Извор: Одломци из Изабраних списа Александре Колонтај, Alison & Busby, 1977
Први пут издато: 1909, као памфлет
Транскрипција / HTML: Марксистичка организација Црвени 2018. / Mарксистичка интернет архива (marxists.org) 2018.
Copyleft: Маркистичка интернет архива (marxists.org) 2018. Копирање и/или дистрибуирање овог документа је дозвољено под условима наведеним у GNU Free documetation License
Остављајући буржоаским мислиоцима да се утопе у дискусији о питању супериорности једног пола над другим, у вагању мозгова и поређењу психолошке структуре мушкараца и жена, следбеници историјског материјализма у потпуности прихватају природне специфичности мушкараца и жена и захтевају само да свака особа, без обзира на њен пол има стварну прилику за најпотпуније и најслободније самоодређење, и најшири хоризонт за развој и примену свих природних стремљења. Следбеници историјског материјализма не прихватају постојање посебног женског питања раздвојеног од општег друштвеног питања нашег доба. Специфични економски фактори су довели до подређености жена; природне особине су биле секундарни фактор у овом процесу. Само потпуни нестанак ових фактора, само еволуција оних снага које су у неком моменту у прошлости довеле до подређености жена, може суштински да утиче на њихов положај у друштву и промени га. Другим речима, жене могу постати истински слободне и равноправне само у свету организованом по новим друштвеним и производним линијама.
Ово наравно не значи да је делимично побољшање жениног живота унутар оквира модерног система немогуће. Радикално решење радничког питања је могуће само уз потпуну реконструкцију модерних производних односа; али да ли ово треба да нас спречава у раду за реформе које би довеле до задовољења најхитнијих интереса пролетаријата? Баш насупрот, свако ново постигнуће радничке класе представља корак који води човечанство ка краљевству слободне и друштвене једнакости; свако право које жена оствари је доводи ближе њеном коначном дефинисаном циљу потпуне еманципације. ...
Социјалдемократија је прва увела у свој програм захтев за једнаким правима жена; и у говорима и у штампи је партија увек и свуда захтевала повлачење ограничења наметнутих женама. Само је утицај партије натерао друге партије и владе да проведе реформе у корист жена. А у Русији ова партија није само бранилац жена у смислу њених теоријских позиција, већ се увек и свуда држи принципа женске једнакости.
Шта у овом случају спречава наше борце за једнакост да прихвате подршку ове јаке и искусне партије? Само чињеница да без обзира на то колико су они радикални, и даље су одани својој буржоаској класи. Политичка слобода је тренутно битан предуслов за раст и моћ руске буржоазије, без које би сво њено економско добростање било изграђено на песку. Захтев за политичку једнакост је за жене потреба која се рађа из самог живота.
Слоган „приступа професијама“ је престао да буде довољан; само директно учествовање у влади једне земље може да допринес побољшању економске ситуације жена. Отуд страствена жеља жена средње буржоазије да придобије ту франшизу и отуд њихово непријатељство према модерном бирократском систему.
Ипак, у њиховом захтеву за политичку једнакост, наше феминисткиње су налик својим страним сестрама; широки хоризонти које је отворила социјалдемократија им остају страни и неразумљиви. Феминисткиње траже једнакост у оквиру постојећег система, никако не нападајући основу овог друштва. Оне се боре за своје прерогативе, без преиспитивања постојећих прерогатива и привилегија. Не оптужујемо представнице буржоаског женског покрета за неразумевање стања; њихов поглед просто проистиче из њихове класне позиције. ...
Прво се морамо запитати да ли је јединствени уједињени женски покрет могућ у друштву заснованом на класним супротностима. Сваком објективнијем посматрачу је јасна чињеница да жене које учествују у ослободилачким покретима не представљају једну хомогену масу.
Свет жена је подељен, баш као и свет мушкараца у два табора. Интереси и стремљења једне групе жена је доводе ближе буржоаској класи, док је друга група блиско повезана са пролетаријатом, и њихово стремљење за ослобођење обухвата потпуно решење женског питања. Дакле, иако оба табора следе опште место „ослобођења жена“, њихови циљеви и интереси су различити. Обе групе несвесно полазе од интереса своје класе, што даје специфичну класну обојеност циљевима и задацима које постављају себи. ...
