и од богатих сељака и спахија.
Друго средство су слободно изабрани сељачки комитети. Ти сељачки комитети морају имати право не само да претресају и предузимају разне мере за уништење кулука, за уништење остатака кметства, они морају имати и право да одузму одреске и да их врате сељацима.
Погледајмо мало изближе оба ова средства, слободно изабрани судови, састављени од сељачких претставника, претресаће све жалбе сељака против подјармљивања. Такви судови ће имати право да смањују закупнину на земљу, ако су је спахије одредиле сувише високо, искоришћавајући сељачку невољу. Такви судови ће имати право да ослобађају еељаке од претераних плаћања, - на пример, ако је спахија најмио сељака зими за летњи посао упола цене, суд ће ту ствар претрести и одредити правичну надницу. Такав суд, наравно, не сме да се састоји од чиновника, него од слободно изабраних претставника, а сеоски радници и сеоска сиротиња морају безусловно имати своје претставнике, којих не сме бити мање него претставника богатих сељака и спахија. Такви ће судови такође претресати и све спорове између радника и послодаваца. Радници и сва сеоска сиротиња лакше ће бранити своје право пред таквим судовима, лакше ће се ујединити међу собом и тачно ће видети који људи могу чврсто и сигурно бранити сиротињу и раднике.
Друго је средство још важније. То су слободни сељачки комитети, у које ће ући изабрани претставници сеоских радника, сиромашних, средњих и богатих сељака у сваком срезу (или по неколико комитета на срез, ако сељаци нађу да је то потребно; можда ће они чак установити сељачке комитете у свакој општини и у сваком већем селу). Сељаци сами најбоље знају какав их јарам тишти. Нико боље од самих сељака неће моћи да жигоше спахије, који и дан данас живе од феудалног поробљавања. Сељачки комитети ће установити који су одресци, или ливаде, или пашњаци и томе слично неправедно одузети од сељака, они ће одредити да ли ту земљу и ливаде треба одузети без откупа или дати отштету, на рачун крупних племића, онима који су ту земљу купили. Сељачки комитети ће ослободити сељаке бар из оне клопке у коју су их сатерали многобројни племићки, спахиски комитети. Сељачки комитети ће ослободити сељаке од уплитања чиновника, показаће да сами сељаци и хоће и могу да уређују своје послове, они ће помоћи сељацима да се договоре о својим потребама и да добро упознају људе који су способни да се одлучно боре за сеоску сиротињу и за савез са градским радницима. Сељачки комитети претстављају први корак к томе да сељаци и по најзабаченијим селима стану на своје ноге и узму своју судбину у своје сопствене руке.
Зато радници социјал-демократи упозоравају сељаке:
Не верујте никаквим племићким комитетима, никаквим чиновничким комисијама.
Захтевајте свенародну скупштину. Захтевајте оснивање сељачких комитета. Захтевајте потпуну слободу штампања свих књига и новина.
Када свако буде имао право да слободно, не бојећи се никога, износи своје мишљење и своје жеље и у народној скупштини, и у сељачким комитетима, и у новинама, - онда ће се врло брзо видети кр је на страни радничке класе, а ко на страни буржоазије. Сада огромна већина људи на то и не мисли, неки крију своје право мишљење, неки још ни сами не знају, неки хотимично обмањују. А онда ће почети сви да мисле о томе, онда неће бити разлога да крију своје мишљење и све ће брзо бити изведено на чистину. Ми смо већ говорили да ће буржоазија привући богате сељаке на своју страну. Уколико нам брже и уколико нам боље пође за руком да уништимо кметство, уколико сељаци извојују више праве слободе, утолико ће се сеоска сиротиња брже ујединити међу собом, утолико ће се и богато сељаштво брже ујединити с целокупном буржоазијом. И нека се уједињују: ми се тога не бојимо, иако врло добро знамо да ће богато сељаштво услед тога уједињења постати још јаче. И ми ћемо се ујединити, и наш савез -- савез сеоске сиротиње и градских радника - биће далеко бројнији, биће савез десетина милиона против савеза стотина хиљада. Ми исто тако знамо да ће буржоазија настојати (она и сада већ настоји!) да привуче на своју страну и средње, па чак и ситне сељаке, да ће настојати да их превари, да ће настојати да их заведе, разједини, обећа свакоме од њих да ће и њега уздићи међу богаташе. Ми смо већ видели каквим средствима и каквим преварама буржоазија заводи средњег седвака. Зато морамо унапред отварати очи сеоској сиротињи, унапред јачати њен посебни савез с градским радницима против целокупне буржоазије.