Колико год на први поглед радикални били захтеви феминисткиња, не сме се изгубити из вида чињеница да феминисткиње не могу, због своје класне позиције, да се боре за ону суштинску промену економске и структуре друштва без које ослобођење жена не може бити потпуно.
Иако у се у појединим ситуацијама краткорочни задаци жена свих класа поклапају, коначни циљеви ова два табора, који на дуже стазе одређују правац покрета и тактике које треба да се користе, се веома разликују. Док за феминисткиње остварење једнаких права са мушкарцима унутар оквира савременог капиталистичког света представља довољно конкретан циљ за себе, за пролетерке су једнака права тренутно само средство у борби против економског ропства радничке класе. Феминисткиње виде мушкарце као главног непријатеља, пошто су мушкарци неправедно запосели сва права и привилегије, остављајући женама само ланце и дужности. За њих је победа остварена када се прерогатив који је претходно био резервисан само за мушкарце пренесе и на „нежнији пол“. Пролетерке имају друкчији став. Оне не виде мушкарце као непријатеље и угњетаче. Насупрот, оне их виде као другове, који са њима деле свакодневну патњу и учествују у борби за боље сутра. Исти друштвени услови поробљавају и жену и њеног друга; исти омрзнути ланци капитализма поробљавају њихову вољу и отимају им срећу и уживање у животу. Истина је да неколико специфичних аспеката савременог система леже дуплом тежином на женама, исто као што је такође тачно да услови најамних радника некада претварају раднице у конкуренцију и ривале мушкарцима. Али у овим непогодним условима, радничка класа зна чија је то кривица. ...
Радница ништа мање од свог брата у несрећи мрзи ту незаситу звер са оштрим канџама која, желећи само да исиса сву животну енергију из својих жртава и да расте на штету милиона људски живота, баца се са једнаком похлепом на мушкарце, жене и децу. Хиљаде нити спаја раднике. Стремљења буржоаских жена, са друге стране се чине чудним и неразумљивим. Оне не греју радничко срце, не обећавају пролетерки светлу будућност према којој су окренуте очи целог угњетеног човечанства. ...
Коначни циљ пролетерке је наравно не спречава у покушајима да поправи свој статус чак и у оквиру тренутног буржоаског система, али је остварење ових покушаја константно осујећено препрекама које ствара сама природа капитализма. Жена може да поседује једнака права и буде заиста слободна једино у свету подруштвљеног рада, хармоније и правде. Феминисткиње нису вољне и способне да разумеју ово; њима се чини да кад се једнакост формално прихвати на папиру, да ће тада моћи да освоје удобно место за себе у старом свету угњетавања, ропства и ланаца, свету суза и тешког живота. И ово је истима до неке мере. За већину пролетерки, једнака права са мушкарцима би само значила једнак удео у неједнакости, али би за неколицину одабраних, за буржоаске жене, ово заиста отворило врата за нове, досад невиђене привилегије и права која су досад уживали само буржоаски мушкарци. Међутим, сваки нови корак би буржоаској жени дао само још једно средство за угњетавање своје млађе сестре, и продубљивао расцеп између жена две супротне класе. Сукоб њихових интереса би се само заоштрио, а супротности њихових циљева би постале очигледније.
Где је, дакле, то опште „женско питање“? Где је јединство задатака и тежњи о којима феминисткиње толико говоре? Трезан поглед у стварност показује да такво јединство не постоји и не може постојати. Узалуд феминисткиње покушавају да убеде себе да „женско питање“ нема ништа са политичким партијама и да је „његово решење могуће само уз учествовање свих партија и свих жена“. Као што је једна радикална немачка феминисткиња рекла, логика чињеница нас тера да одбијемо ову утешну заблуду феминисткиња. ...
Услови и облици производње су потчињавали жене током људске историје, и постепено су их свели на потлачену и зависну позицију у којој је већина њих живела до сада.
Огроман преокрет у читавој друштвеној и економској структури је био потребан пре него што су жене могле да поврате значај и независност који су изгубиле. Проблем који су једно време изгледали претешки за најталентованије мислиоце су сада решени неживим, али свемогућим условима производње. Исте снаге које су хиљадама година поробљавале жене сада, на даљем стадијуму развоја их воде стазом ка слободи и независности. ...
Женско питање је за буржоаске жене добило на значају отприлике средином деветнаестог века – поприлично много времена након што су жене ушле у тржиште рада. Под утицајем монструозних успеха капитализма, средње класе су биле погађане таласима нових потреба. Економске промене су учиниле финансијску ситуацију ситне и средње буржоазије нестабилном, и буржоаске жене су биле пред дилемом застрашујућих размера; или да прихвате сиромаштво, или да остваре право на рад. Жене и ћерке ових друштвених група су почеле да куцају на врата универзитета, уметничких атељеа, уредничких кућа, канцеларија, сливајући се у професије које су им биле отворене. Жеља буржоаских жена да добију приступ науци и високој култури није била резултат изненадне, сазревајуће потребе, већ је произлазила из питања зарађивања за хлеб.
Жене буржоазије су од самог почетка наилазиле на жесток отпор од мушкараца. Тврдоглава битка се водила између мушких професионалаца, везаних за своје „мале удобне послове“, и жена које су биле новајлије у зарађивању за живот. Ова борба је изродила феминизам – покушај буржоаских жена да се држе заједно и заједно се боре против непријатеља, против мушкараца. Како су улазиле на тржиште рада, ове жене су се поносно називале „авангардом женског покрета“. Заборавиле су да је остваривање економске независности, као и у осталим пољима, ишло траговима њихових млађих сестара и убирале плодове њихових рука пуних жуљева.
Да ли је онда заиста могуће говорити о томе да су феминисткиње прве кренуле на пут ка женском раду, када се у свакој земљи стотине хиљада пролетерки сливало у фабрике и радионице, преузимајући једну грану индустрије за другом, пре него што се покрет буржоаских жена уопште родио? Само захваљујући томе што је женски рад био препознат на светском тржишту су буржоаске жене могле да окупирају независну позицију у друштву, чиме се феминисткиње јако диче. ...
Тешко је уперити прстом на и једну ставку у историји борбе пролетерки за побољшање њихових услова живота у којој је феминистички покрет играо значајну улогу. Све што су пролетерке постигле у сфери подизања свог животног стандарда је резултат напора радничке класе и њих самих. Историја борбе радних жена за боље услове рада и за поштенији живот је историја борбе пролетаријата за своје ослобођење.
Шта, ако не страх од експлозије пролетерског незадовољства, тера власнике фабрика да подижу цену рада, смањују радне сате и уводе боље услове рада? Шта ако не страх од радничког немира, тера владе да уводе прописе који ограничавају експлоатацију рада од стране капитала? ...
Ниједна партија на свету се није заузела за одбрану жена као што је то учинила социјалдемократија. Радница је првенствено чланица радничке класе, и што су бољи услови, позиција и општа добробит сваког члана пролетерске породице, већа је дуготрајна добробит целе радничке класе. ...
Уочи растућих друштвених проблема, искрена боркиња за овај циљ мора стати у тужном чуђењу. Она не може да не види колико мало је општи женски покрет учинио за пролетерке, колико је неспособан да поправи радне и животне услове радничке класе. Будућност човечанства сигурно изгледа сиво, једнолично и несигурно оним женама које се боре за једнакост, а нису присвојиле пролетерски поглед на свет или развиле чврсту веру у долазак савршенијег друштвеног система. Докле год савремени капиталистички свет остаје непромењен, ослобођење им се сигурно чини непотпуним и делимичним. Какво очајање мора ухватити брижније и осећајније међу овим женама. Само радничка класа може одржати морал у модерном свету са његовим искривљеним друштвеним односима. Чврстим и одмереним кораком, она полако иде ка свом циљу. Она привлачи раднице у своје редове. Пролетерка храбро стоји на стази рада, прекривеној трњем. Ноге јој клецају; тело јој се кида. Опасни амбиси стоје успут, а окрутни лешинари се приближавају.