Нека сваки становник села добро погледа око себе. Како често сеоски богаташи говоре против господе, против спахија! Како се они жале на угњетавање народа, на то да код господе земља узалуд лежи пуста! Како они воле да попричају (у четири ока) о томе да би земљу тобоже требало узети у сељачке руке!
Може ли се веровати ономе што говоре богаташи? Не може. Не траже они земљу за народ, него за себе. Они су већ сада награбили прилично и купљене и закупљене земље, па и то им је мало. Дакле, сеоска сиротиња неће дуго ићи заједно с богаташима против спахија. Заједно с њима ми можемо учинити само први корак, а после ће свако ићи својим путем.
Зато треба јасно одвојити тај први корак од других корака и од нашег последњег, главног корака. Први корак на селу јесте потпуно ослобођење сељака, његова потпуна равноправност, оснивање сељачких комитета за враћање одрезака. А наш последњи корак, и у граду и на селу, биће један: одузећемо сву земљу, све фабрике од спахија и буржоазије и уредићемо социјалистичко друштво. Између првог и последњег корака проживећемо још много борби, и ко меша тај први корак с последњим, тај шкоди тој борби, тај баца прашину у очи сеоској сиротињи, а да то ни сам не зна.
Први корак сеоска сиротиња учиниће заједно са свим сељацима : можда ће само покоји кулак заостати, можда само једном од стотине сељака није мрзак јарам. А сва ће се маса овде борити још за једну ствар: равноправност је потребна свим сељацима. Спахиски окови свима везују и ноге и руке. А последњи корак никада сељаци неће учинити заједнички онда ће већ читаво богато сељаштво устати против пољопривредних радника. Ту нам је већ потребан чврст савез сеоске сиротиње са градским радницима социјалдемократима.
Ко говори сељацима да могу одмах учинити и први: и последњи корак, тај вара сељаке. Тај заборавља на велику борбу међу самим сељацима, на велику борбу између сеоске сиротиње и сеоских богаташа. Зато социјал-демократи не обећавају сељацима одмах мед и млеко. Зато социјал-демократи траже пре свега потпуну слободу за борбу, за велику, широку, општенародну борбу целокупне радничке класе против целокупне буржоазије. Зато социјал-демократи указују на први мали, али сигурни корак.
Неки људи мисле да је наш захтев за оснивањем сељачких комитета ради ограничавања подјармљености и враћања одрезака некаква граница, некаква преграда. Стој, веле, ту и даље не иди. Такви су људи рђаво схватили шта траже социјал-демократи. Захтев да се оснују сељачки комитети ради ограничавања подјармљености и враћања одрезака није никаква преграда. То су врата. Кроз та врата треба најпре проћи, да би се могло ићи даље, да би се могло ићи отвореним широким путем до самог краја, до потпуног ослобођења читавог радног народа у Русији. Докле год сељаштво не прође на та врата, оно ће остати у мраку, у ропству, у неравноправности, без пуне, праве слободе, оно не може чак ни међу собом коначно схватити ко је пријатељ радног човека, а ко му је непријатељ. Зато социјал-демократи указују на та врата и говоре да најпре треба да сви заједно, цео народ упре у та врата и да их потпуно смрви. Али има људи који се називају народњацима и социјалистима-револуционарима, који такође желе добро сељаку, вичу, галаме, машу рукама, хоће да помогну, а та врата не виде! Ти су људи чак толико слепи, да кажу: сељаку уопште не треба давати право да слободно располаже својом земљом! Желе добра сељаку, а мисле понекад баш као спахије! Од таквих пријатеља биће слаба помоћ. Шта вреди што ти сељаку желиш добра, кад не видиш јасно она прва врата која треба разбити? Шта вреди што тежиш социјализму, кад не видиш како да се изиђе на пут слободне народне борбе за социјализам, не само у граду, него и на селу, не само против спахија, него и против богаташа у самој сеоској заједници, у самом миру?
Зато социјал-демократи тако упорно указују на та блиска и прва врата. Није тешкоћа у томе да се наређају свакојаке добре жеље, него да се тачно покаже пут, да би се јасно схватило како да се учини тај први корак. Већ четрдесет година сви пријатељи руског сељака говоре и пишу да је руски сељак подјармљен, да је руски сељак остао упола кмет. Сви пријатељи сељака написали су још много раније него што су се појавили у Русији социјал-демократи много књига о томе како спахије помоћу разних одрезака безочно пљачкају и подјармљују сељака. Да сељаку треба помоћи одмах, без оклевања, да га треба бар донекле ослободити ропства, - то сада виде сви поштени људи, о томе чак почињу да говоре и чиновници наше полициске владе. Питање је само: како да се почне, како да се учини први корак, на која врата најпре да се навали.