Међутим, само корачањем по овој стази жена може да достигне удаљени, али привлачни циљ – потпуно ослобођење у новом свету рада. Током овог тешког марша ка светлој будућности, пролетерка, до скоро понижена, угњетена робиња без икаквих права, учи како да одбаци робовски менталитет који се прикачио на њу; корак по корак се претвара у независну радницу, независну личност, слободну у љубави. Управо она, борећи се у редовима пролетаријата, осваја права жена на рада; управо она, „млађа сестра“, припрема тло за „слободну“ и „равноправну“ жену будућности.
Управо зато, да ли би радница требала да буде у савезу са буржоаским феминисткињама? Ко би заправо добио нешто у том савезу? Сигурно не радница. Она сама је свој спасилац, она држи будућност у својим рукама. Радница чува њен класни интерес и не заваравају је велики говори о „свету који све жене деле“. Радница не сме да заборави да, док је циљ буржоаских жена да осигурају своју добробит у оквиру друштва које нам је супротстављено, наш циљ је да градимо, уместо старог, застарелог света, светли храм универзалног рада, другарске солидарности и радосне слободе. ...
Хајде да скренемо нашу пажњу на други аспект женског питања, питање породице. Важност решавања овог хитног и комплексног питања за стварну еманципацију жена је добро позната. Борба за политичка права, за право на стицање доктората и других академских звања, као и за једнаку плату за једнак рад није цијела борба за једнакост. Како би постала стварно слободна, жена мора да збаци тешке ланце тренутног облика породице, који је застарео и опресиван. За жене, решење питања породице није ништа мање важно од остваривања политичке једнакости и економске независности.
У данашњој породици, чија је структура потврђена обичајем и законом, жена није угњетена само као особа, већ и као жена и мајка. У већини земаља цивилизованог света, грађански закон ставља жене у мању или већу зависност од мужа, и даје мужу не само право да управља њеном својином, већ и право на моралну и физичку доминацију над њом. ...
Где се званично и правно ропство завршава, сила коју називамо „јавним мњењем“ почиње. Ово јавно мњење ствара и подржава буржоазија са циљем очувања „свете институције својине“. Лицемерје „двоструког морала“ је друго оружје. Буржоаско друштво притиска жену својом окрутном економском стегом, држањем цене њеног рада веома ниском. Жени је ускраћено грађанско право да изрази свој став у одбрану својих интереса, уместо тога јој се даје дивна алтернатива у виду ропства брака или проституције – заната који је презрен и прогањан у јавности, али охрабриван и подржаван у тајности. Да ли је потребно наглашавати мрачне стране савременог брачног живота и патње које жене проживљавају у вези са њиховом позицијом у тренутној породичној структури? Толико много је већ било написано и речено на ову тему. Књижевност је пуна депримирајућих слика стега породичног и брачног живота. Колико много психолошких драма је одиграно! Колико живота је уништено! Овде је једино важно да приметимо да структура модерне породице у већој или мањој мери угњетава жене свих класа и слојева популације. Обичаји и традиције прогањају младу мајку без обзира на то којем слоју друштва припада; закони смештају буржоаске жене, пролетерке и сеоске жене у старатељство својих мужевима.
Зар нисмо напокон открили аспект женског питања око којег жене свих класа могу да се уједине? Зар не могу заједно да се боре против услова који их све угњетавају? Зар није могуће да ће бол и патња које све жене деле у овом тренутку опустити шапе класних противречности и обезбедити заједничке циљеве и заједничко делање за жене супротних табора? Зар није могуће да ће на основи заједничких жеља и циљева, сарадња између буржоаских и пролетерских жена постати могућност? Феминисткиње се боре за слободније форме брака и „право на материнство“; оне дижу глас у одбрану проститутке, људског бића прогоњеног од свих. Феминистичка литература је богата трагањем за новим формама веза и ентузијастичним захтевима за „моралну једнакост“ полова. Зар није тачно да, док у сфери економског ослобођања буржоаске жене каскају за милионском армијом пролетерских жена које утабавају пут за „нову жену“, у борби за решења, заслуге за решавање породичног питања иду феминисткињама?