На то питање разни људи (од оних који желе добра сељаку) дају два различита одговора. Сваки сеоски пролетер мора настојати да што јасније схвати оба одговора и да створи одређено и чврсто мишљење. Један одговор дају народњаци и социјалисти-револуционари. Пре свега, кажу они, треба развијати у сељаштву разне задруге (кооперације). Треба учврстити мир. Не треба давати сваком сељаку право да слободно располаже својом земљом. Нека мир има већа права и нека мало по мало сва земља у Русији припадне миру: Сељаку треба дати разне олакшице у погледу куповања земље, да би земља лакше прелазила од капитала раду.
Други одговор дају социјал-демократи. Сељак треба пре свега да извојује сва она права, без изузетка, која имају племићи и трговци. Сељак треба да има пуно право да слободно располаже својом земљом. Да би се уништило оно најодвратније ропство, треба основати сељачке комитете за враћање одрезака. Нама не треба сеоска заједница, него савез сеоске сиротиње из разних сеоских заједница у целој Русији, савез сеоских пролетера с градским пролетерима. Разне задруге (кооперације) и куповање земље од стране мира увек ће доносити више користи сеоским богаташима, а варати средњег сељака.
Руска влада види да сељацима треба дати олакшице, али она би хтела да се откупи ситницама, она хоће све то да учини преко чиновника. Сељаци морају бити на опрезу, јер ће их чиновничке комисије преварити исто онако као што су их преварили племићки комитети. Сељаци треба да траже изборе слободних сељачких комитета. Није ствар у томе да се од чиновника чека олакшање, него у томе да сами сељаци узму своју судбину у сспствене руке. Учинимо најпре само један корак, ослободимо се најпре само најгорег ропства, - само да сељаци осете своју снагу, само да се слободно договоре и уједине. Ниједан савестан човек не може порицати да одресци често служе за најбезочније поробљавање. Ниједан савестан човек не може порицати да је наш захтев најпречи и најправеднији захтев; нека сељаци слободно изаберу своје комитете, без чиновника, ради уништења сваког подјармљивања.
У слободним сељачким комитетима (а исто тако у слободној општеруској народној скупштини) социјал-демократи ће одмах и свим снагама учвршћивати посебни савез сеоских и градских пролетера. Социјал-демократи ће бранити све мере у корист сеоских пролетера и помагаће им да одмах после првог корака учине, што је могуће брже и сложније, други и трећи корак и тако даље, све до краја, до потпуне победе пролетаријата. Али може ли се већ одмах сада рећи какав ће захтев доћи на ред сутра, за други корак? Не, то се не може рећи, јер ми не знамо како ће се сутра држати богати сељаци и многи образовани људи, који се баве разним кооперацијама и премештањем земље од капитала раду.
Можда њима сутра неће одмах поћи за руком да се споразумеју са спахијама, па ће хтети да униште власт спахија до краја. Врло добро. За социјал-демократе то је веома пожељно, и социјал-демократи ће саветовати сеоским и градским пролетерима да захтевају да се целокупна земља одузме од спахија и да се преда слободној народној држави. Социјал-демократи ће будно пазити да сеоски пролетери не буду при томе преварени, да се још боље учврсте, како би повели коначну борбу за потпуно ослобођење пролетаријата.
Али можда ће бити сасвим друкчије. И чак је вероватније да ће бити друкчије. Богати сељаци и многи образовани људи могу већ сутра, чим најгоре угњетавање буде ограничено и смањено, да се удруже са спахијама, и тада ће против целокупног сеоског пролетаријата устати сва сеоска буржоазија. Онда би било смешно да се боримо само против спахија. Онда ћемо морати да се боримо против читаве буржоазије и да захтевамо пре свега што више слободе и простора за ту борбу, да захтевамо да се раднику олакша живот, како би му била олакшана борба.
У сваком случају, било овако или онако, наш први, наш главни и безусловни задатак јесте: да учврстимо савез сеоских пролетера и полупролетера са градским пролетерима. За тај савез нама је потребна одмах и без одлагања пуна политичка слобода за народ, потпуна равноправност сељака и уништење кметства. А када се тај савез створи и учврсти,- онда ћемо лако открити разне преваре, помоћу којих буржоазија заводи средњег сељака, онда ћемо лако и брзо учинити и други, и трећи, и последњи корак против целокупне буржоазије, против свих владајућих снага, онда ћемо непоколебљиво поћи к победи и брзо извојевати потпуно ослобођење читавог радног народа.