Овде у Русији, жене средње буржоазије – које независно зарађују за живот, након што су бачене на тржиште рада током 1860-их – су се одавно увежбале у пракси многих збуњујућих аспеката брачног питања. Храбро су замениле „учвршћену“ породицу традиционалног црквеног брака еластичнијим типовима веза које испуњавају потребе тог друштвеног слоја. Међутим, субјективно решење овог питања од стране појединачних жена не мења ситуацију и не умањује таму слике породичног живота. Ако једна сила уништава модерну форму породице, то нису титански напори раздвојених, јаких појединаца, већ непокретне и моћне силе производње, које бескомпромисно рађају живот, на новим темељима. ...
Херојска борба појединачних младих жена буржоаског света, које бацају рукавицу и захтевају од друштва право да воле без наређења и без ланаца, треба да буду пример свим женама које пате у ланцима породице – то је оно што нам говоре еманципованије феминисткиње у иностранству и наши прогресивни борци за једнака права. Брачно питање, другим речима; се по њима решава без разматрања спољне ситуације; решава се независно од промена у економској структури друштва. Изоловани, херојски напори појединаца су довољни. Нека се жена просто усуди да воли и проблем брака је решен.
Међутим, мање херојске жене одричу главом у неповерењу. „Веома је лако хероинама романа да баце рукавицу када их је мудри писац благословио великом независношћу, несебичним пријатељима и невероватним шармом. Али шта је са оним који немају никакав капитал, ниске плате, никакве пријатеље и немају шарма?“ А питање материнства вреба над умом жене која стреми ка слободи. Да ли је „слободна љубав“ могућа? Може ли да се оствари као општи феномен, као опште прихваћена норма уместо као појединачни изузетак, узевши у обзир економску структуру друштва? Да ли је могуће игнорисати елемент приватне својине у савременом браку? Да ли је могуће, у индивидуалистичком свету, игнорисати формални брачни уговор без оштећивања интереса жена? Брачни уговор је једина гаранција да све тешкоће материнства неће пасти само на жену. Неће ли оно што се једном десило раднику сада десити и жени? Уклањање цеховских регулација, без успостављања нових правила која би управљала опхођењем господара, је дало капиталу апсолутну моћ над радницима. Примамљиви слоган „слободног договора између рада и капитала“ постао је средство за голу експлоатацију рада. „Слободна љубав“, уведена у савремено класно друштво, уместо ослобађања жена од бремена породичног живота би им сигурно напаковала ново бреме – бригу о деци без ичије помоћи.
Само одређене реформе у сфери друштвених односа – реформе које обавезе породице преносе на друштво и државу – могу да створе ситуацију у којој принцип слободне љубави може до неке мере бити остварен. Али да ли заиста можемо очекивати од модерне класне државе, колико год демократска она могла бити, да на себе преузме дужности према мајкама и деци које тренутно извршава та индивидуалистичка јединица, модерна породица? Само корените промене свих производних односа могу створити друштвене предуслове за заштиту жена од негативних аспеката „слободне љубави“. Зар нисмо свесни изопачености и абнормалности које у тренутним условима могу лако да прођу под овом згодном етикетом? Размислите о свој тој господи која поседују и управљају индустријским предузећима који силују своје раднице и особље да задовоље своје сексуалне прохтеве, користећи претњу отказом како би постигли своје циљеве. Зар они, на свој начин, не практикују „слободну љубав“? Сви они „господари својих домова“ који силују своје слушкиње и избацују их трудне на улицу, зар се они не држе принципа „слободне љубави“?
Али ми не говоримо о таквој врсти слободе, рекли би заговорници слободног брака. Насупрот, захтевамо прихватање јединственог морала, који би пођеднако обавезивао оба пола. Противимо се сексуалним нормама које тренутно постоје и видимо као моралан само слободни савез заснован на искреној љубави. Али, моји драги пријатељи, зар не мислите да би ваш идеал „слободног брака“, када би био практикован у садашњем друштву, произвео резултате који се мало разликују од искривљене праксе сексуалне слободе? Тек када би жене биле ослобођење свих материјалних бремена које у тренутно време стварају економску зависност, одређење могућности „слободне љубави“ могу да се појаве, посебно за боље плаћене жене интелигенције. Међутим, зависнот жена од капитала остаје, а ова зависност се повећава како све више и више пролетерки продају своју радну снагу. Да ли слоган „слободне љубави“ може да поправи мизерну егзистенцију ових жена, које зарађују таман толико да преживе? И успут, зар се „слободна љубав“ већ не практикује међу радничком класом, и то до те мере да је буржоазија више пута упозоравала и агитовала против „изопачености“ и „неморалности“ пролетаријата? Треба приметити да кад феминисткиње пропагирају нове форме кохабитације ван брака за еманциповане буржоаске жене, називају их „слободном љубављу“, али када радничка класа разматра овакве везе, онда се то назива „неморалним сексуалним односом“. Ово описује њихове ставове.
Међутим, за пролетерке су тренутно све везе, без обзира да ли их црква освештава или не, једнако окрутне у својим последицама. Чвор проблема породице и брака за пролетерску жену и мајку не лежи у питању које има свету или секуларну спољну форму, већ у присутним друштвеним и економским условима који дефинишу компликоване обавезе за жене радничке класе. Наравно да је и пролетерки важно да ли њен муж има право да управља њеном платом, да ли има право да је натера да живи с њим иако она не жели, да ли муж може силом да узме њену децу, итд. Ипак, законске уредбе о овим стварима не утврђују положај жене у породици, нити оне стварају конфузију и комплексност проблема породице. Питање веза би престало да буде толико болно за већину жена само онда када би друштво преузело бригу о бригама домаћинства које су тренутно неизбежне (с обзиром на постојање појединачних, раштрканих домаћинских економија), и преузело бригу за млађу генерацију, као и заштитило мајчинство и дало мајку детету бар током првих неколико месеци након рођења.
У противљењу правним и црквеним аспектима брака, феминисткиње се боре против фетиша. Пролетерке, са друге стране, бију битку против фактора који су иза модерног облика брака и породице. У свом покушају да коренито промене услове живота, оне знају да такође помажу у мењању односа између полова. У овоме је главна разлика између буржоаског и пролетерског приступа тешком проблему породице.
Феминисткиње и реформисти друштва из табора буржоазије, наивно верују у могућност стварања нових облика продице и нових типова брачних односа без обзира на тмурну позадину савременог класног друштва; везивајући се у чворове у њиховој потрази за овим облицима. Ако живот као такав још није створио ове облике, потребно је, чини им се, да се они измисле без обзира на цену. Они верују да морају постојати облици сексуалних веза који могу да реше компликовани проблем породице унутар тренутног друштвеног система. А идеолози буржоаског света – новинари, писци и важне боркиње за еманципацију једни за другим измишљају своје „породичне панацеје“, њихове нове „породичне формуле“.
Како утопијске ове брачне формуле звуче. Како су млитаве ове полумере, када узмемо у обзир чемерну реалност наше модерне структуре породице. Пре него што ове формуле о „слободним везама“ и „слободној љубави“ могу да постану пракса, пре свега је неопходна коренита промена свих друштвених веза међу људима; такође, моралне и сексуалне норме и комплетна психологија људске расе би морали да прођу кроз темељан еволутивни процес. Да ли је савремена особа психолошки способна да се носи „слободном љубављу“? Шта ћемо са љубомором која изједа чак и најбоље људске душе? А са дубоко укорењеним осећајем власништва који захтева поседовање не само тела, већ и душе друге особе? А немогућношћу са пристојним поштовањем индивидуалности друге особе? Са навиком за подређивањем себе вољеној особи, или подређивањем вољене особе себи? Са горким и очајничким осећањем напуштености, неограничене усамљености, који се осети када нас вољена особа престане волети и оде? Где усамљена особа, која је до сржи индивидуалиста може наћи утеху? Колектив, са својим радостима и разочарењима и циљевима је најбољи вентил за емотивну и интелектуалну енергију појединца. Али, да ли је модерни човек способан да функционише у оваквом колективу тако да осети међусобни утицај? Да ли је живот колектива способан тренутно да замени ситна уживања појединца? Без „јединствене“ и „једне једине“ сродне душе, чак и социјалиста, колективиста, је прилично усамљен у тренутном антагонистичком свету; само у радничкој класи можемо видети бледе трачке будућности, хармоничнијих и друштвенијих односа међу људима. Проблем породице је комплексан и многостран као и сам живот. Наш друштвени систем је несподобан да га реши.
Други видови брака су предлагани. Неколико прогресивних жена и мислилаца сматрају брак само као метод прозводње потомства. Брак сам по себи нема никакву посебну вредност за жену – мајчинство је њена сврха, њен свети циљ, њен задатак у животу. Захваљујући инспирисаним заговорницима попут Рут Бреј и Елен Кеј, буржоаски идеал који гледа на жену само као на жену, уместо на особу је стекао ауру прогресивности. Страна књижевност је прихватила слоган који су ове ентузијастичне жене изнеле. Чак и овде у Русији, у периоду пре политичке олује 1905. пре него што су друштвене вредности биле преиспитиване, питање мајчинства је привукло пажњу дневне штампе. Слоган „права на мајчинство“ не може а да не произведе живахан одговор у најширим круговима женске популације. Дакле, упркос чињеници да се сви предлози феминисткиња у вези са овим утопијски, проблем је био превише значајан да не привуче жене.
„Право на мајчинство“ је питање који се тиче не само буржоаских жена, већ и пролетерки, и то у већој мери. Право да се буде мајка – ово су златне речи које иду директно до „срца сваке жене“ и терају та срца да куцају брже. Право да се храни „сопствено“ дете сопственим млеком, и да се брине о првим знацима његове свести, право на бригу за његово мајушно тело и брањење његове нежне душе од трња и патње првих корака у животу – која мајка не би подржавала ове захтеве?
Чинило би се да смо поново наишли на проблем који може да уједини жене различитих друштвених слојева; као да смо коначно нашли мост који спаја жене два непријатељска света. Хајде да ближе испитамо ово, како бисмо открили шта прогресивне буржоаске жене подразумевају под „правом на мајчинство“. Онда ћемо моћи да видимо да ли заправо пролетерске жене могу да се сложе са решењима проблема мајчинства како их виде буржоаске боркиње за радничка права. У очима својих ранијих апологета, мајчинство је скоро па свето. Стремећи ка сламању лажних предрасуда које обележавају жену због потпуно природне активности – рађања детета – зато што активност није била санктификована законом, боркиње за право на мајчинство су искривиле штап на другу страну, за њих мајчинство постаје циљ жениног живота. ...
Посвећеност Елен Кеј обавезама мајчинства и породице је тера да нас убеђује да ће изолована породична јединица наставити да постоји чак и у друштву које је измењено по социјалистичким линијама. Једина промена би по њој била то што ће елементи користи или материјалне добити бити искључени из брака, који ће бити закључен по заједничким жељама, без ритуала и формалности – љубав и брак ће бити истински једно. Међутим, изолована породична јединица је резултат модерног индивидуалистичког света, са својом бесомучном трком за добити, својим притисцима, својом усамљеношћу; породица је производ чудовишног капиталистичког система. Ипак, Кеј жели да завешта породицу социјалистичком друштву! Крвне и сродничке везе тренутно често заиста служе као једини ослонац у животу, једино склониште током тешких времена и несрећа. Међутим, да ли ће бити морално и друштвено потребне у будућности? Кеј не одговара на ово питања. Превише заљуљено гледа у „идеалну породицу“, ову егоистичну јединицу средње буржоазије на коју посвећеници буржоаске друштвене структуре гледају са таквим страхопоштовањем.
Међутим није само талентована и грозничава Елен Кеј та која се губи у друштвеним контрадикторностима. Сами социјалисти нису толико подељени око иједног другог питања, колико око питања брака и породице. Када бисмо организовали упитник међу социјалистима, резултати би вероватно били веома занимљиви. Да ли би породица нестала? Или постоји темељ да се верује да су тренутни породични проблем само пролазна криза? Да ли ће тренутна форма породице бити сачувана у будућем друштву, или ће бити закопана са модерним капиталистичким друштвом? Ово су питања на која бисмо добили веома различите одговоре. ...
Са пребацивањем образовне функције са породице на друштво, последња веза која држи модерну изоловану породицу ће се олабавити; процес нестајања ће се наставити још бржим темпом, а бледе сенке будућих брачних односа ће наставити да се појављују. Шта можемо рећи о овим нејасним сенкама, које су тренутно скривене?
Да ли је потребно понављати да ће тренутна образовна форма брака бити замењена слободним савезом заљубљених појединаца? Идеја слободне љубави створена у машти жена које се боре за своју еманципацију несумњиво наликује донекле на норму веза између супротних полова које ће друштво успоставити. Међутим, друштвени утицаји су толико комплексни, а њихови међуодноси толико различити да је немогуће предвидети како ће везе будућности, када се цео систем из корена промени, бити. Додуше, лагана еволуција односа између полова је јасан доказ да ће ритуални брак и обавезна изолована породица кад-тад нестати.
Феминисткиње одговарају на наше критике говорећи следеће: без обзира на то што се вама наши аргументи о политичким правима жена чине погрешним, зар то смањује важност самог проблема, који је једнако важан и за феминисткиње и за представнице радничке класе? Зар жене ова два друштвена табора, не могу превазићи класне супротности које их деле, зарад заједничких политичких циљева? Сигурно би се могле борити раме уз раме против непријатељских сила које их окружују? Подела између буржуја и пролетера је неизбежна кад су у питању друге ствари, али у случају овог питања, феминисткињама се чини да жене различитих друштвених класа немају разлика.
Феминисткиње се враћају овим аргументима огорчено и унезверено, увиђавши унапред постављене претпоставке партијске лојалности у одбијању представница радничке класе да се им се придруже у борби за женска политичка права. Да ли је ово заиста случај?
Да ли постоји потпуно поистовећивање политичких циљева, или класни антагонизам спречава стварање јединствене, надкласне армије жена увом случају као и у осталима? Морали бисмо одговорити на ово питање пре исцртавања тактика које пролетерке могу применити у освајању политичких права за свој пол.
Феминисткиње кажу да су на страни друштвене реформе, а неке од њих чак кажу да се залажу за социјализам – у некој далекој будућности, наравно – али не намеравају да се боре у редовима радничке класе за остварење ових циљева. Најбоље међу њима верују, са наивном искреношћу, да ће једном када заступничка места буду у њиховом дохвату, моћи излечити друштвене ране које су се по њима развиле зато што су мушкарци, својим урођеним егоизмом, господарили ситуацијом. Колико год да су намере према пролетаријату појединачних група феминисткиња добре, кад год се питање класне борбе постави, увек су преплашено напуштале бојиште. Оне схватају да не желе да се мешају у стране циљеве, и драже им је да се врате свом буржоаском либерализму, који им је познат и у којем се осећају удобно.
Ипак, колико год буржоаске феминисткиње покушавале да прикрију прави циљ њихових политичких жеља, колико год убеђивале своје млађе сестре да укључивање у политички живот обећава неизмерну корист за жене радничке класе, буржоаски дух који доминира целим феминисткичким покретом даје класну обојеност чак и захтеву за изједначавање политчких права са мушкарцима, који се чини као општи захтев жена. Различити циљеви и схватања о томе како политичка права треба да се користе стварају непремостиви јаз између буржоаских и пролетерских жена. Ово не противречи чињеници да се краткорочни захтеви двеју група жена преклапају у одређеној мери; представници свих класа који су дошли до политичке моћи се пре свега труде да промене грађански законе, који у свакој земљи, мање или више, дискриминише жене. Жене се боре за правне промене које стварају боље услове рада за њих; заједно стоје против уредби које легализују проституцију, итд. Међутим, преклапање ових краткорочних захтева је чисто формалне природе. Класни интерес тера ставове ове две групе о поменутим реформама да буду оштро противречни. ...
Класни инстинкт – ма шта год феминисткиње рекле – се увек покаже као далеко јачи од племенитог ентузијазма „надкласне“ политике. Докле год су буржоаске жене и њихове „млађе сестре“ једнаке у њиховој неједнакости, ове прве могу, са потпуном искреношћу, улагати огромне напоре да одбране опште интересе жене. Али када се једном баријера спусти, и буржоаске жене дођу до политичке активности, доскорашњи браниоци „права свих жена“ постају ентузијастични браниоци привилегија своје класе, задовољавајући се остављањем млађих сестара без икаквих права. Дакле, када феминисткиње причају радничким женама о потреби за заједничком борбом за остваривање „општих женских принципа“, жене радничке класе природно немају поверења.